Година 2026. тек је почела, али реч „нуклеаризација“ већ је озбиљан кандидат да постане најважнија реч године. Европске чланице НАТО-а желе више нуклеарног оружја, Сједињене Државе и Израел бомбардују Иран јер наводно тежи да га развије, а такозвани „Сат судњег дана“ ускоро би могао да остане без преосталих секунди до поноћи.
Тај сат, који као визуелни симбол користи Bulletin of the Atomic Scientists да би приказао колико је човечанство близу нуклеарном уништењу, после јануарског померања стоји на само 85 секунди до поноћи – најближе катастрофи у историји. Догађаји последњих дана вероватно би оправдали још једно померање казаљке.
Француска жели да обезбеди нуклеарни арсенал од кога не би могла да се заштити ниједна држава
У понедељак је француски председник Емануел Макрон најавио планове за проширење нуклеарног арсенала своје земље. Како је рекао, циљ је да се обезбеди арсенал обавијен велом тајне који би био толико снажан да „ниједна држава, ма колико моћна била, не би могла да се заштити од њега, а ниједна, ма колико велика, не би могла да се опорави од његовог дејства“.
„Да бисмо били слободни, морамо бити они којих се плаше“, изјавио је француски лидер, чији мандат истиче за 14 месеци.
Према проценама Stockholm International Peace Research Institute, Француска располаже са око 300 нуклеарних бојевих глава које се могу испоручити балистичким ракетама са подморница и крстарећим ракетама лансираним из ваздуха. Париз планира да искористи војни уранијум и плутонијум из повучених оружја из периода Хладног рата како би направио нове бојеве главе.
НАТО „нуклеарни клуб“ у Европи
Истог дана Француска и Немачка најавиле су формирање „високог нуклеарног управљачког тела“ – механизма који би омогућио немачко „конвенционално учешће у француским нуклеарним вежбама“, као и друге мере за јачање нуклеарног одвраћања НАТО-а у Европи.
Унутар НАТО-а постоје три нуклеарне силе: Француска, Велика Британија и Сједињене Државе. Поред њих, неке ненуклеарне чланице – Белгија, Немачка, Италија, Холандија и Турска – заједно са Британијом домаћини су америчког нуклеарног оружја, што је аранжман који датира још из периода Хладног рата.
Русија већ дуго тврди да тај систем крши дух Treaty on the Non‑Proliferation of Nuclear Weapons, посебно зато што САД обучавају и оне чланице НАТО-а које не поседују нуклеарно оружје како да га распоређују.
Према извештајима, Макронов план има за циљ да дода нови слој нуклеарном систему одвраћања – омогућавајући да се француско нуклеарно оружје размешта и у иностранству. Пољски премијер Доналд Таск, један од најгласнијих заговорника те идеје, навео је Пољску, Белгију, Данску, Немачку, Грчку, Холандију и Велику Британију као потенцијалне учеснике.
Ко би још могао да увезе нуклеарно оружје?
Шта би такво учешће конкретно подразумевало, за сада није у потпуности јасно. Пољски политичари различитих оријентација већ дуго подржавају идеју да та земља увезе страно нуклеарно оружје. Тај став дели и Таск са својим политичким противником, пољским председником Каролом Навроцким, као и са бившим председником Анжејем Дудом.
Прошле недеље шведски премијер Улф Кристерсон упозорио је да би најновија чланица НАТО-а могла брзо да промени дугогодишњи став против распоређивања нуклеарног оружја.
„Када би дошло до рата који би нас на неки начин погодио, ситуација би била потпуно другачија“, изјавио је он.
Шведска је до касних шездесетих година прошлог века имала тајни програм развоја нуклеарног оружја и поседовала је технолошке капацитете да постане нуклеарна сила. Ипак, за разлику од неких других земаља – попут Индије, Пакистана или Северне Кореје – одлучила је да приступи Споразуму о неширењу нуклеарног оружја. У земљи и даље постоји снажно антинуклеарно расположење.
Поједини званичници наговештавају да би влада данске премијерке Мете Фредериксен такође могла да преиспита политику забране стационирања нуклеарног оружја, нарочито у светлу чињенице да су борбени авиони F‑35 Lightning II компатибилни са нуклеарним наоружањем.
Како Москва гледа на ове потезе?
Русија, коју европске чланице НАТО-а наводе као главни разлог за јачање нуклеарног одвраћања, сматра да су ови потези наставак настојања Алијансе да је обузда.
Портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова изјавила је у среду да „неконтролисано јачање нуклеарних војних капацитета НАТО-а захтева све већу пажњу и, свакако, пажљиво разматрање у нашем сопственом нуклеарном планирању“.
Она је такође критиковала изјаве Доналда Туска да Варшава „неће желети да буде пасивна када је реч о нуклеарној безбедности у војном контексту“ и да ће „настојати да припреми Пољску за што аутономније деловање у будућности“.
„Сви смо сада схватили да се такве ствари морају радити на начин који је прихватљив за суседе, како се они не би осећали угрожено или сматрали да нове државе немају право на сопствени нуклеарни програм“, поручила је она.
Иран, САД и нуклеарни преседан
Према речима америчког председника Доналда Трампа и чланова његове администрације, војна кампања Вашингтона има за циљ промену режима у Ирану, јер САД не прихватају да Техеран има право да одржава програм обогаћивања уранијума – право које имају остале потписнице споразума о неширењу нуклеарног оружја. Трамп је, како наводе његови сарадници, „снажно веровао“ да би Исламска Република могла прва да нападне.
Руски министар спољних послова Сергеј Лавров критиковао је тај став, нагласивши да су САД тиме дале снажан подстицај глобалној нуклеаризацији.
„Људи који имају нуклеарне бомбе не бивају нападнути од стране Сједињених Држава“, поручио је он.
Последице за глобалну безбедност
Рат са Ираном могао би да постане прекретница за глобалну безбедност и систем нуклеарног одвраћања. Вашингтон, како се чини, занемарује цену коју већ плаћају арапске земље које на својој територији имају америчке војне базе, као и потенцијални глобални економски шок услед поремећаја у снабдевању енергијом.
Трампова политика приморала је западноевропске државе да поново процене поузданост америчке заштите, укључујући и њен нуклеарни „кишобран“. Са друге стране, Москва у тим потезима види могућност да се још више нуклеарних ракета распореди на неколико минута лета од Москве, као и јасан пример западног покушаја да се „обезглави“ једна држава.
Због тога је прилично извесно да руски војни планери у својим проценама рачунају на најгори могући сценарио.
