Ovo je istinita priča o jednoj devojci po imenu Zoja koja je bila skamenjena 128 dana sa ikonom sv. Nikolaja Mirlikijskog u naručju. Ovaj događaj je šokirao i doveo do pokajanja stotine ljudi u ruskom sovjetskom gradu Kujbiševu (današnja Samara), 1956. godine.
Zojin ples sa ikonom Sv. Nikolaja
U gradu Kujbiševu živela je porodica: pobožna majka i njena ćerka Zoja. U veče Nove godine, 31. decembra 1956, Zoja je pozvala sedam svojih drugarica — i isto toliko mladića — na večeru i ples. U to vreme bio je period Božićnog posta i Zojina majka je molila da ne pravi večeru, ali ćerka je insistirala da bude po njenom. Te iste večeri njena majka je otišla u crkvu da se moli.
Svi pozvani su došli, osim Zojinog verenika koji još nije stigao. Njegovo ime je bilo Nikolaj. Mlade devojke i mladići su se uparili i Zoja je ostala sama. Ne znajući šta da radi i bez promišljanja, skinula je ikonu Svetog Nikolaja Čudotvorca sa zida i rekla: „Uzeću ovog Nikolaja i ići ću da plešem sa njim“, ne obraćajući pažnju na prijatelje koji su je savetovali da ne učini takav bogohulni čin.
„Ako Bog postoji, neka me kazni“, rekla je. I tako je počela da pleše. Napravila je dva ili tri okreta, kada se odjednom čuo strašan šum u sobi, njeno telo je bilo u vihoru, a zaslepljujuća svetlost je bljesnula kao munja.
Svi su pobegli iz sobe, samo je Zoja stajala nepomično
Radost se odjednom pretvorila u strah. Svi su pobegli iz sobe uplašeni. Samo je Zoja stajala nepomično, sa ikonom Svetog Nikolaja zalepljenom na grudima, okamenjena i smrznuta kao mermer. Lekari koji su brzo došli nisu mogli da je dovedu k sebi uprkos pokušajima. Igle koje su pokušali da ubodu u nju su se savijale i lomile kada bi se prislonile uz njeno okamenjeno telo!
Lekari su želeli da je odnesu u bolnicu, ali nisu mogli da je pomere sa mesta. Kao da su joj stopala bila prikovana za pod. Ali njeno srce je i dalje kucalo! Zoja je bila živa. Međutim, nije više mogla da jede niti da pije.
Kada je njena majka došla i videla šta se dogodilo, pala je u nesvest i odveli su je u bolnicu, gde je ostala nekoliko dana. Njena vera u Božiju milost i njene tople majčinske molitve za oproštaj njene nesrećne ćerke, po blagodati Božijoj, vratile su joj životnu snagu.
Zoja je došla k svesti i sa suzama je tražila oproštaj i pomoć.
Zojinu kuću je okružila gomila ljudi
Zojinu kuću je okružila gomila ljudi. Vernici koji su dolazili, ili čak dolazili peške izdaleka, znatiželjni, lekari i episkopi. Međutim, vlasti su brzo naredile da se kuća zatvori za posetioce. Dva policajca su čuvala kuću u smenama od osam sati. Nekim stražarima kosa je pobelela od straha slušajući Zojine strašne krike svake noći, iako su bili relativno mladi, uglavnom od 28-30 godina.
Svake noći, njena majka je bila pored nje i surdno se molila.
„Mama, moli se! Moli se, jer sam izgubljena zbog svojih grehova! Moli se!“ Zoja je vikala.
Patrijarhu su javljene sve ove stvari i on je zamoljen da se moli za Zojino ozdravljenje. Patrijarh je odgovorio: „Onaj koji je kažnjava, imaće i milost nad njom!“
Zoju je moglo da poseti samo nekoliko ljudi
Posle toga, samo nekolicina ljudi je mogla da poseti Zoju i to: Profesor medicine iz Moskve koji potvrdio da njeno srce nije prestalo da kuca, sveštenici, koje je majka pozvala da bi uzeli ikonu Svetog Nikolaja iz Zojinih ruku, Mitropolit Nikolaj i jeromonah Serafim iz Glinske pustinje.
Kada su sveštenici došli u Zojin dom, pokušali su da izvuku ikonu iz njenih ruku ali to nisu mogli jer su njene ruke bile totalno okamenjene.
Zatim je na praznik Roždestva došao jeromonah Serafim iz Glinske pustinje. On je izvršio vodoosvećenje i blagoslovio ikonu. Posle toga je rekao: „Sada moramo čekati neki znak na Pashu! Ako ništa ne bude, to znači da se kraj sveta približava!“ Ove reči pokazuju njegovu duboku veru u čuda.
Poslednji koji je imao pravo da vidi Zoju je bio Mitropolit Nikolaj, koji je takođe čitao Paraklis i rekao: „Moramo čekati do Pashe novo čudo“, ponavljajući reči pobožnog jeromonaha Serafima.
Čudo uoči praznika Blagovesti
Uoči praznika Blagovesti (koji je te godine pao u subotu treće nedelje Velikog posta) prišao je jedan starac stražarima i zamolio ih da mu dozvole da vidi Zoju. Policijski stražari su ga odbili. Starac je došao ponovo sledećeg dana, ali je ponovo odbijen.
Treći put, na dan Blagovesti, stražari su ga pustili unutra. Čuli su kako je saosećajno govorio Zoji dok je ulazio: „Pa, jesi li se umorila od stajanja?“
Posle nekog vremena, kada su stražari hteli da ga izbace, on nije bio pronađen u sobi.
Svi su bili sigurni da je to bio Sveti Nikola. Zoja je stajala tačno četiri meseca (128 dana) do Pashe, koja je te godine pala 23. aprila (6. maja po novom kalendaru).
Šta se zbilo u noći Vaskrsenja Hristovog?
U noći slavnog Vaskrsenja Hristovog Zoja je počela glasno da viče: „Molite se!“
Stražari koji su je čuvali su se tresli od straha i upitali su je: „Zašto tako strašno vičeš?“ Obratite pažnju na njen odgovor: „Strašno je, zemlja gori! Molite se! Ceo svet je izgubljen zbog svojih grehova, molite se!“
Od tog trenutka Zoja je oživela, njeni mišići su počeli da omekšavaju, vratila se u život. Stavili su je na dušek, ali je nastavila da viče i poziva sve na molitvu za svet koji je izgubljen zbog grehova i za zemlju koja gori zbog bezakonja.
„Kako si ostala živa do sada? Ko te je hranio?“ pitali su je. „Golubovi, golubovi su me hranili“, odgovorila je.
Mnogi u Kujbiševu su nakon ovog događaja pronašli veru
Svi ovi događaji šokirali su stanovnike Kujbiševa i okolnih oblasti. Mnogi su ponovo pronašli veru u Boga, videvši čuda, slušajući njene krike i molbe. Vratili su se Crkvi sa pokajanjem. Oni koji nisu nosili krst počeli su da ga nose, iako je to tada nekoga ko nosi krst moglo koštati života. Povratak je bio toliko masovan da crkve nisu imale dovoljno krstova za sve.
Sa strahom i suzama, ljudi su govorili: „Strašno je, zemlja gori, izgubljeni smo zbog naših grehova! Molite se!“
Trećeg dana Pashe, Zoja je otišla Gospodu
Trećeg dana Pashe, Zoja je otišla Gospodu, pošto je prošla težak put stajanja 128 dana pred licem Gospoda za oproštaj svih svojih grehova. Sveti Duh je sačuvao njen život sve te dane za vaskrsenje njene duše iz smrti greha, kao što će u večni dan vaskrsnuti njeno telo za večni život; jer njeno ime znači to i znači – život.
U sovjetskoj štampi tog vremena Zojin slučaj je bio pominjan. Odgovarajući na pisma koja su stizala upravi jednih poznatih novina, jedan nadmeni naučnik je tvrdio da ovaj fenomen sa Zojom zapravo i nije toliko neverovatan, već da se radi o jednom obliku mišićne ukočenosti koji nauka još ne poznaje.
Međutim, neistinitost takve hipoteze je očigledna, s obzirom na to da: prvo, kod takve ukočenosti ne dolazi do okamenjene tvrdoće kože, tako da lekari ne mogu da ubrizgavaju injekcije bolesnima.
Drugo, osoba obolela od takve bolesti može da se premešta sa jednog mesta na drugo, dok Zoja nije mogla da se pomeri; stajala je uspravno znatno duže nego što to prosečni ljudi mogu. Treće, bolest sama po sebi ne vraća čoveka Bogu niti donosi otkrivenja sa Neba.
Vodeći se Zojinim slučajem, ne samo da su hiljade ljudi ponovo našle veru u Boga, već su tu veru pokazali i delima, odnosno krstili su se i živeli liturgijskim životom. Ne samo da su poverovali da Bog postoji, već su postali istinski hrišćani.
Iz toga je jasno da se ovde ne radi o nekoj jednostavnoj bolesti, već o božanskom domostroju. Bog zaista učvršćuje veru, da bi izbavio ljude od njihovih grehova i prolaznosti ovozemaljskog života.
