„Jer budući slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da ih što više pridobijem.
I postadoh Judejcima kao Judejac, da Judejce pridobijem; onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom;
Onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona.
Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem.
Ne znate li da oni što trče na trkalištu, trče svi, a jedan dobija nagradu? Tako trčite da je dobijete.
A svaki koji se bori od svega se uzdržava, oni pak da dobiju raspadljiv vijenac, a mi neraspadljiv.
Ja, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vjetar;
Nego iznuravam tijelo svoje i savlađujem ga, da propovijedajući drugima ne budem sam odbačen.“1 Kor. 9, 19-27
Za apostola Pavla najvrednija stečenost u Hristu jeste sloboda. „Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti “, piše on u svojoj Poslanici Galatima (Gal. 5:1). „Ali ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrijebite.“ (Gal. 5, 15). Potčinjavanje mnogim zakonima, nacionalnim običajima i verskim obredima ne garantuje se spasenje, ali oni bar omogućavaju da se zemaljski život ne pretvori u iskreni pakao.
Ali sada je u Hristu apostol našao tu slobodu od judaizma i paganizma, što mu je dalo priliku da se oseća kao kod kuće u društvu i jednog i drugog. Ovo se obično naziva sposobnošću da se „slažete sa svima“. Da li je ovo neprincipijelno? Naravno da ne.
Prvo, osoba koja ne vidi ništa dalje od sopstvene ideje, pa čak i ne pokušava da razume tačku gledišta drugih, nikada ne može postati propovednik Jevanđelja Hristovog. Drugo, apostol uvek nosi svoj pravi „dom” sa sobom i u sebi. Gde? On piše: „Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista“ (Fil. 3:20). I to „nebo” apostol nosi u sebi: „A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u tijelu, živim vjerom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene.“ (Gal. 2, 20).
Sloboda od konvencija ljudskog postojanja je divna karakteristika misionara poput apostola Pavla. Uključenost u običaje najrazličitijih društava omogućila mu je da „privuče“ veliki broj ljudi za Jevanđelje. Misionarska delatnost apostola bila je uspešna upravo zato što se sa punom odgovornošću posvetio služenju Hristu i ljudima raznih običaja.
„Za Jevreje sam postao kao Jevrejin“, piše on. Oslobođen Mojsijevog zakona, apostol Pavle je mogao mirne savesti da poštuje zakonske jevrejske običaje. Tako se ponašao i u Jerusalimu i na drugim mestima kada je morao da komunicira sa Jevrejima. Obrezao je Timoteja u Likaoniji – „Ovoga htjede Pavle uzeti na put sa sobom; i uze ga i obreza zbog Judejaca koji bijahu u onim mjestima, jer svi znadijahu oca njegova da bješe Jelin. (Dela 16:3), išao je u sinagoge subotom – „I u dan subotni iziđosmo van grada na rijeku, gdje se smatralo da je bogomolja; i sjednuvši govorismo ženama koje se bijahu sabrale.“ (Dela 16:13), itd.
U opštenju sa paganima, nije mogao da se pridržava brojnih propisa Mojsijevog zakona, na primer, zapovesti o čistom i nečistom. Mogao je da bude, da tako kažemo, „čovek bez zakona“. Prema svetom Teofanu Zatvorniku, „javljajući se među njima, on je u spoljašnjem životu bio kao oni; Nije zazirao od njihove hrane, niti je zazirao od drugih njihovih običaja: bio je kao i svi drugi. Ovo ne može uključivati običaje, ispovedanje vere koje podrazumevaju, na primer, žrtve idolima i slično.”
Inače, apostol Pavle se osećao vezanim ne Mojsijevim, već Zakonom Hristovim, odnosno Zakonom ljubavi – „Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov.„(Gal. 6, 2). Ovo je pravi Božji Zakon. Apostol je mogao biti „svoj“ među jakima i među slabim u veri. „Svima sam postao sve“, zaključuje on svoja uputstva misionarima ovom čuvenom formulom, koristeći primer sopstvene apostolske delatnosti. I sve to radi Jevanđelja, koje želi da objavi što većem broju ljudi da bi bar neke spasio.
U ovom odlomku apostol Pavle iznosi princip koji je važan za hrišćansku misiju u svakom vremenu i svakom društvu. Razmišlja o ljudima, sluša šta ih brine, plaši ili čini srećnim. Razmišlja kako da Jevanđelje učini razumljivim i prihvatljivim ljudima.
Jevanđelje mora doseći što je dalje moguće. A to podrazumeva da se mora propovedati na privlačan, razumljiv i živ način. Hristov glasnik mora ući u situaciju ljudi i voleti ih. Ovo je misionarski program apostola Pavla: pridobiti mnoge, iako je realista i skromno piše da može spasiti samo njih nekoliko.
Ali znamo da je uspeo da privede više ljudi Hristu u Duhu Svetom nego bilo koji drugi apostol njegovog vremena. I to zahvaljujući njegovoj slobodi da „postane sve za svakoga“. Stoga nas apostol uči da se slažemo sa ljudima, prevazilazeći svoju lažnu privrženost načelima, što se najčešće odnosi na sporedne stvari, nesuštinske za veru i spasenje. Treba biti principijelan u glavnom – večnoj i nepromenljivoj ljubavi koja nikada ne prestaje – „Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.“ (1. Kor. 13,8).
Međutim, misionarski rad – uz sav entuzijazam propovednika Jevanđelja i uz sve radosti koje donosi uspeh misije – težak je i pun iskušenja i opasnosti. Zahteva posvećenost službi i rad na sebi. Apostol piše o posvećenosti i radu na primeru učesnika sportskih takmičenja. Slike iz sporta bile su bliske korintskim hrišćanima, pošto su se Istmijske sportske igre održavale nedaleko od njihovog grada.
Prvi primer apostola Pavla je trka. Ovde nema mesta misli o konkurenciji. Jedina stvar je da takmičar mora vredno da trenira i da se to na neki način ograniči. U drevnim sportskim igrama, to je značilo deset meseci napornog treninga, tokom kojih je sportista morao da se odrekne vina, mesa i komunikacije sa ženama.
Ako sportisti već toliko koncentrišu snage da bi osvojili pobednički venac, koji će za nekoliko dana izbledeti (na Istmijskim igrama to je bio venac od borovih grančica, na Olimpijskim igrama od maslina), onda koliko život hrišćanina zahteva više samodiscipline! Uostalom, govorimo o pronalaženju netruležnog venca večnog života. Ovo je pravi cilj težnje, samo o tome treba razmišljati.
U drugom pismu apostol o tome piše ovako: „Razmišljam samo o jednom: da zaboravim ono što je iza i jurim ka onome što je ispred mene, trčim ka cilju radi nagrade u trci, radi one nebeske nagrade na koju nas je Bog pozvao kroz Hrista Isusa“ (Fil. 3:13-14).
Drugi primer dolazi iz borbe pesnicama. Ali i ovde izostaje pomisao na konkurenciju, na protivnika. Apostol Pavle sebe vidi kao boksera koji se ne bori protiv drugog i ne zamahuje pesnicama u vazduhu, već „tuče“ samog sebe. On nastoji da pobedi sebe.
Sveti Jovan Zlatoust ovako prepričava ove reči apostola Pavla: „Ne mislite, veli, da vam je dosta za spasenje što verujete; Ako meni, koji sam propovedao, poučavao i preobratio hiljade ljudi, ovo nije dovoljno za spasenje kada se i sam ne ponašam besprekorno, koliko je više vama.
Na kraju krajeva, svaki hrišćanin je na ovaj ili onaj način u službi Isusa Hrista i njegovog Jevanđelja. Ali propovedati drugima i istovremeno kroz svoj život pokazati laži reči objavljenih ili ispovedanih, znači zanemariti Božji poziv.
arhimandrit Januarij (Ivlijev)
