Naše vrijeme je vrijeme nesigurnosti i straha, a anksioznost i depresija jesu odlike našeg društva. Savremeno društvo se kreće ubrzanije nego ikada, što uzrokuje nesklad između duha, duše i tijela. Manifestaciju našeg pada vidimo na kolektivnom duhovnom i duševnom zdravlju. Što ljudsko društvo pokazuje veći progres u materijalnoj sferi, to više dobija odlike duhovnog siromaštva što je svakako jedan od uzroka pandemije depresije među nama.
“Ne boj se, jer sam ja s tobom; ne plaši se, jer sam ja Bog tvoj; ukrepiću te i pomoći ću ti, i podupreću te desnicom pravde svoje.” (Isaija 41:10)
Strah je naš odgovor na životne situacije. Što nam je stil života brži to se strahovi gomilaju i postaju hronični. Ubrzavanje društvenog tempa dovodi da trošenja čovjekove ličnosti i zapostavljanja duhovnog zdravlja.
„Gospod je prosvetljenje moje i Spasitelj moj, koga ću se bojati?“
Anksiozna stanja nastaju kao odgovor nas na konstantni grč, očekivanja i životni ciklus kojem se ne možemo prilagoditi. Duhovna problematika našeg stanja je očita. Sklad između duše i tijela biva narušen kada nam potrebe tijela bivaju pretežnije. Takođe okolina sama utiče na naše duhovno zdravlje što se psihosomatski reflektuje i na tijelesno i na duševno. Po ocjeni psihologa nove generacije rađaju se, rastu i sazrevaju u nepovoljnoj sredini po svoje mentalno zdravlje. Društvo nameće svoje norme koje stvaraju nesklad i nemir kao osnovni motiv. U djetinjstvu umesto rasta ljubavi, roditelji deci pumpaju očekivanja i ego, što rezlutira često tenzijom i razočaranim očekivanjima.
„Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote“ (2. Timoteju 1:7)
Nedostatak ljubavi jest osnovna dijagnoza ovog društva. Od dve Božije zapovesti, obe smo pogazili. Umjesto ljubavi prema Bogu, pravimo idola sami od sebe. Umjesto ljubavi prema bližnjem mi bližnjeg doživljavamo ne kao nama bliskog nego kao konkurenta. Stvaramo umjesto duhovnog mira i spokoja, nemir i takmičenje u kojem smo mi jedini gubitnici. Gubimo sebe u neravnoteži između želja i mogućnosti.
„U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah, jer strah ima kaznu; a ko se boji nije došao do savršenstva u ljubavi” (1. Jovanova 4:18)
Duhovno siromaštvo razjeda našu ne samo psihu nego i naše tijelo. Psihosomatski djeluje na nas. Savremeni čovjek gubi sebe. Postaje ne onakav kakvim ga je Bog zamislio, nego onakav kako on sebe zamišlja. Bezsmislu daje smisao koji nema i tako čovjek gubi sebe.
Vjera, nada i ljubav su lek za modernog čovjeka. Depresija nije ništa više nego stanje beznadežnosti, malovjerja i nedostatka ljubavi. Skromnost je takođe bitna, zato što naši životni apetiti prate naše potrebe koje mi često preuveličavamo i stvaramo opet duboki nemir. Nesklad i nemir koji prebiva u duši, ali ne kao kratkotrajno stanje tuge, nego kao nešto što više ne možemo kontrolisati, nego ono kontroliše nas. Raj i pakao nisu neka bajkovita magična mjesta, nego su oni u nama.
Mi u miru izgrađujemo raj, a nemiru pakao u sebi. „Bože svuda sam te tražio, ti si bio u meni, a ja sam bio van sebe“ svedoči blaženi Avgustin koliko ustvari čovjek koji odstupi od Boga bježi suštinski od sebe, sebe stvorenog po liku Božijem. I kako nam samo Bog može povratiti izgubljeni mir. Mir nalazimo tražeći sebe i nalazeći Boga.
Duhovni lek za mir jeste molitva, ispovjest i pričešće. Sama posjeta bogosluženju jeste blagougodna, duhovna muzika dijeluje terapeutski, ispovjest olakšava breme, a evharistijom sve dobija smisao. Naravno da Crkva nije protiv medicine, nego ona prosto sarađuje radi zajedno da se obnovi sklad duše i tijela. Radost, mir i raj je Bog dao za čovjeka, a ne uniniju, čamotinju i stres. Stres je posljedica pale prirode, a ne normalno stanje. Hristos svemu daje smisao, pa i našem bezsmislu, beznadežnosti i malovjerju. Formula za optimizam je prosta i izrekao ju je Sveti Serafim Sarovski „Hristos voskrese radosti moja“
Mir i smirenje su od Boga
Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.” Jevanđelje po Jovanu, 14; 27
„Gospode, Bože moj. Udostoj me da budem oruđe Tvoga mira, da tamo gde je mržnja sejem ljubav, gde je vređanje – praštanje, gde je razdor – slogu, gde je laž – istinu, gde je sumnja – veru, gde je očajanje – nadu, gde je tama – svetlost, gde je žalost – radost.
Gospode, Bože moj, udostoj me da ja druge tešim, a ne da mene teše, da ja druge razumem, a ne da mene razumeju, da ja druge volim, a ne da mene vole. Jer onaj koji daje – prima, ko zaboravlja na sebe – dobija, ko prašta – i njemu se prašta, ko umire – rađa se za život večni.
Nebojša Lazić
