Наше вријеме је вријеме несигурности и страха, а анксиозност и депресија јесу одлике нашег друштва. Савремено друштво се креће убрзаније него икада, што узрокује несклад између духа, душе и тијела. Манифестацију нашег пада видимо на колективном духовном и душевном здрављу. Што људско друштво показује већи прогрес у материјалној сфери, то више добија одлике духовног сиромаштва што је свакако један од узрока пандемије депресије међу нама.
“Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје.” (Исаија 41:10)
Страх је наш одговор на животне ситуације. Што нам је стил живота бржи то се страхови гомилају и постају хронични. Убрзавање друштвеног темпа доводи да трошења човјекове личности и запостављања духовног здравља.
„Господ је просветљење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати?“
Анксиозна стања настају као одговор нас на константни грч, очекивања и животни циклус којем се не можемо прилагодити. Духовна проблематика нашег стања је очита. Склад између душе и тијела бива нарушен када нам потребе тијела бивају претежније. Такође околина сама утиче на наше духовно здравље што се психосоматски рефлектује и на тијелесно и на душевно. По оцјени психолога нове генерације рађају се, расту и сазревају у неповољној средини по своје ментално здравље. Друштво намеће своје норме које стварају несклад и немир као основни мотив. У дјетињству уместо раста љубави, родитељи деци пумпају очекивања и его, што резлутира често тензијом и разочараним очекивањима.
„Јер нам Бог не даде духа страха, него силе и љубави и чистоте“ (2. Тимотеју 1:7)
Недостатак љубави јест основна дијагноза овог друштва. Од две Божије заповести, обе смо погазили. Умјесто љубави према Богу, правимо идола сами од себе. Умјесто љубави према ближњем ми ближњег доживљавамо не као нама блиског него као конкурента. Стварамо умјесто духовног мира и спокоја, немир и такмичење у којем смо ми једини губитници. Губимо себе у неравнотежи између жеља и могућности.
„У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер страх има казну; а ко се боји није дошао до савршенства у љубави” (1. Јованова 4:18)
Духовно сиромаштво разједа нашу не само психу него и наше тијело. Психосоматски дјелује на нас. Савремени човјек губи себе. Постаје не онакав каквим га је Бог замислио, него онакав како он себе замишља. Безсмислу даје смисао који нема и тако човјек губи себе.
Вјера, нада и љубав су лек за модерног човјека. Депресија није ништа више него стање безнадежности, маловјерја и недостатка љубави. Скромност је такође битна, зато што наши животни апетити прате наше потребе које ми често преувеличавамо и стварамо опет дубоки немир. Несклад и немир који пребива у души, али не као краткотрајно стање туге, него као нешто што више не можемо контролисати, него оно контролише нас. Рај и пакао нису нека бајковита магична мјеста, него су они у нама.
Ми у миру изграђујемо рај, а немиру пакао у себи. „Боже свуда сам те тражио, ти си био у мени, а ја сам био ван себе“ сведочи блажени Августин колико уствари човјек који одступи од Бога бјежи суштински од себе, себе створеног по лику Божијем. И како нам само Бог може повратити изгубљени мир. Мир налазимо тражећи себе и налазећи Бога.
Духовни лек за мир јесте молитва, исповјест и причешће. Сама посјета богослужењу јесте благоугодна, духовна музика дијелује терапеутски, исповјест олакшава бреме, а евхаристијом све добија смисао. Наравно да Црква није против медицине, него она просто сарађује ради заједно да се обнови склад душе и тијела. Радост, мир и рај је Бог дао за човјека, а не унинију, чамотињу и стрес. Стрес је посљедица пале природе, а не нормално стање. Христос свему даје смисао, па и нашем безсмислу, безнадежности и маловјерју. Формула за оптимизам је проста и изрекао ју је Свети Серафим Саровски „Христос воскресе радости моја“
Мир и смирење су од Бога
Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” Јеванђеље по Јовану, 14; 27
„Господе, Боже мој. Удостој ме да будем оруђе Твога мира, да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је лаж – истину, где је сумња – веру, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост.
Господе, Боже мој, удостој ме да ја друге тешим, а не да мене теше, да ја друге разумем, а не да мене разумеју, да ја друге волим, а не да мене воле. Јер онај који даје – прима, ко заборавља на себе – добија, ко прашта – и њему се прашта, ко умире – рађа се за живот вечни.
Небојша Лазић
