Duša čoveka, često i ubeđenog i revnosnog hrišćanina, spremna je da padne i da ropće pod ovim teškim bremenom. Bolest koja ga je neočekivano zadesila, zbunjuje ga i uznemirava, on u njoj vidi čisto fizičku slučajnost, prekoreva prirodne zakone, lekare koji ne mogu da pronađu njen izvor i da mu pomognu i svi oko njega su krivi za patnju koja ga je zadesila. Savest bolesnika je uglavnom mirna, on ne razmišlja o tome da treba da pronađe uzrok svoje bolesti, ne želi da vidi u bolesti lekovitu silu za svoju dušu koja se ohladila. Možda i među vama, slušaocima i bogomolnicima ovog svetog hrama ima neko ko prepoznaje sebe u ovom opisu ljudske duše. Potrudimo se da pronađemo uzrok koji predstavlja koren bolesti.
Uzrok bolesti se krije u samom čoveku, on navlači na sebe ovu ili onu bolest. Raznorazne bolesti su kazna koju čovek navlači sopstvenim grehovima ili Sam Gospod Svojim pravednim sudom kažnjava čoveka zbog njegovih poroka – kaznom koja se i u ovom slučaju pokazuje kao milosrđe: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1 Kor. 11: 32).
Bolest je, ako se na nju gleda s bogoslovskog stanovišta, veliko dobročinstvo za čoveka, ona ispravlja njegove loše navike, sprečava opasnost i zlo koji mu prete i u koje ga vode njegovi poroci. Bolest omogućava čoveku da se udubi u svest o svojim grehovima i da smiri svoju gordu i neobuzdanu prirodu.
Verovatno ste imali prilike da vidite čoveka koji puca od zdravlja, koji je pun snage i koji nikad nije uzimao lekove. Retko ko od ovih ljudi blagodari Bogu za Njegovo milosrđe. U većini slučajeva dobro zdravlje predstavlja povod za prevaru, gordost, egoizam, zaboravljanje na Boga i vezanost za zemaljski i materijalni svet. Slična pojava se može zapaziti i među nama, koji se trudimo da ugodimo Bogu. Na primer, vi ne vidite atmosferu oko sebe, ne osećate je, ne razmišljate šta bi bilo s vama kad ove atmosfere ne bi bilo, ne uznosite molitve zahvalnosti Bogu za Njegovo veliko dobročinstvo misleći da atmosfera postoji sama po sebi, bez svog Prvoizvora. Isto tako čovek koji puca od snage i zdravlja misli da se početak njegovog života sadrži u njemu samom, da nikome ne duguje svoj život i da može da ga usmerava kako mu padne na pamet, za njega nema najvišeg autoriteta.
Nasuprot tome, bolestan čovek, prikovan za samrtnički odar, s uzdanjem moli Boga za pomoć, postajući svestan uzroka svoje bolesti i videći ga samo u svojim porocima, a ne u nekom ili nečem drugom. Kad ozdravi, on dugo ne može da zaboravi na Božje dobročinstvo i ne razmišlja da je on sam bilo kad bio izvor svog života i zdravlja.
Čim se čovek uznese uranjajući u gordost i samoobmanu, potrebno je da ga Bog urazumi. I Gospod rasejava privid čovekovih uživanja i šalje bolest koja u korenu ubija svaku gordost i obmanu. Bolest je najbolji način da se čovek urazumi, ona ga budi na ivici pogibelji i bezdane provalije u koju on brzo pada niz procvetalu i prijatnu strminu, gde bi našao za sebe večnu bujicu mraka i muke da ga bolest nije zaustavila. Čak i ako je ateista, čovek kad je prikovan za samrtnički odar postaje svestan svoje slabosti, vidi svu nemoć ljudi i lekara da mu pomognu i razočarava se u medicinu, pa pribegava Onome Ko je zauvek iscelio i spasio čovečanstvo koje veruje u Njega od greha, prokletstva i smrti.
Padaju mu na pamet spasonosne misli. Svestan je koliko je teško grešio u svojim nadama i planovima da uredi svoj život mimo Onoga Ko je jedini Put, Istina i Život, i ozlojeđen na samog sebe spreman je da prokune ceo svet s njegovim prevarama; postaje svestan da je sve to bila taština nad taštinama; svestan da ako se zemaljski život završava smrću, smrt sa svoje strane vodi u život, u neuporedivo bolji život, tih i miran, gde neće biti ni jecaja, ni bolesti, ni patnje, ni uzdaha, gde vlada večno blaženstvo; on počinje da je smatra tihim pristaništem uređenim na burnom moru života.
Ali možda ste hteli da me upitate: ako je takav cilj bolesti, ako ona popravlja grešnike, zašto biva poslata pravednim ljudima koji vode neporočan život?
Da, na prvi pogled ovo izgleda nesvrsishodno i neshvatljivo. Ali nemojte donositi ishitren zaključak. Otkud znate da je čovek koji naizgled vodi pravedan i neporočan život zaista takav i da je njegov život ugodan Bogu. Nema na zemlji čoveka koji bi mogao da kaže: „Ja sam pravedan,“ i ako takav postoji, znači da je pao u samoobmanu. Čovek greši „ako i jedan dan živi na zemlji“. Većina religioznih ljudi je iskusila ruku Božju, u svakom slučaju, barem su bili svedoci i očevici ovakve pojave. Srećan je bolesnik koji se na samrtnom odru uveri da bolest ne dolazi od čovekove prirodne slabosti, već da je Bog šalje kako bi ga posle iskušenja vratio na spasonosni put. Srećan je onaj bolesnik koji i u dugotrajnoj bolesti i patnji vidi milostivu ruku Božju i s pokornošću sina podnosi nesreću koja ga je zadesila budući svestan da ju je potpuno zaslužio. Gospod je mnogomilostiv i brzo uslišuje molitve. Na samrtničkom odru čovek za kratko vreme može da stigne da donese plodove pokajanja i da dobije isceljenje svoje duše, a često i tela, i da kasnije postane propovednik pokajanja. Radosna pojava u životu je ako pozove prezvitere radi molitve. I molitva vere će spasti bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se (Jak. 5: 15) – kaže sveti apostol Jakov. Molitva ukrepljuje bolesnika, navodi ga na to da razmišlja o Bogu i da svu svoju nadu položi na srećan ishod svoje bolesti u Onoga Kome pripada čovekov život.
Suprotna slika predstavlja žalosnu pojavu. Bolesnik oseća potrebu da voli nekoga, ali takođe oseća da su ga svi napustili, da on nikoga ne zanima i nedostaje mu vera da bi zavoleo Onoga Ko sadrži istinsku Ljubav u Sebi. Otuđen od Boga on ponovo teži ka zemlji, ka onim stvorenjima koje je maločas prezirao, a možda i preklinjao, ka onima koji su ga juče možda prepustili sudbini na volju. Ne našavši tiho pristanište na nebu on teži ka zemlji, u čiju hladnoću i ravnodušnost se uverio, samo što je potpuno obuzet ispraznim zemaljskim računicama, pa ni ne pomišlja na nebo.
Druga stvar je hrišćanin koji to nije samo po imenu, već mišlju i delom. On još dugo pre predsmrtne agonije zaboravlja na zemlju, potpuno se duhom prenosi na nebo, oseća da nije od ovoga sveta u kojem ima toliko prevrtljivosti, nestalnosti i izdaje. On veruje da je čovek uopšte, a tim pre hrišćanin, stvoren za nebo, da je njegov boravak u ovoj dolini smrti i plača, patnje i bolesti, kratkotrajan, on veruje u večne obitelji Nebeskog Oca, gde ne mogu da uđu ni zlo, ni greh, ni sama smrt, i on na samrtničkom odru uranja u okean kajanja, podiže svoju slabu, drhtavu ruku i krsti se znamenjem Životvornog Hristovog Krsta, i žudi samo za jednim – da se razreši i sjedini sa Hristom. Njega smrt više ne plaši, on u njoj ne vidi zakletog neprijatelja koji hoće nasilno da ga liši zemaljskog života, već dobrog gosta, na čijim krilima će biti odnet u naručje verujućih praotaca, u rajske obitelji. Spreman je da zajedno sa voljenim učenikom Spasitelja, Jovanom Bogoslovom, usklikne: „Gospode Isuse, dođi skoro“ (Otkr. 22: 20).
Pokraj odra verujućeg hrišćanina možemo se naučiti hrišćanskom strpljenju. On ne trpi zato što ne može da pomogne sebi, on ne savija svoju glavu zato što je Bog despot i što bi suprotstavljati Mu se značilo ustajati protiv Njega i to uzaludno ustajati; ne, on se sa odanošću i ljubavlju sina povija pred Božjom voljom, jer je uveren u to da je ova volja premudra i da ga vodi ka blaženstvu. Neka su posete Boga surove, neka on svakodnevno gubi snagu u telesnim patnjama, on u ovim patnjama vidi zalog ljubavi i milosrđa Gospodnjeg, i iz grudi koje gore u plamenu bola, otkida se uzdah zahvalnosti i nade u milosrđe Božje i budući blaženi život koji je On pripremio. Verujući hrišćanin za strpljivo podnošenje svojih stradanja blagodari samo Bogu, svestan je da i pored sjajne snage i zdravlja ne bi mogao da podnese poslano iskušenje, da bi pao u čamotinju, a često i očajanje, veruje da ga ukrepljuje blagodat Božja. Telo pati, duša se raduje, telo je nemoćno – duh je bodar i on u nevoljama i trnju muka stiče dragoceni cvet hrišćanskog strpljenja.
Braćo! Nastupiće čas – pre ili kasnije, ali će nastupiti – kad će bolest i patnja stati pred nas i kada će svakome od nas reći: „Sad je red na tebe.“ Da nas ovaj trenutak ne bi zatekao nepripremljene, naoružajmo se hrišćanskim strpljenjem. Ali da bi svako od nas shvatio i da bi mogao da razlikuje istinsko, odnosno hrišćansko strpljenje, od lažnog ili filozofskog strpljenja, odnosno, što je isto – od paganskog, čujte šta se naziva istinskim, to jest hrišćanskim strpljenjem.
Pitanje trpljenja je bilo poznato još starom svetu. Rimski i grčki filozofi u danima tuge, patnje i bolesti savetuju čoveku „zabavu i razonodu“ – po Epikuru, „potpunu ravnodušnost“ – po stoiku Zenonu. A u svojim školama su savetovali „razonodu“ i „tvrdokornost“. Ovi filozofi nisu znali drugi način; „razonoda“ i „tvrdokornost“ su njihov jedini pristup u patnji i bolestima. Uporedite učenje ovih filozofa s jevanđeljskim učenjem, odnosno sa Hristovim učenjem i videćete šta je u tom pogledu hrišćanstvo dalo čovečanstvu. Otvorite Jevanđelje i uverićete se u to, pa ćete se prema njegovom učenju odnositi sa još većim strahopoštovanjem. Istina, Jevanđelje nam nije detaljno otkrilo učenje o mukama i patnji na nekoj određenoj stranici ili u određenoj glavi, ono je raštrkano po celom Jevanđelju, kod sve četvorice jevanđelista i u apostolskim poslanicama. A to je i sasvim razumljivo i jasno. Jevanđelje nije sebi postavilo za cilj da izloži svoje učenje u obliku filozofskog sistema, jer je i Samom Hristu to bilo tuđe. On je sve što je napisano u Jevanđelju i poslanicama nije rekao u toku jednog dana ili na jednom mestu, već je govorio u različito vreme i na različitim mestima i raznim slušaocima.
Patnja ili žalost, po Svetom Pismu, nisu pojava po prirodi stvari i nisu posledica prvobitne volje Tvorca. Poznato je da su ljudi u stara vremena smatrali da je uzrok patnje ili tuge poremećaj organskih ćelija materije, što je po filozofu Platonu, izvor svakog zla; ili je to uslov prolazne, konačne tvorevine, osuđene po svojoj prirodi na patnju i žalost sve dok na kraju ne uroni u beskraj kao što su učili Indusi. Otuda proizilazi da su patnja ili žalost, po učenju starih filozofa i mislilaca, nešto sudbonosno i slučajno, a po učenju Svetog Pisma patnja i žalost su nered.
Na početku nije bilo tako, na početku je vladala divna harmonija, sve je bilo dobro i lepo, Bog nije želeo patnju i žalost. On ih je mrzeo. Patnja i žalost su neizbežna i direktna logična posledica lažnog stava koji je čovek zauzeo prema svom Sazdatelju Bogu. Čovek je sam na sebe navukao patnju i žalost. On se pogordio i postao je drzak prema svom Tvorcu i tako je osudio sebe na patnju. Da je odnos čoveka prema Tvorcu bio normalan, odnosno onakav kakav treba da bude, to jest slobodno potčinjavanje u ljubavi i sinovskoj odanosti svom Tvorcu, vladali bi red i harmonija, a patnje, žalosti i stradanja bi bili nepoznati, ne bi se toliko hiljada vekova čuli jecaji i vapaji, ne bi bilo bolesti i bolnica. Stvorenje se pobunilo protiv Tvorca, stvorenje je prednost dalo negodovanju i neposlušanju u poređenju sa sinovskom ljubavlju, i kao posledica toga pojavile su se patnje, žalost, stradanja i bolesti. Zar je i moglo biti drugačije? Čovek je stvorenje iz neprijateljskog tabora u koji je došao u odnosu na svog Tvorca – umesto blagoslova – izazvao prokletstvo, umesto blaženstva – žalost, patnju i bolesti.
Greh je uzrok svake patnje, bolesti i smrti. Greh remeti čovekovu prirodu, njegovo telo, a poremećaj neizbežno vodi ka patnji i bolestima, a one direktno u smrt.
Možda ste imali priliku da budete svedoci kakav kontrast se dešava kod različitih ljudi posle patnje i bolesti. One kod jednih izazivaju smirenje, a kod drugih negodovanje, pokajanje ili okrutnost, blagoslov ili prokletstvo. Imamo primer iz Jevanđelja. Setite se slike sa Golgote. Dvojica razbojnika su u isto vreme i zbog istih razloga razapeti na isti način, ali se jedan kaje i otvaraju mu se vrata raja, a drugi negoduje i čekaju ga vrata pakla spremna da zauvek zatvore pred njim sjaj svetlosti.
Verujući hrišćanski svet se može podeliti na dve kategorije. Prva kategorija smatra, ili bolje rečeno, veruje da je Bog nepromenjivo Biće, Početak svih početaka i Tvorac, ali ipak Ga shvataju u smislu Ideje, On je za njih najviša Ideja, ali ipak samo Ideja. Druga kategorija veruje u Boga, da je On istinsko biće, Početak svih početaka i Tvorac – Otac Nebeski, ali osim toga, ova kategorija Boga smatra živim, da promišlja o svetu, a što je glavno, ovim verovanjima se pridružuje verovanje srca, religiozno, i to je glavni element u čovekovoj veri. Veliki filozof Šlajermaher dokazuje: da bi se gore navedena verovanja prve kategorije ljudi u njihovoj svesti učinila neophodnim, treba dodati i verovanja druge kategorije, odnosno, da bi se prva kategorija uverila u to da je Bog osim onoga kako Ga oni zamišljaju, još živ i sveprisutan Bog Koji promišlja o svetu i čoveku, osim što je najviša Ideja, da On želi i srdačnu i religioznu veru – tako da bi ljudi prve kategorije osetili potrebi da priznaju ove elemente bitnima, po Šlajermaheru je potrebno da osete potpunu zavisnost od Boga. Samo sa svešću o zavisnosti rađa se religija. I prva kategorija putem bolesti i patnje dostiže ono što joj je potrebno i bez čega ne bi imala karakter Hristovih sledbenika – a to je srdačna vera, religiozna vera. O tome možemo suditi po sebi. Mi ne poznajemo sebe ako nismo patili; ne posvećujemo bolesti ozbiljnu pažnju ako nismo okusili njenu gorčinu. Samo u stanju patnje i bolesti osećamo potrebu za Božjom pomoći.
Ima ljudi kojima samo udarac munje može da probudi savest, a ima takvih čiju savest neće probuditi ni gromovi, ni munje, ni bura, sve dok bolest ne stavi svoj pečat na njihovo gordo i neobuzdano telo. Ono što nisu mogli da učine nikakvi saveti i dokazi, učiniće bolest i patnja. Bolest i patnja su ono što čovekovu uspavanu savest navodi na spasonosni put.
A pogledajte kakva čuda čine bolest i patnja u oblasti srca. Oni koji su ranije bili gluvi za vapaje i jecaje drugih, oni koji premda imaju sluh i vid, nisu čuli ni videli tuđe nevolje i patnje, postaju ljudi – pobornici hrišćanskog milosrđa. I na koji način? Kroz sopstvenu patnju. Bio sam očevidac u jednoj od bolnica grada Kijeva, kad su pored moje bolničke sobe smestili jednog mladog i krupnog velikaša. Prvog dna se setio raznih domova za stare, za nezbrinuta, i svima je poslao poprilične novčane iznose. Raspitao sam se o njemu i sused iz bolničke sobe mi je rekao da ga je poznavao kao srebroljubivog čoveka. Razboleo se, patio je i odmah je pomislio da i drugi pate i da im je potrebna pomoć; čuo je za bolesti, ali ih nije video i nije ih iskusio, a sad je sam pao u postelju i osetio da nedaleko od njega ima nekih ustanova u kojima ljudi boluju i pate. Patnja je način za saosećanje s drugim u patnji.
Hrišćanstvo nikad ne bi bilo hrišćanstvo da nije krunisano patnjom – patnjom, neuporedivo većom i strašnijom od naše patnje, patnjom Bogočoveka na Golgotskom Krstu. Ova patnja je osveštala hrišćanstvo, učinila ga je životvornim i zauvek ga je stavila iznad svih bivših i budućih religija. Patnja rađa nadu u budući život. A onaj ko je iskusio trenutke duševnih muka, onaj ko je patio, zna šta znači nada i koji je stepen njene snage. Onaj ko je svim zadovoljan, ne nada se, jer je zadovoljan, pošto je sve dobio ovde, na zemlji, a tamo, na nebu, ništa neće dobiti, jer se nije nadao. Patnja, kakva god da je, verujućeg hrišćanina neće uplašiti, jer on nalazi utehu u svom Spasitelju i Iskupitelju – Isusu Hristu.
Bilo bi zanimljivo saznati na koji način su se ljudi tešili u stanju bolesti i patnje pre Hrista. Ali nažalost, nisu ostali nikakvi podaci. Ipak, postoji Senekino delo koje sadrži tri razmišljanja „O utehi“. Prvo razmišljanje je napisano povodom umiranja njegove majke Helvije, gde joj je Seneka za ublažavanje tuge nudio ljudsku simpatiju i sagledavanje prirode i savetovao da u njima traži utehu. Kao što vidite, o Bogu nema ni pomena. Drugo razmišljanje je napisano za Polibija koji je služio na carskom dvoru, kojem je umro brat. I Seneka mu u svom razmišljanju savetuje da se uteši službom pri Cezaru i odlikovanjima koje mu Cezar daruje; ovde se takođe ne pominje Bog; i napokon, treće razmišljanje upućeno Marsiji, gde Seneka nekoj majci koja je izgubila sina savetuje da se uteši po ugledu na životinje. „Krave koje su izgubile telad, – piše Seneka, – ne plaču više od jednog ili dva dana. Ptice kruže oko svog opustošenog gnezda izdajući zaglušujuće krike, ali posle nekoliko minuta utihnu i lete kao obično“ (Uteha Marsije, VII).
Vidite na koji način se tešio filozofski svet u stara vremena. Zar nismo posle toga srećni što živimo u blagodatno vreme kad se Hristos sada, kao i pre 20 vekova, obraća napaćenima, siromasima i ljudima koji leže na smrtonosnom odru: „Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti“ (Mt. 11: 28) – „Utešiću vas i samo ćete u Meni naći radost i utehu.“
Ako ti je Gospod poslao iskušenje kroz telesne bolesti, budi čvrsti i budan, pozovi crkvene prezvitere, koji će se pomoliti za tebe i ako si zgrešio, Gospod će ti oprostiti grehe i podići će te sa bolesničkog odra. Samo da nemoj da zaboraviš glavno: s iskrenim kajanjem ispovedi grehove svom duhovnom ocu i sa strahom i ljubavlju se pričesti svetim Hristovim tajnama, Njegovim prečistim Telom i prečistom Krvlju – to je lek koji je ostao u nasledstvo Hristovim sledbenicima od njihovog Učitelja i Spasitelja.
Ako je Gospodu ugodno da te primi u bolji svet, s ljubavlju i mirne savesti idi u susret anđelu smrti, ne gubeći nadu da će te zbog tvoje vere, dela pokajanja i milosrđa Gospod pomilovati. A ako te Gospod ostavi u životu, ponovo zakorači u život, ali imaj na umu: „ubuduće ne greši, da ti ne bi bilo gore“ (up.: Jn. 5: 14). Ove reči neka uvek budu s tobom i neće ti biti teško da prebrodiš ovo podmuklo i burno ovozemaljsko more.
Neka bolest, napuštajući tvoje obitavalište zauvek odnese sve poroke i grehe, i tek onda će isceljenje biti pravo isceljenje. Tada ćeš zajedno s Davidom moći da kličeš: „Pre no što ponižen bih, ja zgreših, zato reč Tvoju sačuvah“ (Ps. 118: 67). Posle isceljenja udvostruči svoj oprez i bdenje prema lekarima svoje duše, da poslednje ne bude gore od prvog. Ugledaj se na onoga ko je isceljen u Vitezdi i otišavši pre svega u hram, tamo ćeš pronaći Isusa, svog Spasitelja i Iscelitelja, tamo Mu prinesi zahvalnu molitvu, ispričaj svetu o čudu koje ti se desilo, kao što je to učinio čovek isceljen u Vitezdi, ispričavši svim svojim sugrađanima kako ga je Isus iscelio. Neka te Gospod sačuva od toga da postaneš nalik na raslabljenog ili na one gubavce kojima posle isceljenja nije palo na pamet da se vrate sa zahvalnošću, i za koje je ražalošćeni Gospod upitao: „A gde su devetorica?“ (Lk. 17: 17). Živite i koristite život, ali život u Bogu, a ne u taštini sveta. Propovedajte milosrđe Božje i obraćajte na put istine one koji su bliski pogibelji.
Amin.
Svetitelj Mardarije (Uskoković)
