Da bismo ogovorili na pitanje koje stoji u naslovu teksta, potrebno je najpre odgovoriti na pitanje: Ko je raspeo Hrista? Sudeći po jevanđelskim tekstovima koji o tome govore, na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Iz njih se stiče utisak da se radi o složenoj političkoj igri u koju su uključeni, kako tadašnji jerusalimski centri moći, tako i narod okupljen u Jerusalimu povodom praznika Pashe.
PONTIJE PILAT
Raspinjanje na krst je bio oblik smrtne kazne koji je primenjivan u Rimskom carstvu. Radi se dakle o smrtnoj kazni koju je izvršavala država nad osuđenicima. Ovakvom kaznom nisu mogli biti kažnjeni punopravni građani Rima. Primenjivana je isključivo na robove i stanovnike osvojenih teritorija koji nisu imali status rimskih građana. Ovakvi osuđenici, za razliku od građana Rima, nisu imali pravo žalbe sudu u Rimu, nego su u potpunosti bili prepušteni sudu predstavnika rimske države koji je delovao u njihovoj provinciji. U Jerusalimu, u vreme kada je Hristos stradao, predstavnik Rima je bio Pontije Pilat. Kao rimski namesnik on je bio dužan da poverenu provinciju – Judeju, čuva u sastavu Rimskog carstva, da u njoj sprovodi zakone Rima i da vodi računa da se redovno plaća državni porez. On je taj koji je donosio vrhovne sudske odluke i koji je raspolagao vojskom. To znači da je jedino on mogao narediti izvršenje takve kazne kao što je raspinjanje nekoga na krst. Krajnja odgovornost za Hristovu smrt, dakle, pada na njega.
Međutim, u Jevanđeljima je snažno naglašeno da on nije uveren u Hristovu krivicu i da na sve načine pokušava da izbegne izvršenje smrtne kazne nad Hristom. Na sve načine, osim jednog, najjednostavnijeg i najprirodnijeg – da ga proglasi nevinim i da ga oslobodi. Zašto on, koji je mogao da osudi i oslobodi bilo koga u Jerusalimu, pokušava da izbegne odgovornost, bilo za jedno, bilo za drugo. Odgovor je, naravno strah. Koga se Pilat plašio? To svakako nisu bili njegovi pretpostavljeni u dalekom Rimu, potpuno nezainteresovani za stanovnike kolonizovanih oblasti. Radi se dakle o ljudima u Judeji. Ukoliko se Pilat plaši naroda, to znači da on ima razloga da veruje da je narod protiv Hrista. U to je teško poverovati. Narod je uglavnom imao simpatije, kako za propovednike Carstva Božijeg, tako i za pobunjenike protiv rimske vlasti. Šta god je od ovoga Hristos, po Pilatovom mišljenju, bio, on je uživao simpatije u narodu. Tako da izvođenje Hrista pred narod za Pilata nije prvenstveno bio način da se odgovornost za osudu Hrista prebaci na drugog, već pre pokušaj da se osuđeni Hristos abolira. Kada je ovaj plan propao, Pilat je naredio izvršenje kazne.
Oni čijeg se uticaja Pilat plašio su bili upravo isti oni koji su mu isporučili Isusa, sa optužbom da je za sebe govorio da je „car judejski“. Upravo to je i pisalo na tabli koja je prikucana iznad Hristove glave, kao naziv dela za koje je kriv. Ovakav doslovan citat, koji za hrišćane ima proročko značenje, za Pilata je verovatno bio način da kroz neku vrstu ironije izrazi svoje neslaganje sa presudom koju je sam izrekao, budući da je nije izrekao po sopstvenoj volji, a ni na korist države koju je predstavljao.
SINEDRION
Provincija kojom je upravljao Pilat, bila je različita od ostalih provincija Rimskog carstva. Judeja je bila jedina oblast naseljena stanovništvom koje nije bilo mnogobožačko. Posebno je značajno što je u Jerusalimu, koji je bio centar Judeje, postojao jedini monoteistički hram. Oko ovog hrama bio je organizovan jasno ustrojen bogoslužbeni život. Budući da su Rimljani, poučeni ranijim iskustvima drugih osvajača Judeje, dopustili versku slobodu njenim stanovnicima, dozvolili su postojanje i jednog saveta, sačinjenog od sveštenstva i narodnih knezova, koji je trebalo da upravlja pre svega kultnim i drugim verskim pitanjima, a takođe i nekim društvenim pitanjima, budući da su verska i društvena pitanja u nekim sferama života bila neodvojiva. Taj savet nazvan je „Sinedrion“, a predsedavao mu je prvosveštenik. Prvosveštenici su se menjali svake godine, a u vreme osude Hrista prvosveštenici su bili Ana i Kajafa.
Upravo su oni pokrenuli postupak protiv Isusa. U poslednjoj nedelji pre smrti, Hristos je, sudeći po sinoptičkim Jevanđeljima, imao niz dijaloga sa članovima Sinedriona i predstavnicima različitih judejskih versko-političkih pokreta, kao što su fariseji, sadukeji i irodovci. U ovim dijalozima različiti poznavaoci Svetog Pisma – „književnici“, pokušavaju Hrista uhvatiti u zamku, koja bi pred narodom opravdala njegovo hapšenje. Sve to se uglavnom dešava u dvorištu Jerusalimskog hrama. Kada im to ne polazi za rukom, oni iako su besni, ne usuđuju se da Hrista uhvate odmah, nego nalaze Judu, jednog od dvanaest Hristovih učenika, koji treba da ih odvede do Hrista, kada ovaj ne bude na javnom mestu pred mnoštvom naroda, koji može stati u njegovu odbranu. Razgovori vođeni u hramu, ipak nisu samo pokušaji da se Hristos navede na pogrešan i osuđujući odgovor. Oni su i provera toga za šta sebe Hristos zapravo smatra. Teme Hristove vlasti (da uči u hramu i da isteruje trgovce), najvažnije zapovesti, plaćanja poreza, pored svoje dvosmislenosti koja zavodi istovremeno na više suprotstavljenih pogrešnih odgovora, takođe se suštinski tiču Isusovog identiteta. Da on to vidi kao pravu temu rasprave, vidimo pre svega u raspravama koje sam on inicira. To su npr. pitanje da li je Mesija Sin Davidov ili Sin Božiji, a naročito „priča o zlim vinogradarima“ i „ugaonom kamenu“, gde Hristos svojim protivnicima ne ostavlja treću mogućnost, osim toga da poveruju u njega ili da ga ubiju kao onoga koji huli na Boga.
Oni se, kao što je poznato, odlučuju za ovo poslednje, i na suđenju koje mu organizuju, odmah nakon hapšenja, obezbeđuju prisustvo „svedoka“ koji govore o tome da je Hristos hulio na hram i Boga. Međutim, sam Hristos daje iskaz koji ukazuje na to da sebe smatra jednakim Bogu: „Videćete Sina Čovečijeg… kako sedi s desne strane sile (=Boga).“ Ovakav iskaz Kajafa smatra dovoljnim za smrtnu presudu.
Međutim, oni pokušavaju da izdejstvuju da Pilat bude taj koji će izreći smrtnu kaznu za Isusa. To bi im išlo u prilog, budući da bi tako Isus izgubio simpatije koje ima u narodu. Način na koji pokušavaju to da ostvare je ubeđivanje Pilata da je Isus pobunjenik, koji je govorio da je „car judejski“. Naime, Pilat kao mnogobožac nije mario za stvari za koje su oni njega osudili, trebalo je smisliti nešto iz njegove sfere interesovanja. Izraz „car judejski“ nije pomenut slučajno, verovatno je upravo to ono što se govorkalo za Isusa od kada je u nedelju (današnji praznik Cveti je uspomena na taj događaj) svečano ušao u Jerusalim na magarcu. Tada ga je okupljeni narod dočekao kao „Sina Davidovog koji dolazi u ime Gospodnje“, tj. dugo očekivanog potomka cara Davida koga Bog šalje da oslobodi izabrani narod i donese Božije carstvo, u kom će vladati nad mnogobožačkim narodima. Carstvo Božije oni su shvatali kao nešto „od ovoga sveta“, i očekivali su da će Isus vojno poraziti Rimljane i oterati ih iz Jerusalima. Takvo verovanje je bilo zgodno da se Isus predstavi kao neko ko u Judeji hoće da bude car, umesto rimskog cezara.
NAROD OKUPLJEN U JERUSALIMU
Kako se onda narod koji je verovao u Hrista okrenuo protiv njega? U Jevanđeljima nemamo direktan odgovor na ovo pitanje. Postoji samo opis toga da je Pilat – pozivajući se na običaj da za praznik Pashu koji je bio tog dana oslobađa nekog osuđenika – pred masu naroda okupljenu ispred njegove palate izveo dva osuđenika. Pored Hrista tu je bio i neki čovek, po imenu Varava (Baraba), koji se naziva razbojnikom i kaže se da je bio osuđen za ubistvo i pobunu. Varava, dakle, nije bio običan razbojnik, već i pobunjenik, verovatno jedan od mnogih „zilota“, ljudi koji su gerilski ratovali protiv Rima iz socijalnih, političkih i verskih pobuda. Varava je verovatno bio „sitna riba“ u zilotskom pokretu, budući da je Pilat spreman da ga oslobodi, ali i on je bio optužen za pobunu kao i Hristos.
Pilat nije verovao da je Isus „car judejski“ i to je ono što je u njegovim očima činilo Isusa nevinim. Ista stvar je Isusa činila krivim u očima naroda. Možemo pretpostaviti da je u masi okupljenoj na trgu, bio veliki broj istih onih ljudi koji su pet dana ranije dočekali Isusa kao Mesiju. To da je on uhvaćen od strane Rimljana i da oni još hoće da ga puste, razočaralo je one koji su mesijansko-političke nade polagali u Isusa. On je u njihovim očima postao obmanjivač, koji daje lažnu nadu, i to mu nisu oprostili. Kao što je poznato narod je izabrao Varavu, koji nije nosio teret izneverenih nada, i pored toga što je Pilat tri puta pokušao da ih ubedi da izaberu Hrista. Na to je Pilat simbolično „oprao ruke“ od krivice za smrt Isusa Hrista.
IROD
Kod Luke pominje se i „car“ (rimska vazalna marionetska figura) Irod kao onaj ko je imao udela u osudi Hrista. Pilat je čuvši da je Isus iz Galileje, koja je pod Irodovom vlašću, njemu isporučio Hrista. Razlog zbog kog je Irod odlučio da osudi Isusa je što mu ovaj nije pokazao „znake“, odnosno dokaze u obliku čuda da je on zaista Mesija – Hristos, koje je on od njega već duže vreme očekivao. Kao i kod naroda „izneverena“ očekivanja pokreću grubost i želju za smrću.
ZAKLJUČAK
Hrista su osudile sve moguće instance vlasti, koje su čak međusobno bile zavađene i suprotstavljene, neke po većini pitanja i potpuno obespravljene (narod). Ova lokalna situacija takođe ima i opštiji karakter. Hrista su osudili svi do danas poznati oblici vladavine. U liku Pilata i Iroda – monarhija. U likovima prvosveštenika i Sinedriona – teokratija. U liku knezova narodnih iz Sinedriona – aristokratija. Pilat je takođe prestavljao i Senat. U liku naroda – određena vrsta demokratije… Svaki oblik vladavine je pokazao svoj demonski lik na koji je već ukazano prilikom iskušavanja Hrista u pustinji, kad je đavo rekao Hristu da će mu dati sva carstva ovog sveta, ako mu se pokloni, podrazumevajući tako svoje vlasništvo nad njima. Međutim, njihov demonski karakter usmeren protiv Boga i Hrista njegovog je preokrenut, tako da su oni poslužili božanskom planu spasenja. Oni su maksimalnim ispoljavanjem svog protivbožanskog karaktera doveli do Hristove dobrovoljne i spasonosne smrti, kojom je uništio smrt, i do njegovog vaskrsenja kojim nam je darovao život večni.
