U pokušaju da oživi svoju svrhu i moć, Izrael teži pobedi koja bi bila uporediva s onom iz juna 1967. godine. Ciljevi su da se redefinišu granice, slomi opozicija i potvrdi dominacija širom Zapadne Azije, ali ovakav način razmišljanja može ozbiljno da se obije o glavu zbog nesmotrenosti kojom se sprovodi.
Poremećena ravnoteža nakon napada 7. oktobra 2023.
Nakon napada pod vođstvom Hamasa 7. oktobra 2023. godine, Izrael je bio uzdrman do temelja prvi put od svog osnivanja 1948. Ofanziva palestinskih snaga iz Gaze srušila je dotadašnji status kvo, ne samo za Izraelce, već i za Sjedinjene Američke Države i njihove projekte u Zapadnoj Aziji.
Pre rata, Hamas, koji je upravljao opkoljenom teritorijom Gaze, posmatrao je postepene promene u regionu, kako unutar same izraelske političke scene, tako i kroz slabljenje palestinskog nacionalnog oslobođenja.
U septembru 2023. godine, izraelski premijer Benjamin Netanijahu i američki predsednik Džo Bajden javno su izražavali nameru da preoblikuju region. Cilj Vašingtona bio je da postigne normalizaciju odnosa između Izraela i Saudijske Arabije kako bi se omogućilo pokretanje Ekonomsko-transportnog koridora Indija-Srednji Istok-Evropa.
Promene u izraelskom društveno-političkom pejzažu
U međuvremenu, izraelski društveno-politički pejzaž doživljavao je tektonske promene. Unutrašnja borba oko Netanijahuove reforme pravosuđa eskalirala je u duboko polarizovani sukob između verske i sekularne vizije izraelskog društva.
Usred te krize, sve brojnije grupe religiozno-nacionalističkih cionista pretili su da preuzmu treće najsvetije mesto islamske vere, džamiju Al-Aksa.
Hamas, čije su vojne mogućnosti daleko ispod onih moderne vojske opremljene najnovijom tehnologijom, nikada nije mogao samostalno da dobije bitku, ali je ipak odlučio da pokrene ofanzivu.
Njegovi primarni ciljevi bili su da kazni Izrael za kršenje svetih mesta u Jerusalimu i sprovede značajnu razmenu zarobljenika; umesto toga, izazvao je niz događaja koji će promeniti tok istorije.
„Novi Bliski Istok“
Tokom obraćanja Ujedinjenim nacijama u septembru 2023. godine, izraelski premijer Benjamin Netanijahu predstavio je viziju „Novog Bliskog Istoka“. I danas se zalaže za ostvarenje tog cilja.
Nakon 7. oktobra 2023. godine, Izrael je pronašao izgovor da konačno reši „pitanje Gaze“. Još 2005. godine, bivši premijer Ariel Šaron povukao je izraelske vojnike i ilegalne naseljenike s ove teritorije, stavljajući je pod opsadu koja je 2007. godine dodatno pooštrena.
Do 2008-2009. godine, tadašnji premijer Ehud Olmert pokrenuo je prvi veliki rat protiv ove teritorije i razvio plan za postepeno izgladnjivanje civilnog stanovništva stavljajući ih, kako je rekao, „na dijetu“.
Pitanje Gaze se može rešiti na dva načina
Izraelski rat iz 2014. godine, pod Netanijahuovim vođstvom, pokazao je da se pitanje Gaze može rešiti samo na dva načina: dijalogom ili totalnim ratom. Čak ni više od 50 dana bombardovanja i kopnena invazija nisu uspeli da iskorene Hamas i nateraju ga na predaju. Do 2020. godine, stručnjaci UN-a proglasili su teritoriju nenastanjivom.
Usled napada koji je Hamas pokrenuo 2023. godine, Izrael je izgubio jedan od temeljnih stubova svog cionističkog ideala – da može bolje zaštititi jevrejsko stanovništvo nego bilo koja druga država.
Odjednom, iluzija izraelske nepobedivosti je nestala i zapretila da povuče sa sobom i američku moć. Ako je moć izraelske vojske bila uzaludna, a Amerika nije mogla da ih spase, šta bi onda postalo od Saudijske Arabije ili drugih arapskih zemalja saveznica SAD-a?
Kampanja istrebljenja i američka podrška
Izrael je, stoga, uz punu podršku Amerike, odlučio da pokrene kampanju istrebljenja u Gazi. Bez pravila, bez milosti i bez stvarnih izgleda za pregovore dok se ne postigne potpuna pobeda.
Iako bi američka vlada kasnije promenila ton kako bi izrazila prividnu brigu za civilne žrtve, to bi činila dok je istovremeno slala oružje koje je omogućilo da se ulica Gaze ispuni telima Palestinaca.
Strategija iscrpljivanja Izraela
Do septembra 2024. godine, Iran je izgledao kao najjači akter u Zapadnoj Aziji. Njihov saveznik, Hezbolah, svakodnevno je napadao izraelske vojne položaje, što je dovelo do toga da oko 100.000 Izraelaca napusti svoje domove, dok je izraelska vojska ostala zaglavljena u Gazi i nastavila da trpi gubitke.
U međuvremenu, saveznici Teherana u Iraku i Huti iz Jemena takođe su napadali Izrael.
Međutim, strategija rata iscrpljivanja od strane Teheranske Osovine otpora bila je bez maštovitosti, dajući Izraelcima i Amerikancima vremena da isplaniraju niz zavera za razbijanje svakog fronta pojedinačno.
Izrael je testirao granice Irana ciljanim atentatima na visoke zvaničnike Islamske revolucionarne garde (IRGC). Zatim je odlučio da ubije visokog vojnog zvaničnika Hezbolaha Fuada Šukra u Bejrutu, što je nekoliko sati kasnije pratilo ubistvo lidera Hamasa Ismaila Hanije u Teheranu.
Eskalacija situacije
Odgovor Hezbolaha koji je usledio bio je prilično blag i usmeren na smirivanje tenzija, dok je Iran odlučio da se uzdrži od uzvratnog udara. Iako je ova strategija imala za cilj sprečavanje šireg regionalnog sukoba, zapravo je poslužila kao zeleno svetlo Izraelu da eskalira situaciju. Benjamin Netanijahu i njegovo rukovodstvo odlučili su da iskoriste prikazanu neodlučnost, verujući da su „provalili blef“ Irana.
Dana 17. septembra, hiljade eksplozivima napunjenih pejdžera eksplodiralo je istovremeno širom Libana, povređujući i ubijajući civile i pripadnike Hezbolaha. Ovo je očigledno bio veliki udarac za komunikacije ove libanske grupe, dok je javnost bila užasnuta ovim činom, koji je bivši šef CIA Leon Paneta opisao kao terorizam.
Čak i nakon ovog udara, činilo se da Hezbolah nije bio spreman za eskalaciju u totalni rat. Međutim, Izraelci nisu završili sa napadima i pokrenuli su kampanju atentata koja je dovela do smrti većine višeg rukovodstva ove grupe, uključujući i generalnog sekretara Sejeda Hasana Nasralaha.
Iako izraelska vojska nije postigla mnogo na terenu na jugu Libana, šteta je već bila učinjena, a Hezbolah je bio prinuđen da vodi bitku za koju nije bio pripremljen, sa neizbežnim ishodom – pat pozicijom.
Primirje Izaraela i Libana
Dana 27. novembra, stupilo je na snagu primirje između Izraela i Libana, nakon čega je gotovo odmah usledila ofanziva iz sirijske provincije Idlib, predvođena brojnim naoružanim grupama, uključujući Haj’at Tahrir al-Šam (HTS).
Pad vlade Bašara al-Asada u Damasku doveo je do prekida isporuka oružja Hezbolahu, dok Izraelci nastavljaju da upadaju i okupiraju sirijske teritorije bez otpora.
Izrael Kac, novoimenovani izraelski ministar odbrane, ubrzo je izjavio: „Porazili smo Hamas, porazili smo Hezbolah, oslepili smo iranske odbrambene sisteme i uništili proizvodne kapacitete, srušili smo režim Asada u Siriji.“
Izrael nije postigao svoj „potpuni trijumf“
Iako je Izrael razorio Gazu, eliminisao višeg rukovodstva Hezbolaha i dobio slobodan ulaz u Siriju bez ikakve osude nove vlasti predvođene HTS-om, nije postigao svoj željeni „potpuni trijumf“.
Izraelska ekonomija je ozbiljno oštećena, društvo je duboko podeljeno, a čak su i oružane snage u stanju iscrpljenosti. Bez konstantne isporuke oružja od strane saveznika sa Zapada, nema načina da Izrael održi svoju trenutnu ofanzivnu strategiju. Iako je front u Libanu stavljen na pauzu, svakodnevna izraelska kršenja primirja i odbijanje da se povuku sa juga zemlje ukazuju na to da bi rat mogao ponovo da izbije u bilo kojem trenutku.
Dva jasna cilja rata u Gazi
Pored toga, dva javno izneta cilja rata u Gazi, prema izraelskom rukovodstvu – povratak otetih izraelskih građana i uništenje Hamasa – nisu ispunjeni. Ono što je učinjeno Gazi takođe je oduzelo Izraelu međunarodni legitimitet, pretvorivši ga u faktički odmetničku državu u očima velikog dela svetske javnosti.
Na Zapadnoj obali, izraelska vlada pokušava da sprovede planove za aneksiju velikih delova teritorije, u trenutku kada interne borbe besne između Palestinske uprave (PA), koja nema legitimitet, i lokalnih naoružanih pokreta formiranih da se suprotstave okupatoru.
Istovremeno, jemenska vlada predvođena Hutima, sa sedištem u Sani, nastavlja da izaziva Izrael sa salvama balističkih raketa i dronova, koje ne prestaju uprkos izraelskim vazdušnim napadima na civilnu infrastrukturu Jemena.
Kakvo je stanje na Iranskom frontu?
Na iranskom frontu, i dalje postoji pretnja da bi IRGC-ova raketna moć mogla zadati razorni udarac ključnoj izraelskoj infrastrukturi u slučaju bilo kakve direktne akcije protiv Irana.
Sada postoji bezbroj frontova koji bi mogli da se otvore protiv Izraela, koji je već pod opsadom. Sudbina Sirije je i dalje neizvesna, a mogućnost oružanog odgovora uvek postoji. U susednom Jordanu takođe postoji potencijal za nemire, koji bi se mogli preliti preko izraelske granice. Kao reakcija na tenzije u džamiji Al-Aksa i na okupiranoj Zapadnoj obali, koje izaziva Netanjahuova krajnje desničarska koalicija, takođe postoji potencijal za spontanu pobunu.
Istina je da je Izrael postigao pobede koje su do pre nekoliko meseci bile nezamislive, ali sve bi one mogle da se pokažu kao pirove.
Haos je sada pušten u Zapadnu Aziju, a umesto da preduzme korake za stabilizaciju situacije, Izrael teži ekspanzionizmu i redefiniše cionističku viziju. Jedna greška ili pogrešna procena mogli bi da gurnu Izrael u egzistencijalnu borbu za opstanak.
