Isključenje čitave delegacije AfD iz frakcije ID u Evropskom parlamentu sprovedeno je na podsticaj Marin le Pen i to je odluka u korist transatlantskog, a protiv srednjoevropskog koncepta Evrope
Onaj ko slučaj Maksimilijana Kraa svodi na unutarpartijsko nadmetanje i političku nesposobnost – greši. Napadi na Kraa odvlače pažnju od pravog pitanja. „Društvo spektakla“ tako funkcioniše, a tom društvu, nažalost, pripada i deo AfD-a.
Šta se zapravo krije iza toga? To je borba za geostratešku orijentaciju Evrope, posebno onih delova Evrope kojima su zbog istorije, ekonomskih uslova i geografskog položaja potrebni dobri odnosi sa Rusijom, i koji bi im pristupili kada bi im se to dozvolilo.
Isključenje čitave delegacije AfD iz frakcije ID u Evropskom parlamentu sprovedeno je na podsticaj Marin le Pen i to je odluka u korist transatlantskog, a protiv srednjoevropskog koncepta Evrope. Le Pen je proteklih meseci i nedelja bila izložena ogromnom pritisku i sada se odlučila za američki izdanak, koji bi posle 9. juna (evropski izbori) mogao da se konstituiše u obliku velike konzervativne frakcije u Briselu.
Faktor CPAC
To se može pokazati na primeru CPAC (CPAC) konferencije, koja je održana 25. i 26. aprila ove godine u Budimpešti na poziv Viktora Orbana. Ko, dakle, govori o slučaju Maksimilijana Kraa ne sme da ćuti o ovoj konferenciji. Jer Francuska i Nemačka nisu bile pozvane.
CPAC je skraćenica za Conservative Political Action Conference (Konferencija konzervativne političke akcije). Njeno osnivanje seže u 1973. godinu, a organizovala ju je Američka konzervativna unija (American Conservative Union) i bila je jedna od onih tipičnih konzervativnih reakcija na levičarski studentski pokret koji se u svim zapadnim zemljama intelektualno probio, pripremajući se da oblikuje klimu mišljenja.
CPAC je odavno stigla do nivoa vlade. Pet puta zaredom birala je Trampa za najvažnijeg i najomiljenijeg političara, a podržavaju je i moćne i finansijski jake lobističke organizacije SAD – među njima je možda najistaknutija National Rifle Association.
CPAC zastupa proameričke, antiruske, antikineske pozicije. Ona predstavlja pretenzije „jedine svetske sile“ i radi na integraciji Evrope i Južne Amerike u blok moći protiv onih blokova u nastajanju koji ne samo da teže multipolarnom svetskom poretku, već će ga sigurno doneti: Rusije i Kine.
CPAC je stoga osnovala ogranke. U Evropi je Mađarska Viktora Orbana čvorišna tačka iz koje bi konzervativnim, nacionalno svesnim snagama trebalo onemogućiti autonomiju i nezavisnost „između blokova“.
Frapantno je i važno ovde pogledati spisak političara, publicista i projektnih menadžera koje je Orban okupio u Budimpešti. Pored predstavnika svih malih i velikih evropskih država, pozvani su govornici iz SAD i Izraela, članovi Kongresa iz više američkih saveznih država, kao i predsednik Američke konzervativne unije Met Šlap i Amičaj Čikli, Ministar za izraelske poslove u dijaspori.
Iz Italije: visokopozicionirani predstavnici Fratelli D’Italia (Italijanska braća) i Lige, iz Holandije Gert Vilders i influenserka Eva Vlardingerbrok, iz Austrije generalni sekretar FPO Vilimski i pored toga predstavnici iz Kolumbije, Brazila, Čilea i Australije.
Niko iz Francuske. Niko relevantan iz Nemačke, samo Hans-Georg Masen, za kojim je Diter Štajn, Junge Freiheit, doputovao po izveštaj.
Antinemački projekat
Može se reći ovako: Orban je u Budimpešti okupio one konzervativne snage iz Evrope koje bi u predstojećem parlamentarnom mandatu mogle obrazovati zajedničku frakciju – jednu zaista veliku, sveobuhvatnu, moćnu frakciju. U ovoj frakciji desno-konzervativna opozicija iz Nemačke, AfD, ne bi učestvovala. Francuska opozicija bi, opet, smela da učestvuje ako bi prvo raskinula sa AfD-om. Le Pen je to sada učinila.
Zašto je to uradila? Ona na taj način može učestvovati u antinemačkom projektu koji bi se mogao proširiti i na antifrancuski projekat ako ove dve merodavne evropske nacije ne bi potpuno prekinule njihove istorijski izvrsne kontakte sa Rusijom.
Takva razmatranja nisu van pameti. Svako ko primećuje odliv nemačkih firmi, nemačkog know-how, nemačkog kapitala, nemačkog nacionalnog bogatstva i najbolje obrazovane nemačke radne snage, posebno u SAD, uočava nacionalnu katastrofu. Ko se još seća da smo preko gasovoda pripremili energetsko-politički prostor za igru, prostor koji odgovara centralnom položaju Nemačke i njenim potrebama, taj zna šta sada, u geostrateškom smislu, znači biti u potpunosti energetski zavisan od Zapada.
Kome je, zatim, jasno da su oni koji su pozivali i sastančili u Budimpešti bili isti oni koji kao neto profiteri finansiranje za svoj nacionalni program dobijaju od onih koji nisu bili pozvani, mora ponovo da razmisli o nemačkim opcijama.
U iscrpnim razgovorima sa publicistima i predstavnicima AfD-a (naravno, i sa Maksimilijanom Kraom), iskristalisalo se jedno katastrofalno tumačenje položaja koje otvara dva pravca delovanja. U tačkama:
– Nemačka nije uključena u desno-konzervativnu veliku frakciju koja se obrazuje u Evropi. Masen, kao smokvin list, ne igra nikakvu ulogu.
– Marin le Pen se odlučila protiv centralnoevropskog bloka koji je mogao biti dovoljno moćan da spreči da Evropa bude iznova jasno odsečena od Rusije.
– Male države nanizane između Nemačke i Rusije imaju odlučujuću korist od ove nove gvozdene zavese. One čine klin između Rusije i Nemačke podržan od SAD i maksimalno profitiraju od nemačke političke slabosti i preostale ekonomske snage. One se nikada neće dobrovoljno odreći ovakvih transakcija, time politički natkriljujući Nemačku na njenu štetu.
– Ovo je zamagljeno unutarpolitičkom privlačnošću koju naročito Orbanov model uživa i na nemačkoj desnici. Orban je na CPAC konferenciji iznova opisao svoj koncept kao antiglobalistički, tradicionalan i konzervativan i za to je dobio mnogo aplauza i iz nemačkog desno-konzervativnog miljea. Međutim, nemačka desnica mora da shvati da se taj koncept može ostvariti u spoju sa jasnom proameričkom pozicijom, što znači i uz strategiju američke dominacije u Evropi. U prelomnim trenucima, Orban se uvek opredeljivao protiv onoga što bi bilo u interesu Nemačke i Evrope koja bi bila nezavisna od američkog interesa.
Dve mogućnosti
– Za AfD (i za nemačko stanovište koje će, nadamo se, ona predstavljati) proizlaze dve mogućnosti:
1. Moglo bi se podleći pritisku, postati nemački predstavnik američkih interesa, staviti nemačke interese na drugo mesto, prihvatiti dalje propadanje i, takoreći, u opadanju pokušati najbolje moguće za našu zemlju.
2. Moglo bi se ne podleći pritisku, odbaciti antinemački projekat, raditi dugoročno na alternativi, a pre svega raditi na francusko-nemačkoj opciji, sve vezano za nadu da bi svetsko-politički položaj mogao otvoriti nove opcije.
U okviru AfD-a postoje predstavnici obe mogućnosti. Postoje oni koji su spremni da žrtvuju temeljne pozicije i da se odluče protiv fundamentalnih nemačkih interesa, a za učešće u novoj, velikoj, transatlantskoj frakciji kako bi spasili što se spasti može i da ne izgube nit sa vladajućim i velikim opozicionim, nacionalno svesnim strankama u Evropa.
Ali, naravno, postoje i oni koji ne žele da odustanu od fundamentalnog nemačkog interesnog stanovišta, pri tome čak razmišljajući u evropskoj dimenziji i ne žele da odustanu od ubeđenja kako je moguć sporazum sa Rusijom koji bi uvažio bezbednosne potrebe malih država bivšeg istočnog bloka jednako kao i interes Evrope da profitira od ogromnog kontinentalnog zaleđa.
Iznad svega, međutim, mogao bi postojati sporazum sa Rusijom za koji jedna evropska nacija ne bi morala da iskrvari do smrti: jer iz ove perspektive rat u Ukrajini je cena za novu gvozdenu zavesu. Cena i zavesa su evropska katastrofa, a ne američka.
Kakve sve ovo ima veze sa Maksimilijanom Kraom, Vafen SS-om i jednim kineskim saradnikom? Kra je jedan od retkih političara AfD-a koji je predvideo ono što se sada sprovodi pod Orbanovim vođstvom. On je već godinama upozoravao na ovakav razvoj događaja.
Osloboditi ga se na parče i to odigrati tako da Le Pen dobije potpuno banalan razlog da se istovremeno oprosti od cele AfD grupe je projekat na kome se radilo proteklih meseci.
Ne radi se o Kraovom političkom stilu ili o istorijsko-političkim pitanjima. Radi se o tome da se u Evropi obrazovao moćni konzervativni izdanak američke desnice koji želi i koji će oblikovati desno-konzervativnu Evropu – na štetu Nemačke i uz učešće beznačajnih konzervativnih krugova iz Nemačke.
Izgleda kao da je AfD izložena opasnosti da, usled površnih kampanja, onemogući delovanje najvažnijeg političara kojeg ima. U međuvremenu se ipak stekao utisak da je ova opasnost izbegnuta – ne sasvim, ali skoro. Još jednom se stiče uverenje kako je verovatni „zadatak“ Unije vrednosti (stranka koju je formirao Hans-Georg Masen od bivših pristalica CDU, prim. prev.) da učestvuje u projektima koji su u krajnjoj liniji opet usmereni protiv Nemačke. Zato je Masen bio u Budimpešti, a ne Vajdel ili Krupala, da ne govorimo o Krau, Hekeu ili Bistronu.
U svakom slučaju, svako ko želi da se otarasi Kraa kako bi pročišćen učestvovao u projektu CPAC bi trebalo da objavi kako više ne vidi nikakvu mogućnost za fundamentalnu nemačku i evropsku geostrategiju koja bi dovela do okončanja brutalnog sukoba sa Rusijom.
Preveo sa nemačkog dr Dušan Dostanić, saradnik Instituta za političke studije
