Od vrtoglavih računa za lož ulje za domove u Jorkširu do zatvaranja škola u Pakistanu koje štedi troškove, finansijske posledice rata na Bliskom istoku već se snažno osećaju.
Sve je jasnije da uticaj iranske odmazde, osmišljene da izazove ekonomske poremećaje i štetu, možda neće biti prolazan. Štaviše, veoma je neravnomeran, upozorava se u analizi BBC-a.
Uprkos svim naporima da se iskoriste obnovljivi izvori energije, i dalje smo u velikoj meri zavisni od nafte i gasa. Obilne rezerve obično obećavaju veliko bogatstvo, stoga je sirova nafta nazvana „crnim zlatom“. Kada cene rastu, proizvođači obično dobijaju novac, dok korisnici gube. Ali ovo nije uobičajeni šok cena nafte, ističe se u analizi.
Bliski istok ostaje srce snabdevanja, a Ormuski moreuz njegova glavna arterija. Uticaj de fakto blokade i napada na energetsku infrastrukturu u regionu teško je pogodio proizvođače u Zalivu poput Katara i Saudijske Arabije, dok Teheran cilja američke saveznike.
Dok kupci traže alternativne izvore, zemlje poput Norveške i Kanade mogle bi profitirati. Nakon što je Rusija napala Ukrajinu 2022. godine, i kada su se mnoge zemlje pokušale udaljiti od oslanjanja na ruski gas, Norveška je uspela da poveća proizvodnju i iskoristi to.
U međuvremenu, kanadski ministar energetike Tim Hodžson brzo je pozicionirao svoju naciju kao „stabilnog, pouzdanog, predvidivog proizvođača energije“, ali postoje pitanja o tome koliko može povećati proizvodnju.
Umesto toga, Rusija bi mogla biti najveći pobednik. Kako Vašington ublažava pravila kako bi ublažio globalnu krizu snabdevanja, ruska prodaja sirove nafte Indiji porasla je za 50%.
Neke procene kažu da bi Moskva do kraja marta mogla zaraditi do 5 milijardi dolara više i mogla bi imati najveće prihode povezane sa gorivom od 2022. godine.
Amerika rizikuje da Moskvi donese veliku dobit na štetu zemalja Persijskog zaliva. Postoje i drugi potencijalni dobitnici. Kako neke zemlje povećavaju upotrebu uglja, to je primamljiva prilika za velike izvoznike poput Indonezije, jer cena tog goriva takođe raste.
Šta je sa samim SAD-om? Predsednik Donald Tramp kaže da kada cena nafte poraste, SAD „zarađuje mnogo novca“. Svakako, američki proizvođači nafte mogli bi biti na putu da ove godine ostvare desetine milijardi dolara dodatnih prihoda ako cene sirove nafte ostanu oko trenutnih nivoa.
Ali to ne čini SAD neto pobednikom. Prvo, zato što su neki proizvođači jako izloženi poremećajima na Bliskom istoku. ExxonMobil, na primer, ima operacije u katarskom industrijskom središtu Ras Lafan, gde je proizvodnja obustavljena od početka marta, a koje je sada pogođeno iranskim raketnim napadima, uzrokujući „veliku štetu“. Drugo, nakon godina smanjenja kapaciteta suočeni sa padom veleprodajnih cena, mnogi proizvođači škriljca ne mogu brzo povećati proizvodnju.
I najvažnije od svega: po osobi, Amerikanci su najveći korisnici nafte i gasa na planeti. Od pojačavanja grejanja u oštrim zimama Srednjeg zapada do snabdevanja sezone vožnje, jako su izloženi promenljivim cenama fosilnih goriva.
Ekonomisti iz Oxford Economics-a upozoravaju da bi, ako cene nafte porastu na 140 dolara – i ostanu tamo – ekonomiji preti pad. Naravno, Amerikanci nisu jedini u toj ranjivosti. Zavisnost evropskih potrošača – a posebno onih u Velikoj Britaniji – od uvoznog gasa znači veći rizik za ekonomski rast.
A to bi se dogodilo putem udara na inflaciju: tržišni razvoj u poslednjih nekoliko nedelja mogao bi dodati otprilike 0,5% inflaciji kasnije tokom godine, ako se održi, jer se porast cena odražava na stavke poput đubriva i troškova dostave.
Dobra je vest da je Zapad, postajući energetski efikasniji tokom godina, generalno otporniji na šokove cena energije nego u prošlosti. No, s obzirom na to da, na primer, nafta i gas čine više od polovine potrošnje energije u Velikoj Britaniji, vozači, računi za grejanje domaćinstava i oni za energetski intenzivne sektore poput proizvodnje ostaju izloženi – što važi za mnoge zemlje širom sveta.
Veliki deo uticaja ne zavisi samo od budućeg kretanja cena, već i od odgovora vlada, što je vruća tema. Nije iznenađujuće da mnoge vlasti oklevaju da razmišljaju o velikim finansijskim spasavanjima, jer su i njihove finansije pod pritiskom. Reakcija tržišta obveznica na rizik veće inflacije preti da će dodati milijarde dolara troškovima već zaduženih zemalja.
Naravno, najveća neposredna pretnja bila je uobičajenim kupcima nafte i tečnog gasa koji teku na istok kroz Ormuski moreuz. Azija dobija 59% svoje sirove nafte sa Bliskog istoka, Južna Koreja čak 70%. Kako su deonice tamo pale zbog poremećaja i zabrinutosti oko troškova, političari su takođe upozorili na rizik za industriju proizvodnje čipova u toj zemlji.
Južna Koreja proizvodi više od polovine svetskih memorijskih čipova. Drugde su racionalizacija goriva, četvorodnevna radna nedelja i zatvaranje obrazovnih ustanova među merama koje su uvele zemlje poput Šri Lanke, Bangladeša i Filipina.
Ali najveći potrošači na kontinentu donekle su izolovani, planiranjem i diplomatijom. Kina ima rezerve jednake dobrim mesecima korišćenja i navodno je povećala kupovinu od Irana. Isto važi i za Indiju, jer i ona koristi to privremeno zeleno svetlo da se okrene Rusiji.
Šta će se tačno dogoditi zavisiće, naravno, od budućeg razvoja događaja u ovom sukobu. No, malo je verovatno, iako su pre početka napada na Iran planirale strategiju, da su SAD u potpunosti predvidele neke od ovih ekonomskih posledica.
A ako se rat produži, veći je rizik ne samo od štete za pojedinačne zemlje, već i od zaraze i globalnog prelivanja, upozorava se u analizi BBC-a.
