Parlamentarni izbori u Gruziji izazvali su oštar sukob između pobedničke stranke Gruzijski san i četiri opozicione grupacije koje tvrde da su rezultati izbora „ukradeni.” Salome Zurabišvili, predsednica Gruzije, takođe nije priznala rezultate glasanja i pozvala je na masovne proteste.
Velike grupe ljudi okupile su se ispred zgrade parlamenta u ponedeljak uveče dok je opozicija zahtevala nove izbore i odbila da uđe u novi saziv parlamenta. U isto vreme, Vašington je optužio stranku Gruzijski san za razne nepravilnosti i zapretio Tbilisiju „daljim posledicama ako gruzijska vlada ne promeni pravac” i ako zemlja ne nastavi svoj „evroatlantski put.”
SAD i 13 članica EU zatražili su istragu o navodnim nepravilnostima na izborima, uprkos tome što je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) izvestila da nije primetila sistemske nepravilnosti u glasanju.
Pogled unazad – moderna istorija Gruzije i uloga Zapada
Gruzija je najavila svoju nameru da napusti SSSR 1990. godine nakon što su nacionalističke snage pobedile na parlamentarnim izborima tadašnje sovjetske republike. Gruzijske vlasti su 1991. godine proglasile nezavisnost nakon referenduma, na kojem je lokalno stanovništvo ubedljivo podržalo ovu odluku.
Kongres SAD priznao je rezultate referenduma istog dana kada su objavljeni. Većina zemalja priznala je nezavisnost Gruzije tek 1992. godine, nakon raspada SSSR-a.
Slučaj Abhazije i Južne Osetije
Dva dela Gruzije – Abhazija na severozapadu i Južna Osetija na severu – izrazili su želju da napuste novu državu. Oba regiona imala su negativna iskustva s nezavisnom Gruzijom početkom 20. veka nakon raspada Ruskog carstva i bili su sumnjičavi prema novoj nacionalističkoj vladi u Tbilisiju. Obema je odbijena želja da se odvoje.
Etničke tenzije brzo su se pretvorile u oružane sukobe u Abhaziji i Južnoj Osetiji početkom devedesetih godina, u kojima je stradalo na stotine ljudi, desetine hiljada je bilo raseljeno, a zemlja je ekonomski devastirana. Svaki od sukoba završio se međunarodno priznatim režimima primirja koji su uključivali ruske mirovne snage.
Politike prvog predsednika nezavisne Gruzije, Zviada Gamsahurdije, otuđile su etničke manjine i dovele do dvogodišnjeg građanskog rata. Na kraju, Gamsahurdija je umro pod nejasnim okolnostima, ali su njegovi sledbenici godinama nastavili da stvaraju probleme gruzijskoj vladi.
„Revolucija ruža“
Nemirne prve godine nezavisnosti ostavile su trajan uticaj na Gruziju, koja se borila sa ekonomskim teškoćama i nikada nije povratila kontrolu nad Abhazijom i Južnom Osetijom. Između 1995. i 2003. godine, zemlju je vodio predsednik Eduard Ševarnadze, bivši sovjetski ministar spoljnih poslova, koji je pokušavao da unapredi odnose Gruzije i sa Zapadom i sa Rusijom.
U novembru 2003. godine, mase su izašle na ulice Tbilisija osporavajući rezultate parlamentarnih izbora za koje su verovali da su neregularni. Takođe su zahtevali ostavku Ševarnadzea.
Protesti, kasnije poznati kao ‘Revolucija ruža,’ dostigli su vrhunac kada je novi parlament održao svoju prvu sednicu.
Masa predvođena američki obrazovanim političarem Mihailom Sakašvilijem upala je u zgradu i prekinula govor predsednika.
Ševarnadze je na kraju podneo ostavku, a Mihail Sakašvili izabran je za predsednika u januaru 2004. godine.
Vladavina Sakašvilija
Za razliku od svog prethodnika, Sakašvili je zauzeo oštar stav prema Rusiji i želeo je da njegova zemlja postane članica NATO-a. Takođe je drastično povećao vojni budžet Gruzije s manje od 1% BDP-a na 8% BDP-a i uveo strožu politiku prema Abhaziji i Južnoj Osetiji.
Predsednik je angažovao brojne zapadne savetnike za pomoć u reformama i poslao gruzijske trupe u Irak i Avganistan da se pridruže snagama pod vođstvom SAD i NATO-a.
Tadašnji predsednik SAD, Džordž V. Buš, nazvao je Gruziju svetionikom slobode tokom posete Tbilisiju 2005. godine. Međutim, međunarodne organizacije za ljudska prava, poput „Amnesty Internationa“l i “ Human Rights Watch“, izrazile su zabrinutost zbog slučajeva zlostavljanja zatvorenika u gruzijskim zatvorima tokom vladavine Sakašvilija.
Masovni protesti protiv njegove vlade 2007. godine naišli su na brutalno gušenje. Sam predsednik nazvao ih je pokušajem puča koji je podržala Rusija.
Rat iz 2008. godine
Početkom avgusta 2008. godine, Sakašvili, koji je ponovo izabran u januaru iste godine, poslao je gruzijsku vojsku da preuzme kontrolu nad Južnom Osetijom. Ruski mirovnjaci koji su bili stacionirani tamo stradali su u gruzijskom granatiranju glavnog grada Južne Osetije, Činvalija. Moskva je odgovorila slanjem trupa u to područje.
Ruske snage zadale su ozbiljan udarac gruzijskoj vojsci u petodnevnoj kampanji i naterale ih na povlačenje. Moskva je takođe priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, dok su odnosi sa Tbilisijem ostali zamrznuti godinama.
Ova neuspešna vojna kampanja ozbiljno je oslabila podršku Sakašviliju kod kuće, a njegova stranka je izgubila na parlamentarnim izborima 2012. godine. Sam predsednik je napustio Gruziju 2013. godine, čak i pre isteka svog drugog mandata.
Sakašvili se u početku preselio u SAD, a potom pokušao da obnovi političku karijeru u Ukrajini. Vratio se u Gruziju 2021. godine, gde je uhapšen po više optužbi.
Od 2012. godine, stranka Gruzijski san postala je vodeća politička snaga u južnokavkaskoj naciji. Ova stranka zadržala je većinu u nacionalnom parlamentu kroz tri uzastopna izborna ciklusa – 2012, 2016. i 2020. godine.
Prozapadna politika Tbilisija
Uz veoma zategnute odnose sa Moskvom nakon rata 2008. godine, Tbilisi je u početku nastavio da sledi prozapadnu politiku. Gruzija je 2014. godine potpisala sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom. Zemlja je, takođe, svoje težnje za članstvo u EU i NATO-u uvrstila u ustav kroz amandmane koji su stupili na snagu 2018. godine.
U martu 2022. godine Gruzija je podnela članstvo za EU
U martu 2022. godine Gruzija je podnela zahtev za članstvo u EU i dobila status kandidata, a u kasnoj 2023. primila je preporuke za reforme iz Brisela.
Tokom godina od 2012. godine, Tbilisi se postepeno udaljio od kursa koji su za njega postavili Vašington i Brisel. Gruzija je osudila rusku vojnu kampanju protiv Ukrajine 2022. godine, ali je zauzela neutralniji stav o sukobu, odbijajući da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Rusije. Takođe, nije pristala da pruži direktnu podršku učesnicima sukoba.
Godine 2023, Gruzija je obnovila direktan vazdušni saobraćaj sa Rusijom nakon što je predsednik Vladimir Putin ukinuo zabranu putovanja i vizni režim sa ovom južnokavkaskom nacijom, koji su uvedeni 2019. godine. Taj potez podstakao je Vašington da zapreti Tbilisiju sankcijama.
Zapadne vlade su optužile Gruziju za demokratski nazadak i upozorile da bi nedavne politike mogle da ugroze težnje zemlje za priključenje EU.
Tokom 2024. godine, gruzijski parlament je usvojio zakone koji omogućavaju da se nevladine organizacije označe kao „strani agenti” i zabranjuju LGBTQ „propagandu” za maloletnike, što je izazvalo proteste. SAD i njihovi saveznici su u više navrata zahtevali od Tbilisija da poništi „antidemokratsko zakonodavstvo” i izrazili podršku demonstrantima.
