Bilo je to u Rusiji u šesnaestom veku. Nekoliko seljaka iz sela Elnat na reci Volgi naišlo je u šumi na divljeg čoveka koji je lutao u pocepanoj košulji do kolena. Kada je divljak ugledao ljude, uplašio se i pokušao da pobegne, ali mu seljaci nisu dozvolili da ode; pitali su se ko je i odakle je došao.
„Simon, Simon, Simon!“, ponavljao je čovek, kao što to obično čine bezumnici.
To je bio blaženi Simon Jurjevecki, jurodivi Hrista radi, čiji se spomen danas slavi zajedno sa njegovim zaštitnikom, apostolom Simonom Zilotom, ili Hananejcem.
Rođenje i mladost Svetog Simona
Sveti Simon je rođen u selu Odeljevo u Kostromskoj guberniji (danas Ivanovska oblast) u seljačkoj porodici. Njegovi roditelji, Rodion i Marija, krstili su svoga sina u pravoslavnoj veri i vaspitali ga u pobožnosti.
Kada je stasao, izabrao je put bezbračnosti, potpuno se posvetivši Bogu. Da bi izbegao brak i pažnju koju bi privukao svojim pravednim životom, pobegao je iz rodnog sela samo u košulji i živeo na usamljenim mestima, trpeći hladnoću i nevreme, lutajući i hraneći se travama.
Život u Elnatu
Tada su stanovnici Elnata sreli tog čudnog čoveka u šumi — Sveti Simon je u tom trenutku već bio prešao više od 100 kilometara daleko od kuće. Seljaci su se sažalili na nesrećnika, doveli ga u selo i predali svešteniku crkve Svetog Nikolaja da pokuša da ga urazumi i pomoli se za njega.
Videći mladićevu spremnost za rad, otac Josif (tako se zvao sveštenik) počeo je da mu daje razne poslove i kućne obaveze. Svetitelj je sve izvršavao bez odlaganja i marljivo — mleo je žito ručnim žrvnjevima, cepao drva u šumi i donosio ih kući, a svakodnevno je nosio velike količine vode sa reke.
Sveti Simon je pomagao svim žiteljima Elnata
Sveti Simon nije pomagao samo svešteniku, već i ostalim žiteljima Elnata u njihovim svakodnevnim poslovima. Podvižnik nije želeo da ostane bez posla i lenčari, pa je prihvatao svaki rad. Teško je radio za seljake kao nadničar i uvek je dolazio po platu, ali je nikada nije uzimao, pretvarajući se da je bezuman.
Mučio je sebe ne samo fizičkim radom, već i strogim postom i molitvom. Crkva mu je bila jedina uteha, ali je i tamo glumio bezumlje. Tokom bogosluženja svetitelj je stajao nepomično i usrdno se molio — ne spoljašnjim izgledom, već srcem.
Podvižniku su se smejali i rugali, često ga vređali, prekorevali zbog njegovog „pretvaranja“, gurali i čak tukli. Sveti Simon je sve trpeo strpljivo i molio se za svoje uvredioce:
„Gospode, ne uračunaj im ovaj greh“ (up. Dap. 7:60).
I zimi i leti svetitelj je hodao bos, sa rukama prekrštenim na grudima. Njegov „krevet“ bila je gola zemlja ili pod; a i tu nije mnogo spavao, već je često samo ležao da malo odmori izmučeno telo.
„Ti si ludak i izelica“
Posle petnaest godina provedenih u Elnatu, blaženi Simon se preselio u obližnji grad Jurjevec-Povoljski. Bog je želeo da Njegov verni sluga živi u naseljenijem mestu.
Kao i ranije, živeo je na ulici. Leti je, ne skrivajući se u hladu, podnosio sunčanu žegu; telo mu je pocrnelo od sunca, a koža se lepila za kosti.
Tokom dugih i hladnih zimskih noći bos je hodao gradskim trgovima, po ledu Volge i drugim mestima oko grada. Ljudi su često nalazili njegove tragove u snegu.
Mnogi su pokušavali da mu pomognu, dajući mu odeću, čizme i rukavice. Ali podvižnik bi, udaljivši se od dobrotvora, ili skinuo toplu odeću i ostavio je na ulicama grada za siromahe, ili bi tako dobro obučen došao u krčmu, gde bi mu lokalne pijanice skinule dobru odeću i obuću i izbacile ga napolje bosog.
Molitva i podvig
Često je tokom dana odlazio u crkvu i naročito je voleo Bogojavljenski manastir. Ne samo da je prisustvovao službama u njemu, već se i usrdno, sa suzama, molio sam na tremu ispred ikone Presvete Bogorodice.
Svetitelj uopšte nije mario za hranu i odeću, i kad god bi mu neko dao hleb, pojeo bi samo malo, ostavljajući ostatak i govoreći:
„Simone, ti si ludak i izelica!“
Takvim pravednim i podvižničkim životom približio se Bogu, od Koga je još za života dobio dar da čini čudesna dela i predskazuje buduće događaje.
Čudo na Volgi
Jednog dana Josif Zubarev, žitelj Jurjevca, prelazio je malim čamcem sa suprotne obale. Usred puta zahvatila ga je oluja: talasi su se podigli, a čamac se napunio vodom i počeo da tone.
Zubarev više nije očekivao da preživi kada je iznenada ugledao blaženog Simona na obali i pomolio se Bogu za spasenje. Takođe je u mislima zamolio Svetog Simona za molitve. Zavetovao se da će svetitelju dati novu košulju i čizme ako preživi.
Oluja se iznenada stišala i putnik je bezbedno stigao do obale.
Ubrzo su se sreli i Zubarev je pružio ruku Božjem čoveku, ali mu svetitelj nije uzvratio, već je sasvim razumno rekao:
„Da li je dobro tako postupati, prijatelju? Zaboravio si svoj zavet. Seti se, kada si se davio u Volgi i bio na pragu smrti, video si mene na obali, u mislima si me molio da se pomolim Gospodu da te spase od sigurne pogibije i zavetovao si se da ćeš mi dati košulju i čizme.“
Josif se izvinio i obećao da će uskoro doneti obećane darove. Ali podvižnik ga je samo pozvao da se pokaje što nije ispunio zavet, da zahvali Bogu za dobročinstva i da milostinju siromašnima:
„Pruži ruku prosjacima ako želiš da Božji blagoslov počiva na tebi. I nikome ne govori šta ti se dogodilo na Volgi i da sam potpuno pri zdravoj pameti (kao što si sada saznao) dok ne umrem. I ne spremaj mi ni košulju ni čizme — nisu mi potrebne.“
Isceljenje sveštenika Alipija
Jednom je za vreme obeda sveštenik Alipije, koji je služio u Sabornoj crkvi Svetog velikomučenika Georgija u Jurjevecu, progutao veliku riblju kost koja mu se zaglavila u grlu.
Izazivala mu je strašan bol, grlo mu je oteklo, nije mogao ni da pije ni da jede i verovao je da će umreti.
Sa takvim mislima izašao je u šetnju gradom. Prolazeći pored krčme, odlučio je da svrati i zamoli blaženog Simona za molitve, jer je podvižnik često boravio tamo.
Čim je ušao, Sveti Simon je nasrnuo na oca Alipija, stegao mu vrat obema rukama, oborio ga na pod i seo na njegovo mesto. Sveštenik je ležao bez svesti, ali je ubrzo došao k sebi i ispljunuo kost sa krvlju.
Posle tog događaja otac Alipije je ozdravio i osećao se kao i ranije.
Hodanje po vodi i proročanstva
Blaženi Simon je izrekao mnoga proročanstva: predvideo je požare, prorekao smrti i druge događaje. Ali pored toga, hodao je po vodi, kao apostol Petar.
Čovek po imenu Petar Sutirev živeo je sa porodicom blizu Volge. Jedne noći se probudio i više nije mogao da zaspi, pa je prišao prozoru i pogledao ka reci.
Noć je bila svetla i obasjana mesečinom, ali je na Volgi besnela oluja sa velikim talasima. Iznenada je ugledao čoveka koji ide sa druge obale, oslanjajući se na štap.
Dugo nije mogao da veruje svojim očima, ali što se prilika više približavala, sumnje su nestajale. Sutirev je tiho izašao napolje i stao kod kapije da bi bio bliže reci i bolje video tajanstvenog čoveka.
Neznanac je izašao iz vode i uputio se pravo ka Petru — bio je to blaženi Simon.
Svetitelj ga je opomenuo da nikome ne govori o onome što je video:
„U Ime Božje zaklinjem te — ne otkrivaj nikome da si me video kako hodam po Volgi dok ne odem Gospodu; inače ćeš, ako to učiniš, umesto Božjeg blagoslova dobiti kaznu. Bog je udostojio tebe da sada vidiš mene, Svog nedostojnog slugu, a posle moje smrti otkrićeš ovo o meni ako bude Božja volja.“
Sutirev je ispunio ova uputstva i ispričao o čudu tek posle svetiteljeve smrti.
Poslednji dani i upokojenje
Jednog dana blaženi Simon je ušao u kuću gradonačelnika Fjodora Petelina i, kao i obično, ponašao se čudno. Ne mogavši to da podnese, gradonačelnik je surovo pretukao Simona i naredio slugama da ga vuku za kosu i šutiraju.
Posle batina svetitelj se jedva kretao; celo telo bilo mu je prekriveno ranama. Odvukli su ga u podrum i bacili na grubo platno. Tako je ležao, ostavljen od svih, stradajući od rana, ali ne osećajući nikakvu mržnju prema svojim mučiteljima.
Svetitelj je osetio približavanje smrti i preko sluge gradonačelnika zamolio da pozovu njegovog duhovnika. Ispovedio je grehe i, veoma iznemogao, primio Sveto Pričešće.
Posle odlaska sveštenika niko nije ostao pored blaženog Simona i on je mirno predao dušu Gospodu. Na licu upokojenog videla se nežnost, a iz njegovog tela širio se miomiris.
Saznavši za svetiteljevo upokojenje, Fjodor Petelin se pokajao zbog svoje surovosti i gorko plakao nad njegovim telom. Pripremio je dobar kovčeg za blaženog Simona i sopstvenim rukama položio njegovo telo u njega.
Pogreb i čudo sa srebrom
Pogrebu su prisustvovali svo gradsko sveštenstvo, žitelji svih staleža i uzrasta, kao i gosti iz okolnih sela.
Gradonačelnik je razdao mnogo milostinje siromašnima, udovicama i siročadi, moleći ih da se mole za oproštaj njegovog greha i za pokoj duše blaženog Simona.
Posle sahrane pozvao je sveštenike, đakone, monahe i sve siromahe u svoj dom, priredio im bogatu trpezu i sam ih služio.
Pre dolaska gostiju Fjodor je prebrojao svoje srebro da vidi koliko je podelio u dobrotvorne svrhe. Ali kada ga je prebrojao, zaprepastio se — količina se nije smanjila ni za jedan jedini novčić!
Dogodilo se čudo.
Čuda posle smrti
Blaženi Simon je živeo takav život — bez ikakve udobnosti, samo u pocepanoj košulji i u ljutoj zimi i u velikoj žegi, neprestano ugnjetavan i tučen, ali bez ikakve zlobe; u fizičkom trudu i neprestanoj molitvi.
Bio je čudan i siromašan, ali je, za razliku od svih „normalnih“ ljudi oko sebe, bio svetitelj.
Čuda po molitvama svetitelja nastavila su se i posle njegovog upokojenja.
Žena po imenu Solomonija bila je isceljena od bolesti od koje je bolovala dve godine. Molila se svetitelju i u snu joj se javio čovek srednjih godina, obučen samo u košulju do kolena, bos i sa prekrštenim rukama na grudima.
Rekao joj je:
„Ustani i idi u Bogojavljenski manastir, naruči pomen na grobu blaženog Simona, i njegovim posredništvom Gospod će ti darovati zdravlje.“
Posle tog sna žena je ozdravila.
Isceljenje Ivana Mihajlova
Seljak Ivan Mihajlov iz sela Odeljevo mnogo je pio. Jednom se, opivši se uoči Nove godine, smrzao i povredio nožne prste.
Strašno je patio — nokti su mu otpali, pojavili su se gnoj i jak zadah. Do Maslenice bol je postao nepodnošljiv; čovek je blagoslovio svoju decu, pričestio se i počeo da se priprema za smrt.
Ubrzo ga je posetila poznanica koja je takođe patila od bolova u nozi. Ivan ju je zamolio da mu naruči moleban Carici Nebeskoj, isti onaj koji je ona naručila za sebe.
Žena je ispunila njegovu molbu i donela mu malo ulja iz kandila ispred ikone blaženog Simona da njime pomaže stopala. Ali čovek je zaboravio da to učini i zaspao.
Te noći sanjao je nepoznatu ženu koja mu je prišla i upitala ga:
„Imaš li ulje Svetog Simona?“
„Imam, majko.“
„Pomaži njime svoja stopala.“
Mihajlov se probudio, dopuzao na kolenima do ulja i učinio kako mu je bilo rečeno.
Bol je istog dana nestao: Ivan je ponovo prohodao i ostavio piće.
Bilo je i mnogo drugih čuda.
Nasleđe Svetog Simona
2025. Ruska pravoslavna crkva je obeležila 440 godina od upokojenja blaženog Simona, a grad Jurjevec proslavio je 800 godina postojanja.
Mošti svetitelja do danas počivaju u Bogojavljenskoj crkvi grada Jurjeveca.
