Crkva Svetog Luke (Mitropolija Hongkonška i Jugoistočne Azije) se toga dana obukla u svečanu odeždu. Trojica mladića, posle višemesečnih poučavanja o pravoslavnoj veri bila su spremna za Svetu Tajnu Krštenja i ulazak u Crkvu Hristovu.
Tokom prve molitve i čina odricanja od Satane i sjedinjenja s Hristom, na pitanje „odričeš li se Satane i svih dela njegovih, svih anđela njegovih, i svakog služenja njemu i sve gordosti njegove?“, jedan od mladića je počeo da kašlje na čudan način. Počinjem da čitam drugu molitvu i drugi put postavljam isto pitanje, a mladićev kašalj prelazi u režanje. On kleči, grči se, saginje glavu do zemlje.
Prilazi mi jedan od prisutnih vernika pokazujući mi na mladića, te predlaže da se zaustavim. „Nešto ozbiljno mu se dešava“, reče mi on. Dajem znak da neću prekinuti službu. Ne želim da mu kažem da znam šta se dešava, a ne želim ni da ih uplašim.
Mladić je bio aktivno angažovan u praksi Nju ejdža sa prizivanjem duhova i slično. Čak je dostigao nivo komunikacije sa duhovima koje je prizivao. Ali u jednom trenutku je shvatio da mu
kontakt sa ovim duhovima izaziva ozbiljne mentalne i fizičke probleme. Osećao je u svom telu mračnu silu koja ga obuzima i pritiska.
Pokušao je da nađe pomoć kod renomiranih psihoterapeuta. Bilo je bezuspešno. U to vreme je išao kod poznatog protestantskog pastora koji je uradio i neke čini na njemu. Situacija se nije
popravljala. Onda mu je taj isti pastor rekao: „Ja mogu samo ovo da uradim za tebe. Ako želiš nešto više, idi kod pravoslavnih“.
Nikada ranije nije čuo za pravoslavnu crkvu. Tražio je informacije i jedne nedelje je došao u crkvu Svetog Luke i prisustvovao Liturgiji. Po prvi put je osetio da se nešto drugačije dešava u njemu. Osećaj bez presedana! Prišao mi je i ispričao svoju priču. Od tog dana, ne samo da se uključio u dugogodišnji katihetski program, već je redovno dolazio na sve Liturgije i službe koje su se održavale u Hramu.
Danas je došao blagosloveni trenutak da primi sveto krštenje. I sada, u sveti čas molitve i „zaklinjanja“ (exzorciso) đavola, on se bori, bukvalno bori.
„Odričeš li se Satane?“, pitam ja. Ostali katihumeni, pak, odgovaraju potvrdno. Ovaj mladić, još klečeći, prigušenim i drhtavim glasom jedva izgovara: „Odričem se“.
Prelazim na pitanja Simvola vere i odnosa sa Hristom. Ista scena. Ali sada, dok čitaju Simvol vere, mladić bojažljivo ustaje. Prestao je da kašlje i stenje. Njegovo lice je i dalje
bledo.
Služba krštenja je nastavljena bez daljih incidenata. Na kraju se njih trojica po prvi put pričestiše Telom i Krvlju Bogočoveka. Verni hrle s radošću da im čestitaju i požele
blagoslov. Mladić ćuti, povučen je ali miran.
Sutradan je došao da me poseti u kancelariji. „Želim da razgovaram sa tobom o jučerašnjem danu“, kaže mi. Počeo je da mi priča šta mu se desilo tokom krštenja. Mogao je čuti desetine glasova kako vrište u njemu. Osećao je da se neka mračna bića bore da ga savladaju. Osećao je i da se guši. Kada se pričestio, video je kako mračni duhovi izlaze kao dim iz njegovog tela. Glasovi i osećaj gušenja su prestali. Smirio se.
Zatim je nastavio priču: „Tu noć, neposredno pre nego što sam zaspao, demon je ušao u moju sobu i upitao me: Zašto si nas izbacio? Zašto?! Gledao sam ga ne progovarajući ni reč. Prekrstio sam se i mračni duh je nestao. Oče, istinu ti kažem. Bio je to prvi put da nisam osetio strah“.
Nisam govorio. Zagrlio sam ga i u suzama pomislio: „Blagosloven Bog i svi ljudi žele da se spasu i dođu u poznanje istine, sada i uvek i u vekove vekova.
Mitropolit Hongkonški i Jugoistočne Azije Nektarije
