Da ne bi nam um prešao u zloću, što kažu, a dobrota da ne bi prešla u glupost, treba sjediniti i um i dobrotu. To je pravi čovek evanđelski, prava ličnost hrišćanska pravoslavna. I um i dobrota. Neka Gospod pouči nas i pomogne da uvek imamo i razvijamo um i dobrotu, Njemu za slavu, našoj porodici, našem narodu i svemu čovečanstvu na korist, a nama i njima na spasenje. „Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove. Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi! A čuvajte se od ljudi jer će vas predati sudovima, i po sinagogama svojim tući će vas. I pred starešine i careve izvodiće vas mene radi za svedočanstvo njima. i neznabožcima. A kad vas predadu ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti: jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas. A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće deca na roditelje i pobiće ih. I cvu će vas mrziti zbog imena moga; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti“. (Matej 10, 16-22; Zač. 36)
Biti zaista čovek u ovome svetu, to je biti kao ovca meću vukovima, jer „sav svet u zlu leži“ (Jn. 5, 19). Govorio sam, da ponovim, to treba da zapamtite dobro: ovca među vukovima je u opasnosti sa dve strane. Prva je da je vuci onemoguće, odnosno da je raskinu. Zato vas Sin Božiji ne šalje. Druga je opasnost da ovca videći i zaključivši da se među vukovima ne može održati drukčije nego samo kao vuk, da i ona postane vuk, da naoštri zube, da nauči da urla, papke pretvori u kandže i od ovce postane vuk. Hristos nas ne šalje ni za to, nego da mi svojom verom i životom po toj veri privolimo vukove da postanu ovce Hristove, ako hoće.
Da se oslobodimo obeju opasnosti, Hristos daje rešenje i kaže: „budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Mudrost će vas sačuvati da vas vuci ne onemoguće, da vas raskinu. A bezazlenost, dobrota, će vas sačuvati da vi ne postanete vuci. S druge strane to znači i to da mi svoje umne, razumne sposobnosti možemo da razvijemo sve više i više, beskonačno, ali pod uslovom da paralelno sa tim razvijemo u sebi i dobrotu, jer će onda dobrota davati ravnotežu. Um je, što je ovoga sveta, koje gledaju zajedno s nama i muve i pčele sa svojih hiljadu očiju. Ali mi umom vidimo ono što ne mogu da vide, to su one unutrašnje duhovne stvarnosti i večnost.
Ali um je hladan. Seče ponekad kroz srce, pored srca. Dobrota je nasuprot tome topla, ali slepa. U našem narodu se, to ponavljam, kaže: Dobar i lud braća. Tj. ako je neko samo dobar a male pameti, svako ga ne samo iskorišćava nego i ismejava, podmeće mu nogu. E, da ne bi nam um prešao u zloću, što kažu, a dobrota da ne bi prešla u glupost, treba sjediniti i um i dobrotu. To je pravi čovek evanđelski, prava ličnost hrišćanska pravoslavna. I um i dobrota.
U opasnosti smo da čovek razvija um, a zaboravi na dobrotu ili je to po njemu za manje, niže ljude, i upropasti dabome svoj život i život svojih bližnjih. Jer, svi ti veliki zločinci, prevaranti, oni imaju razvijen um i često velike sposobnosti i školske čak, razrađene. A dabome, dobrota što rekoh i ona je nedovoljna i manjkava.
Tu je dakle rešenje za čoveka hrišćanina. Razvijati um od Boga nam dat i njime smo pored drugoga mi različiti od ostalih živih bića koji imaju samo instinkte. Imamo i mi instinkte, ali imamo um darovan nam od Boga i čime nas je On uzdigao. Imamo i srce i volju i slobodu.
Neka Gospod pouči nas i pomogne da uvek imamo i razvijamo um i dobrotu, Njemu za slavu, našoj porodici, našem narodu i svemu čovečanstvu na korist, a nama i njima na spasenje. Bog vas blagoslovio!
