Na Zapadu se vekovima menjalo shvatanje čoveka i istine – i postepeno je Bog počeo da se „pomera“ u stranu, a čovek da postaje mera svega. A u svetosavskom predanju stoji nešto sasvim suprotno: Bogočovek Hristos kao jedina punoća, jedina mera, jedina svetlost koja ne tamni. To nije samo teologija – to je izbor načina života, izbor koji određuje sve: od porodice do istorije celog naroda. I upravo tu nastaje pitanje koje i danas ostaje otvoreno: po kojoj meri mi živimo?
Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se postepeno pretvaralo u humanizam. Dugo i naporno Bogočovek je smanjivan, preinačavan, sužavan, i najzad sveden na čoveka: na nepogrešnog čoveka u Rimu, i ne manje nepogrešnog čoveka u Londonu i Berlinu.
Bogočovek kao mera istine i svih vrednosti
Nasuprot tom humanističkom principu postavlja se svetosavski evanđelski princip: Bogočovek je mera svih bića i stvari. Bogočovek je oličenje i ovaploćenje svih božanskih i čovečanskih savršenstava, zato je On vrhovna vrednost, svevrednost i nepogrešivo merilo svih vrednosti. Samo živeći Njime i po Njemu, čovek stiče sve neprolazne vrednosti i osposobljuje sebe da sva bića i stvari meri nepogrešivom, evanđelskom, bogočovečanskom merom.
Bogočovek Hristos je Istina, ne kao reč, ne kao učenje, već kao svesavršena i večno živa Bogočovečanska Ličnost. Jedino kao takva Ličnost On je i merilo Istine. Zato On nije rekao za sebe samo: „Ja sam Istina“, nego i: „Ja sam Put“ (Jn 14,6), put u samu Istinu, merilo same Istine, suština same Istine. Merilo Istine je sama Istina, a Istina je Bogočovek Hristos. Stoga sve što nije od Njega nije od Istine. Van Njegove Bogočovečanske ličnosti Istina je ontološki nemoguća.
Šta znači svetosavska filosofija vrednosti u odnosu na zapadnu filosofiju vrednosti? Znači: ustanak i prevrat; ustanak protiv osnovnog principa zapadne filosofije: „čovek je mera svih stvari“, i prevrat u celokupnom shvatanju života i sveta.
Svetosavlje kao istorijska sila i merilo života
Najočigledniji i najubedljiviji primer? Sveti Sava.
Čim je Bogočovek Hristos postao za njega najviša vrednost, on je radi Njega ostavio sve dotadanje najveće vrednosti: i oca, i majku, i braću, i otadžbinu, i carstvo, i bogatstvo, i u Njemu našao – sve same neprolazne i večne vrednosti: večnu božansku Istinu, večnu božansku Ljubav, večnu božansku Pravdu, večnu božansku Dobrotu, večnu božansku Mudrost; a svrh svega: božansku besmrtnost svoju i život večni. Zato je, kao i apostol Pavle, sve ostalo smatrao za trice, samo da Hrista dobije i da se nađe u Njemu.
Teškim svetogorskim podvizima, naročito molitvom i postom, Sveti Sava je uselio u svoju bogočežnjivu dušu Gospoda Hrista i sva Njegova božanska savršenstva, i time postao najviša vrednost našeg naroda i naše istorije, vrednost neprolazna, besmrtna i večna. Iz nje su se izračile, kao zraci iz sunca, i sve ostale neprolazne vrednosti naše narodne duše i istorije.
Recite, koja je to naša istorijska vrednost, a da, posredno ili neposredno, ne vodi poreklo od Svetoga Save? A sve svetosavske vrednosti, od prve do poslednje, izvode se iz Hrista i svode se na Hrista. Svetosavlje, i kao kompleks svetosavskih ideja i kao kompleks svetosavskih metoda, izvire iz Hrista i Njegovog Evanđelja.
Kada smo u slavnom nemanjićkom periodu birali najvišu vrednost naše narodne duše i naše istorije, mi smo kroz Svetoga Savu i ostale Svete Nemanjiće izabrali Hrista Boga i Njegovo Evanđelje. Tako je Hristos sa svojim Evanđeljem postao glavna determinanta i glavna stvaralačka sila naše istorije. Setite se sudbonosne Kosovske odluke. Kroz Svetoga Kneza naš se narod opredelio za Carstvo nebesko i na svenarodnu žrtvu za njega. Zar ova Kosovska odluka i žrtva nije predodređena Svetosavskim duhom, Svetosavljem? Da, ona je i prirodna i logična posledica svetosavske filosofije vrednosti. Kosovsko Evanđelje nije ništa drugo do Svetosavsko Evanđelje produženo kroz vekove. Pogledajte, Svetosavsko Evanđelje putuje iz jednog srpskog pokolenja u drugo. Evo Evanđelja majke Jevrosime:
Sine Marko, jedini u majke,
He bila ti moja rana kleta,
Nemoj, sine, ogrešiti duše.
Nemoj, sine, govoriti krivo,
ni po babu, ni po stričevima,
već po pravdi Boga istinoga.
Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogrešiti dušu.
I ono je sve od Svetoga Save. U njemu je svetosavska filosofija vrednosti našla svoj dirljivi, dramatični izraz: besmrtna duša čovekova je najveća vrednost čovekova; glavno je ne ogrešiti se o nju, pa makar se zamerio i roditelju, i stričevima, i celome svetu; duša se neće ogrešiti kada živi pravdom Božjom, kada je za nju pravda Božja glavni regulator svih čovekovih odnosa: i porodičnih, i ličnih, i socijalnih, i narodnih, i opštečovečanskih.
Svetosavsko Evanđelje kao savest naroda
Sve što je u našoj istoriji besmrtno, veliko i slavno, stvoreno je Svetosavskim Evanđeljem. Ono putuje kroz sve prave Srbe, kroz sve stvaraoce i čuvare svetosavskih vrednosti i ideala. Na svim istorijskim bespućima, ono nam je bilo nepogrešivi putokaz; u svim tminama – sunce; u svim tugama – uteha; u svim smrtima – spasenje; u svim robovanjima – vrelo optimizma; u svim krizama – savest.
Otkuda to da Svetosavsko Evanđelje postane našim narodnim Evanđeljem? Otuda što ga je Sveti Sava svojim apostolskim i svetiteljskim radom i trudom uneo u narodnu dušu, sjedinio sa njom i učinio ga njenom savešću.
A po Svetosavskom Evanđelju, šta znači biti Srbin? To znači: Bogočoveka Hrista smatrati za najvišu vrednost i voleti ga više od svega; uvek se pri dilemi privoleti Carstvu nebeskom, a ne zemaljskom; i sve rešavati „po pravdi Boga istinitoga“, pa makar sve demonske sile udarile na tebe.
No i u tom strašnom slučaju:
Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogrešiti dušu.
Ava Justin Popović, Svetosavlje kao filosofija života
