Odavno je naš narod rekao da „nije bogat koji ima volove, već onaj ko ima sinove“. Znaju to, možda mnogo bolje od ostalih, Bojana i Nebojša Ćupić pod čijim krovom na Paliću rastu šestorica sinova: Đurđe (16), Kuzman (12), Trifun (10), Mihajlo (8), Aleksa (6) i Petar (3).
Jedan drugom do uveta, slični likom a opet različiti, odrastaju skromno, ali u duhu pravoslavlja i tradicionalnih vrednosti, okruženi ljubavlju i pažnjom oca i majke. Na ponos svojim roditeljima, kojima su najveće, nemerljivo bogatstvo.
Svi su sjajni đaci, vredni, odmereni, skromni i saosećajni. Đurđe uči telekomunikacije u TŠ „Ivan Sarić“, a ostali školarci su odlikaši u OŠ „Miroslav Antić“ na Paliću. Vole da čitaju, uče, igraju igrice, maštaju da postanu programer, gejmer, sladoledžija, kuvar…
Nikada nisu odustali u borbi
Zbog njih su roditelji preko glave preturili mnoge nedaće, ali nikada nisu odustali u borbi da im pruže lepo i bezbrižno detinjstvo i, više od svega, da od njih učine dobre i čestite ljude. Ćupići su se na Palić doselili pre deceniju iz Kragujevca, gde se rodila ljubav između Dalmatinca Nebojše i Kragujevčanke Bojane. Oduvek su, kažu, znali da će imati mnogo dece, samo nisu mogli da se dogovore da li četvoro ili petoro.
Vera u Boga je ključ
– Onda je došao Petar i pomirio naše želje – uglas će Bojana i Nebojša na samom ulazu u njihov dom, ni nalik onom od pre samo nekoliko godina. – U ovoj lepoti sedimo samo zahvaljujući dobrim ljudima koje je sam Bog poslao da nam pomognu kada nam je bilo najteže. Sećaju se Ćupići trošne kuće koju su nasledili i jedne prostorije u kojoj su boravili u oskudici. Nedostajalo je svega, ali nikada vere.
Ne samo da im je davala snagu da istraju i ne posustanu, kada se sve oko njih, i bukvalno rušilo, nego ih je spojila sa dobrim ljudima koji su im nesebično pomogli da stanu na svoje noge.
– Pomisli čovek gore od ove nemaštine ne može, a onda mi ustanove melanom na nozi i daju mi nekoliko meseci života. I ceo svet nam se okrene. A jedino o čemu misliš je da moraš da živiš, bar dok deca ne stasaju – seća se Nebojša, nevoljno evocirajući nimalo lepe uspomene. – Da naša muka nije bila tako velika, možda ni naša vera danas ne bi bila toliko snažna.
Bog im je poslao ljude velikog srca
Sam Bog nam je poslao ljude velikog srca, pokrenuta je akcija da nam se obnovi kuća i da deca konačno imaju da spavaju u toplom i bezbednom prostoru. Operisan sam i ne znam, kako, verovatno Božjom voljom, nemam nikakvih posledica. Zaposlio sam se. Sada smo na pozitivnoj nuli, ne živimo u izobilju, ali imamo lep krov nad glavom, nikome nismo dužni, trudimo se… Svakog dana zahvaljujemo Bogu na svemu što nam je pružio.
U tom duhu pravoslavlja Ćupići odgajaju i sinove, koji su naučeni da ono što imaju podele, da nisu pohlepni, da su srećni s onim što imaju, a ne nesrećni zbog onog što nemaju.
Foto: J. L./ Privatna arhiva
U februaru su svi muški članovi kršteni, a sada smo prvi put imali uslove da u svojoj kući sa gostima proslavimo krsnu slavu Đurđevdan. Ne možemo opisati i našu i dečiju sreću. Deca se posebno raduju liturgiji, kao i mi, vole da slušaju našeg duhovnika, palićkog paroha Lazara Đačića, a često dođu za pevnicu i pevaju sa ostalim mališanima. To nam je posebno drago, jer odmalena uče i prihvataju našu veru i tradiciju.
Zbog velikih obaveza, nažalost, ne možemo da idemo u crkvu onoliko koliko bismo želeli, ali otac Lazar uvek ima razumevanja i lepu i mudru reč za nas. Zahvaljujući tome, možemo da ispunimo i tu važnu, duhovnu stranu našeg bića – dodaje mama Bojana.
Posvetiti im se podjednako
IMATI šestoro dece je i veoma lepo, a istovremeno i vrlo teško. Stariji su sada samostalniji, paze na mlađe i mnogo nam je lakše. Mislim da će vremenom biti sve jednostavnije u fizičkom, ali zahtevnije u mentalnom smislu, jer je svaki individua za sebe i svakom od njih se treba posvetiti podjednako i na drugačiji način – kaže nam Bojana.
Na njoj je, ipak, najveći teret. Iako ima diplomu grafičkog dizajnera, zbog dece još ne radi. Ali joj posla u kući i oko nje ne manjka.
– Svaki dan moramo dobro da isplaniramo. Velika pomoć, i u fizičkom i finansijskom smislu, nam je što dobijamo ručak od Studentskog odmarališta gde Nebojša radi, tako da spremam „samo“ doručak, večeru, užine… Do tada mi je bilo jako teško, jer je trebalo sve njih i otpratiti do vrtića i škole, i potom ih sačekati. Mašina za veš se bukvalno ne gasi, sudopera čim se isprazni odmah se napuni – dodaje Bojana dok rasklanja igračke.
Nebojša nam je, uz smešak, otkrio i „tajni“ recept za vapitavanje dece u porodicama koje ih imaju više:
– Najvažnije je da najstarije dete formirate onako kako treba, onda se mlađi na njega ugledaju, a i roditeljima je oslonac. Porodica je u današnje vreme mnogo ugrožena. Često se osećamo kao neki stranci, jer moderne porodice izgledaju drugačije od naše. Ali mi ne želimo da odustanemo od toga da deci usadimo prave vrednosti, da vole druge, pomognu kada mogu, da su zdravlje i sloga najveće bogatstvo.
