Одавно је наш народ рекао да „није богат који има волове, већ онај ко има синове“. Знају то, можда много боље од осталих, Бојана и Небојша Ћупић под чијим кровом на Палићу расту шесторица синова: Ђурђе (16), Кузман (12), Трифун (10), Михајло (8), Алекса (6) и Петар (3).
Један другом до увета, слични ликом а опет различити, одрастају скромно, али у духу православља и традиционалних вредности, окружени љубављу и пажњом оца и мајке. На понос својим родитељима, којима су највеће, немерљиво богатство.
Сви су сјајни ђаци, вредни, одмерени, скромни и саосећајни. Ђурђе учи телекомуникације у ТШ „Иван Сарић“, а остали школарци су одликаши у ОШ „Мирослав Антић“ на Палићу. Воле да читају, уче, играју игрице, маштају да постану програмер, гејмер, сладолеџија, кувар…
Никада нису одустали у борби
Због њих су родитељи преко главе претурили многе недаће, али никада нису одустали у борби да им пруже лепо и безбрижно детињство и, више од свега, да од њих учине добре и честите људе. Ћупићи су се на Палић доселили пре деценију из Крагујевца, где се родила љубав између Далматинца Небојше и Крагујевчанке Бојане. Одувек су, кажу, знали да ће имати много деце, само нису могли да се договоре да ли четворо или петоро.
Вера у Бога је кључ
– Онда је дошао Петар и помирио наше жеље – углас ће Бојана и Небојша на самом улазу у њихов дом, ни налик оном од пре само неколико година. – У овој лепоти седимо само захваљујући добрим људима које је сам Бог послао да нам помогну када нам је било најтеже. Сећају се Ћупићи трошне куће коју су наследили и једне просторије у којој су боравили у оскудици. Недостајало је свега, али никада вере.
Не само да им је давала снагу да истрају и не посустану, када се све око њих, и буквално рушило, него их је спојила са добрим људима који су им несебично помогли да стану на своје ноге.
– Помисли човек горе од ове немаштине не може, а онда ми установе меланом на нози и дају ми неколико месеци живота. И цео свет нам се окрене. А једино о чему мислиш је да мораш да живиш, бар док деца не стасају – сећа се Небојша, невољно евоцирајући нимало лепе успомене. – Да наша мука није била тако велика, можда ни наша вера данас не би била толико снажна.
Бог им је послао људе великог срца
Сам Бог нам је послао људе великог срца, покренута је акција да нам се обнови кућа и да деца коначно имају да спавају у топлом и безбедном простору. Оперисан сам и не знам, како, вероватно Божјом вољом, немам никаквих последица. Запослио сам се. Сада смо на позитивној нули, не живимо у изобиљу, али имамо леп кров над главом, никоме нисмо дужни, трудимо се… Сваког дана захваљујемо Богу на свему што нам је пружио.
У том духу православља Ћупићи одгајају и синове, који су научени да оно што имају поделе, да нису похлепни, да су срећни с оним што имају, а не несрећни због оног што немају.
Фото: Ј. Л./ Приватна архива
У фебруару су сви мушки чланови крштени, а сада смо први пут имали услове да у својој кући са гостима прославимо крсну славу Ђурђевдан. Не можемо описати и нашу и дечију срећу. Деца се посебно радују литургији, као и ми, воле да слушају нашег духовника, палићког пароха Лазара Ђачића, а често дођу за певницу и певају са осталим малишанима. То нам је посебно драго, јер одмалена уче и прихватају нашу веру и традицију.
Због великих обавеза, нажалост, не можемо да идемо у цркву онолико колико бисмо желели, али отац Лазар увек има разумевања и лепу и мудру реч за нас. Захваљујући томе, можемо да испунимо и ту важну, духовну страну нашег бића – додаје мама Бојана.
Посветити им се подједнако
ИМАТИ шесторо деце је и веома лепо, а истовремено и врло тешко. Старији су сада самосталнији, пазе на млађе и много нам је лакше. Мислим да ће временом бити све једноставније у физичком, али захтевније у менталном смислу, јер је сваки индивидуа за себе и сваком од њих се треба посветити подједнако и на другачији начин – каже нам Бојана.
На њој је, ипак, највећи терет. Иако има диплому графичког дизајнера, због деце још не ради. Али јој посла у кући и око ње не мањка.
– Сваки дан морамо добро да испланирамо. Велика помоћ, и у физичком и финансијском смислу, нам је што добијамо ручак од Студентског одмаралишта где Небојша ради, тако да спремам „само“ доручак, вечеру, ужине… До тада ми је било јако тешко, јер је требало све њих и отпратити до вртића и школе, и потом их сачекати. Машина за веш се буквално не гаси, судопера чим се испразни одмах се напуни – додаје Бојана док расклања играчке.
Небојша нам је, уз смешак, открио и „тајни“ рецепт за вапитавање деце у породицама које их имају више:
– Најважније је да најстарије дете формирате онако како треба, онда се млађи на њега угледају, а и родитељима је ослонац. Породица је у данашње време много угрожена. Често се осећамо као неки странци, јер модерне породице изгледају другачије од наше. Али ми не желимо да одустанемо од тога да деци усадимо праве вредности, да воле друге, помогну када могу, да су здравље и слога највеће богатство.
