Svakodnevni javni nastupi na temu aktuelne situacije oko NIS-a najviših zvaničnika Srbije, a pre svih predsednika Republike Aleksandra Vučić, ministra energetike Dubravke Đedović Handanović, ministra finansija Siniše Malog i ministra spoljnih poslova Marka Đurića, stvaraju ogromnu bespotrebnu paniku kod građana Srbije, neminovno budeći u njihovoj svesti sećanje na devedesete i tadašnji težak život pod sankcijama.
Izazivanje panike
Na šta drugo osim na kanistere i šverc nafte i benzina čamcima preko Dunava može da pomisli većina građana Srbije, kada čuju predsednika Vučića koji ih svakodnevno „bombarduje“ informacijama o „rezervama“ nafte i naftnih derivata, koje uvek opominju na vanredno stanje i rat. Osim toga, Vučić redovno poručuje građnima, da su „timovi za energetsku stabilnost i bezbednost zemalje“ u stalnom zasedanju, da se razmatra „više različitih scenarija za zaštitu interesa zemlje, građana i privrede“, da će vlasti učiniti „maksimalne napore od ublažavanja posledica sankcija“ i da je „važno da građani budu redovno informisani“ i, najzad, „da ne brinu“ (ovde, ovde). Pritom su u službu stvaranja i širenja panike upregnuti kako provladini, tako i prozapadni mediji (ovde), većina opozicionih stranaka (ovde), „nezavisni“ intelektualci (ovde) i eksperti (ovde, ovde, ovde, ovde), i najzad, poznata lica prozapadne NVO-scene (ovde). Umesto objektivnog i svestranog informisanja javnosti o stanju na tržištu nafte i naftnih derivata u Srbiji, postoji očigledno sinhronizovana kampanja stvaranja panike kod građana.
Stoga se jednom značajnom broju građana, koji teško mogu razumeti sve delikatne pravne, ekonomske, energetske i geopolitičke dimenzije koje se prelamaju u slučaju NIS-a, neminovno mora učiniti da su američke sankcije uvdene Srbiji, a ne jednoj naftnoj kompaniji u većinskom ruskom vlasništvu, te da u zemlji ne posluje nijedna druga naftna kompanija koja može slobodno da uvozi naftu i naftne derivate.
Uostalom, koliko uopšte građana Srbije zna, da od zemalja u okruženju svoju proizvodnju naftnih derivata, tj. svoju rafineriju nafte, nemaju Slovenija, Crna Gora, ali i Hrvatska, pošto je rafinerija nafte u Sisku zatoverna nakon što je svojevremeno mađarski „MOL“ kupio hrvatsku naftnu kompaniju „INA“. Rečju stručnjaka za energetiku Aleksandra Kovačevića, „postoje mnoge zemlje koje ni nemaju sopstvenu rafineriju za preradu sirove nafte, pa opet funkcionišu bez problema“ (ovde). Takođe, koliko građana Srbije zna kako izgleda struktura maloprodajne cene dizela i benzina i koliko je u toj ceni u Srbiji učešće akciza koje ubire država. Naime, Srbija već godinama unazad ima jednu od najviših maloprodajnih cena dizela i benzina, zbog činjenice da ukupni državni nameti (akcize + PDV) čine više od polovine maloprodajne cene goriva, koja se inače ne formira na slobodnom tržištu, već administrativnim putem – odlukom Vlade (ovde). Iz tog razloga pad cena nafte na svetskom tržištu poslednjih godinu dana nije doveo i do pada cene goriva na pumpama u Srbiji.
Shodno tome, ako je prethodnih godina zbog poreskih i parafiskalnih nameta Vlada Srbije bila glavni krivac za visoku cenu goriva, ona će to ostati i u novonastaloj situaciji sa NIS-om, jer problemi u funkcionisanju ove kompanije i pančevačke rafinerije, izazvani američkim sankcijama NIS-u, ne mogu dovesti do toga da gorivo drastično poskupi i time izazove inflatorni pritisak, čega se građani s pravom najviše plaše (ovde, ovde). Jednom rečju, američke sankcije NIS-u pogađaju ekonomiju Srbije, ali ne mogu izazvati dublje, strukturne potrese u nacionalnoj ekonomiji, a naročito ne one posledice kojih se građani po pravilu pribojavaju.
NIS kao vojna baza
Međutim, ispod ekonomske površine, koja se ovih dana zbog izjava najviših državnih funkcionera Srbije prosečnom posmatrača čini uzburkanijom nego što stvarno jeste, lome se krupni geopolitički interesi, koji su danas u trgovini energentima postali primarni. I dok su geopolitički interesi Rusije, SAD i EU u sadašnjoj krizi oko NIS-a, izazvanoj američkim sankcijama, manje-više očigledni, interesi aktuelnih srpski vlasti nisu tako lako uočljivi. Iz ugla primarne geopolitičke dimenzije slučaja NIS, zaklinjanje Vučića, kao i ministara koji su najagilniji u širenju panike, da će pre svega voditi računa o energetskoj stabilnosti Srbije, samo po sebi ne znači ništa bez jasnih geopolitičkih koordinata tako definisanog nacionalnog interesa.
Potezi koje je Vučić najavio u okviru plana Vlade, kojim je ruskom partneru ostavljen rok od pedeset dana da pod višestrukom prinudom (SAD+Srbija) proda većinski udeo u NIS-u, ne mogu se pravilno oceniti ukoliko se zanemare oni geopolitički razlozi, koji su pored ekonomskih, naveli zvanični Beograd da krajem 2008. godine proda NIS ruskom „Gasprom njeftu“.
A ruski državni kapital je ušao u NIS i uopšte u srpski energetski sektor, nakon što se Srbija u februaru iste godine suočila sa otvorenim napadom na svoj teritorijalni integritet od strane zapadnih država koje su priznale tzv. Republiku Kosovo i time prekrišile pravnoobavezujuću Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom je okončana agresija NATO na SRJ i konsenzusom ključnih međunarodnih aktera uspostavljen privremeni prelazni upravljački aranžman na teritoriji KiM, kao sastavnom delu SRJ, odnosno Srbije. U takvoj situaciji je ulazak državnog kapitala jedne od članica Saveta bezbednosti sa pravom veta u vitalno važan energetski sektor Srbije, bio po efektima nalik otvaranju ruske vojne baze u Srbiji.
Sledstveno tome, istiskivanje pod prinudom ruskog kapitala iz NIS-a, jednako je po geopolitičkim efektima gašenju ruske vojne baze, nakon čega bi se Srbija našla pod potpunom dominacijom onih međunarodnih faktora koji ugrožvaju njen teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji. Imajući u vidu upravo takav strateški znčaj ruskog prisustva u energetskog sektoru Srbije, jedan od lidera prozapadne opozicije, Aris Movsesijan iz Pokreta slobodnih građana, u američkim sankcijama NIS-u vidi priliku za konačni obračun sa tri strateške geopolitičke zaostavštine Vojislava Koštunice: „1) Rusija kao zaštitnik Kosova; 2) Rusija kao energetska sudbina Srbije; 3) Rusija kao politički partner protiv Zapada“ (ovde).
Jasno je čije geopolitičke interese slede Aris Movsesijan ili Dragan Đilas, koji traži hitnu nacionalizaciju NIS-a (ovde). Čije, međutim, geopolitičke interese slede Vučić i ministri energetike, finansija i spoljnih poslova, ako su se vlasti Srbije, pre svega njihovim zalaganjem, pretvorile u produženu ruku američkog OFAC-a i dodatni instrument pritiska na „Gasprom njeft“.
Geopolitički interes Rusije u ovom slučaju je istovetan srpskom geopolitičkom interesu – da se prodaja NIS-a tako izvede da se spreči da srpski energetski sektor potpuno izađe iz ruske zone energetskog uticaja i pređe pod potpunu kontrolu zapadnih političkih i poslovnih entiteta. Realizaciju upravo takvog interesa otežavaju Vučić i Vlada Srbije time što su ruskom partneru „velikodušno“ ostavili rok od pedeset dana za zaključenje kupoprodajnog ugovora pod pretnjom lišenja upravljačkih, a potom i svojinskih prava. Delikatan posao pronalaska kupca NIS-a koji bi uvažio neke od strateških energetskih ruskih interesa na Balkanu, a time i geopolitičkih interesa srpskog naroda, svakako otežava i to što najviši srpski zvaničnici u javnost izlaze sa imenima potencijalnih kupaca, pri čemu neke pretpostavljaju drugima. Pozicija ruske državne kompanije se dododatno otežava time što se postojeća sistuacija koristi za širenje rusofobije među Srbima, čime se podrivaju osnovi viševekovne saradnje dva naroda.
Kome smeta ADNOC?
Sledstveno tome, svi pritisci na većinskog vlasnika NIS-a koji dolaze od strane najviših srpskih zvaničnika, a pre svega pedestodnevni ultimativni rok za prodaju akcija, posredno pokazuju da je cilj Vučića i pojedinih prozapadnih ministara u Vladi Srbije da Rusi u ovom roku ne nađu kupca koji bi odgovarao njihovim interesima, a koji bi istovremeno mogao da obezbedi licencu američkog OFAC-a. Nakon toga bi, prema obnarodovanom planu Vlade Srbije, u NIS bila uvedena prinudna uprava, a onda bi ruski partner bio primoran da Srbiji proda po nižoj ceni (pošto se radi o prinudnoj prodaji) većinski udeo u kompaniji, pošto bi u suprotno sledila njena nacionalizacija. Imajući u vidu Sporazum o strateškoj saradnji u energetici, koji Srbija prošle godine zaključila sa SAD (ovde), kao i političke zahteve EU da Srbija „diverzifikuje“ snadbevanja energentima, te zahteve MMF o smanjenju državnog vlasništva u energetici, jasno je da bi takvo preuzimanje NIS-a od strane Vlade Srbije bilo privremeno, te da bi končan kupac najveće srpske naftne kompanije bila neka zapadna naftna kompanija.
S obzirom da Zapada želi da stavi pod svoju apsolutnu kontrolu srpski energetski sektor, iz ugla njegovih geopolitičkih interesa je kupovina NIS-a od strane mađarskog MOL-a svakako poželjnija od prodaje državnoj naftnoj kompaniji iz Abu Dabija ADNOC-u. Jer, mađarsko-ruska saradnja u enrgetskom sektoru nije samo otežana članstvom Mađarske u EU, nego i isključivo zavisi od Orbanovog opstanka na vlasti. U slučaju njegovog političkog pada, vlasništvo MOL nad NIS-om pretvorilo bi se u geopolitički instrument globalističkih briselskih elita. Nasuprot tome, ADNOC je kompanija države koja je od januara 2024. godine član BRIKS-a. Pritom, Ujedinjeni Arapski Emirat ne samo da nisu u strahu od američkih sekundarnih sankcija smanjili obim ekonomske saradnje sa Rusijom, već se ukupan obim spoljnotrgovinskog prometa između dve zemlje za poslednjih pet godina povećao čak tri puta (ovde). A prema podacima iz prošle godine oko 400 ruskih kompanija posluje na tržištu UAE.
Čini se da je zbog svega toga ADNOC za Rusiju najpoželjniji kupac NIS-a, koji može Moskvi čvrstvo garantovati očuvanje osnovnih energetskih i geopolitičkih interesa u Srbiji i na Balkanu. Budući da se ti interesi poklapaju sa srpskim, pošto su i dalje itekako aktuelni oni politički razlozi koji su svojevremeno naveli Vladu Vojislava Koštunice da krene u aranžman prodaje NIS-a „Gasprom njeftu“, postavlja se pitanje zašto Vučić navdenim pritiscima na ruskog partnera otežava eventalnu prodaju NIS-a naftnoj kompaniji iz Abu Dabija. Pritom, takvim ponašanjem Vučić dodatno narušava poverenje Kremlja, čime on lično dovodi u pitanje zaključenje dugoročnog gasnog aranžmana sa Rusijom, koji je od životne važnosti za Srbiju.
Teško je oteti se utisku da takvo ponašanje srpskih zvaničnika prema ruskom partneru nije u vezi sa prošlogodišnjim Sporazumom o strateškoj saradnji Srbije i SAD u energetici, koji je ministar Đurić zaključio sa američkim podsekretarom Hoze Fernandezom (ovde), a kome su se tada naročito obradovali Dubravka Đedović Handanović (ovde), kao i bivši američki ambasador u Atini, te jedan od ključnih ljudi u realizaciji projekata terminala za izvoz američkog naftnog gasa u Aleksandrupolisu (ovde). Iz ugla ovog Sporazuma jasno je ko bi mogao biti poželjni novi vlasnik NIS-a i kako bi se do njega došlo kršenjem vlasničkih prava i interesa ruskog većinskog vlasnika u srpskoj naftnoj kompaniji.
Jedno je sigurno, politički oslabljeni Vučić ovakvim potezima u enegetici povećava svoju zavisnost od Kolektivnog zapada, čime slabi ne samo sopstvenu, već i geopolitičku poziciju Srbije, a povećava ucenjivački kapacitet protivnika teritorijalne celovitosti Srbije. Samo disperzija spoljnopolitičkih uticaja, koja se osigurava i prisustvom različitih stranih faktora u vitalno važnim privrednim sektorima, kadra je da stabilizuje Srbiju u uslovima ogromnog spoljnog pritiska.
