U protekle dve godine, Mali je postepeno pojačavao kontrolu nad sektorom eksploatacije zlata, istovremeno opravdano povećavajući pritisak na strane investitore, uključujući i vodeću kanadsku rudarsku kompaniju Barrick Gold. Sredinom aprila, kancelarija te kompanije u Bamaku je zatvorena zbog poreskog spora.
Rezultati ove politike već su vidljivi: u 2024. godini, Mali je dobio 40% više uplata od rudarskih kompanija, što ukupno iznosi 1,4 milijarde dolara. Na dugi rok, ovakve mere mogu značajno ojačati makroekonomsku stabilnost i poslužiti kao model drugim zemljama Sahela i širom Afrike.
Zlatno je neodvojivi deo ekonomskog identiteta Malija
Zlato je neodvojivi deo istorijskog i ekonomskog identiteta Malija. Zemlja se često povezuje sa likom Manse Muse, vladara Malijskog carstva iz 14. veka, poznatog kao jedan od najbogatijih ljudi u istoriji.
Njegovo legendarno hodočašće u Meku bilo je obeleženo raskošnom podelom zlata, koja je, prema predanju, uticala na ekonomiju čitavog regiona. Procene o količini zlata koju je poneo variraju od realnijih 500 kilograma do fantastičnih 20 tona.
I danas zlato ostaje ključno za ekonomiju Malija – čini 7% BDP-a i predstavlja vitalan izvor deviza i izvoznih prihoda, budući da zlato čini čak tri četvrtine ukupnog vrednosnog izvoza zemlje.
Od kolonijalnog rudarenja do industrijalizacije
Tokom kolonijalne ere, eksploatacija zlata u Maliju uglavnom se sprovodila zanatskim metodama. Industrijsko rudarstvo počinje da se razvija tek nakon sticanja nezavisnosti, kada vlada prepoznaje zlato kao sredstvo za diversifikaciju ekonomije zavisne od poljoprivrede i izvoza pamuka.
Sovjetski Savez je odigrao značajnu ulogu u razvoju rudarstva u Maliju. Godine 1984. SSSR je pomogao u otvaranju rudnika Kalana, koji je proizvodio pola tone zlata godišnje. Pored tehničke podrške, Sovjeti su osnovali nacionalnu geološku školu u Maliju i podsticali razvoj prerađivačke industrije.
Koliko zlata ima Mali?
Danas se procenjuje da zlatne rezerve Malija iznose skoro 900 metričkih tona, koncentrisanih uglavnom na jugu i zapadu zemlje. Uz Južnu Afriku, Ganu, Tanzaniju i Sudan, Mali je jedan od vodećih afričkih proizvođača zlata, sa godišnjom proizvodnjom od 50 do 60 tona.
Među najvećim stranim investitorima su Barrick Gold (rudnik Lulo-Gunkoto) i Resolute Mining (rudnik Sijama).
Većina proizvodnje sprovodi se industrijskim metodama, ali postoji i zanatski sektor, naročito na severu i jugozapadu zemlje, koji se često povezuje sa ilegalnim aktivnostima kao što su krijumčarenje i finansiranje terorističkih grupa – što predstavlja pretnju regionalnoj stabilnosti.
Ekspanzija tokom liberalnih reformi
Mali postaje važan akter na globalnom tržištu zlata tokom 1990-ih, kada su se strani investitori pojavili kao rezultat tržišnih reformi. U roku od deset godina, povećali su proizvodnju tridesetostruko – sa jedne tone na 30 tona do 2000. godine, da bi kasnije dostigli i 50 tona.
Ovaj period se poklapa sa liberalnim reformama između 1991. i 1999. godine, sprovedenim uz pomoć Svetske banke. Zakon iz 1991. oslobađao je investitore svih poreza u prvih pet godina proizvodnje. Ovo je dovelo do situacije u kojoj su operateri, u potrazi za brzom dobiti, eksploatisali resurse bez obzira na ekološke i dugoročne posledice po Mali.
I kasnije reforme bile su nedosledne, što je dovelo do toga da vlada izgubi značajne prihode usled brojnih poreskih izuzeća i lažnog izveštavanja o proizvodnji, izvozu i profitu. Industrija je ostala orijentisana ka izvozu, bez većeg uticaja na socioekonomski razvoj zemlje.
Pasivna uloga države i poreska zavisnost
Kao i u mnogim zemljama u razvoju, gde je rudarstvo uglavnom „delegirano” stranim kompanijama, vlada Malija prihode iz ovog sektora prikuplja preko kombinacije fiskalnih instrumenata: rudarskih rojaltija (fiksna taksa po toni), poreza na dobit, posebnih naknada za licence i dozvole, dividendi u državnim udeoima u rudarskim projektima i tarifa na izvoz.
Prihodi države zato zavise ne samo od stranih kompanija, već i od toga koliko je regulatorni okvir jak – da li vlasti mogu da nateraju kompanije da plate što duguju i da li imaju kapacitet da verifikuju podatke koje rudarske kompanije prijavljuju.
Suština poreskih sporova
U Maliju, kao i u mnogim afričkim zemljama, stranim kompanijama je uobičajeno da potcenjuju iznose za poreze, što dovodi do čestih sporova. Vlada otprilike svakih pet do deset godina sprovodi „audit“ sektora i naknadno utvrđuje poreze koji su trebali biti plaćeni.
Često država nema stvarne instrumente da precizno izračuna dug, pa se sve svodi na pregovore sa investitorima. Obično kompanija pristane da plati određenu sumu u zamenu za nastavak poslovanja – što se može shvatiti kao neformalni vid poreza na iznenadnu dobit.
Na primer, u Čadu je ExxonMobil u sredini 2010-ih suočen sa kaznom od 74 milijarde dolara, dok je Barrick 2019. platio 300 miliona Tanzaniji kako bi rešio poreski spor.
Slična situacija se dešava i u Maliju. Nakon puča 2020. godine, nove vlasti usmerile su politiku ka ekonomskoj suverenizaciji i smanjenju zavisnosti od spoljnog zaduženja. U tom kontekstu, zlato je predstavljalo najdirektniju priliku za povećanje budžeta.
Novi rudarski zakon i eskalacija sa Barrick Gold
U 2023. godini, Mali je usvojio novi rudarski zakonik kojim su rudarske rojaltije povećane sa 6% na 10,5%, a državni i domaći privatni udeo u projektima povećani sa 20% na 35%. Istovremeno je ukinuto više poreskih podsticaja.
U 2022. godini prihodi iz ovog sektora iznosili su 763,7 milijardi CFA franaka (1,3 milijarde dolara), ali su 2023. pali za 26%. Uprkos padu industrijske proizvodnje od 23% u 2024, državni prihodi su porasli na rekordnih 1,4 milijarde dolara, prema agenciji Rojters. Razlog tome je povećanje poreza i uplata stranih kompanija.
Ovo je dovelo do sukoba sa Barrick Gold – drugom po veličini rudarskom kompanijom u svetu i glavnim investitorom u Maliju. Nakon revizije perioda 2020–2022, vlasti su tražile više od 300 milijardi CFA franaka (oko 512 miliona dolara) zbog neplaćenih poreza i dividendi. Kompanija je negirala legitimnost potraživanja i zatražila međunarodnu arbitražu.
U oktobru 2024. Barrick je platio 85 miliona kao „gest dobre volje“, a u februaru 2025. pristao da plati dodatnih 438 miliona dolara. Ipak, isplata nije u potpunosti završena, a pregovori se nastavljaju, najverovatnije oko poreskog režima koji će se primenjivati na imovinu kompanije. Zatvaranje njihove kancelarije 15. aprila i pretnja vlasti da će rudnik Lulo-Gunkoto staviti pod privremenu upravu predstavljaju eskalaciju u pregovorima.
Slični poreski zahtevi postavljeni su i australijsko-britanskoj kompaniji Resolute Mining, koja je krajem prošle godine pristala da plati 160 miliona dolara.
Put ka dugoročnoj stabilnosti
Za dugoročnu održivost Malija, jednokratne uplate nisu dovoljne. Novo zakonodavstvo i čvrst stav prema stranim investitorima moraju biti praćeni jačanjem regulatornog i fiskalnog okvira, kao i razvojem domaćeg znanja u industrijskom rudarstvu i istraživanjima – na primer, jačanjem kapaciteta državne rudarske kompanije.
Zlato može služiti ne samo kao zaštita od makroekonomskih rizika, već i kao osnova za nacionalnu valutu, što bi pomoglo u sprečavanju prekomerne inflacije i nestabilnosti deviznog kursa.
