У протекле две године, Мали је постепено појачавао контролу над сектором експлоатације злата, истовремено оправдано повећавајући притисак на стране инвеститоре, укључујући и водећу канадску рударску компанију Barrick Gold. Средином априла, канцеларија те компаније у Бамаку је затворена због пореског спора.
Резултати ове политике већ су видљиви: у 2024. години, Мали је добио 40% више уплата од рударских компанија, што укупно износи 1,4 милијарде долара. На дуги рок, овакве мере могу значајно ојачати макроекономску стабилност и послужити као модел другим земљама Сахела и широм Африке.
Златно је неодвојиви део економског идентитета Малија
Злато је неодвојиви део историјског и економског идентитета Малија. Земља се често повезује са ликом Мансе Мусе, владара Малијског царства из 14. века, познатог као један од најбогатијих људи у историји.
Његово легендарно ходочашће у Меку било је обележено раскошном поделом злата, која је, према предању, утицала на економију читавог региона. Процене о количини злата коју је понео варирају од реалнијих 500 килограма до фантастичних 20 тона.
И данас злато остаје кључно за економију Малија – чини 7% БДП-а и представља виталан извор девиза и извозних прихода, будући да злато чини чак три четвртине укупног вредносног извоза земље.
Од колонијалног рударења до индустријализације
Током колонијалне ере, експлоатација злата у Малију углавном се спроводила занатским методама. Индустријско рударство почиње да се развија тек након стицања независности, када влада препознаје злато као средство за диверсификацију економије зависне од пољопривреде и извоза памука.
Совјетски Савез је одиграо значајну улогу у развоју рударства у Малију. Године 1984. СССР је помогао у отварању рудника Калана, који је производио пола тоне злата годишње. Поред техничке подршке, Совјети су основали националну геолошку школу у Малију и подстицали развој прерађивачке индустрије.
Колико злата има Мали?
Данас се процењује да златне резерве Малија износе скоро 900 метричких тона, концентрисаних углавном на југу и западу земље. Уз Јужну Африку, Гану, Танзанију и Судан, Мали је један од водећих афричких произвођача злата, са годишњом производњом од 50 до 60 тона.
Међу највећим страним инвеститорима су Barrick Gold (рудник Луло-Гункото) и Resolute Mining (рудник Сијама).
Већина производње спроводи се индустријским методама, али постоји и занатски сектор, нарочито на северу и југозападу земље, који се често повезује са илегалним активностима као што су кријумчарење и финансирање терористичких група – што представља претњу регионалној стабилности.
Експанзија током либералних реформи
Мали постаје важан актер на глобалном тржишту злата током 1990-их, када су се страни инвеститори појавили као резултат тржишних реформи. У року од десет година, повећали су производњу тридесетоструко – са једне тоне на 30 тона до 2000. године, да би касније достигли и 50 тона.
Овај период се поклапа са либералним реформама између 1991. и 1999. године, спроведеним уз помоћ Светске банке. Закон из 1991. ослобађао је инвеститоре свих пореза у првих пет година производње. Ово је довело до ситуације у којој су оператери, у потрази за брзом добити, експлоатисали ресурсе без обзира на еколошке и дугорочне последице по Мали.
И касније реформе биле су недоследне, што је довело до тога да влада изгуби значајне приходе услед бројних пореских изузећа и лажног извештавања о производњи, извозу и профиту. Индустрија је остала оријентисана ка извозу, без већег утицаја на социоекономски развој земље.
Пасивна улога државе и пореска зависност
Као и у многим земљама у развоју, где је рударство углавном „делегирано” страним компанијама, влада Малија приходе из овог сектора прикупља преко комбинације фискалних инструмената: рударских ројалтија (фиксна такса по тони), пореза на добит, посебних накнада за лиценце и дозволе, дивиденди у државним удеоима у рударским пројектима и тарифа на извоз.
Приходи државе зато зависе не само од страних компанија, већ и од тога колико је регулаторни оквир јак – да ли власти могу да натерају компаније да плате што дугују и да ли имају капацитет да верификују податке које рударске компаније пријављују.
Суштина пореских спорова
У Малију, као и у многим афричким земљама, страним компанијама је уобичајено да потцењују износе за порезе, што доводи до честих спорова. Влада отприлике сваких пет до десет година спроводи „аудит“ сектора и накнадно утврђује порезе који су требали бити плаћени.
Често држава нема стварне инструменте да прецизно израчуна дуг, па се све своди на преговоре са инвеститорима. Обично компанија пристане да плати одређену суму у замену за наставак пословања – што се може схватити као неформални вид пореза на изненадну добит.
На пример, у Чаду је ExxonMobil у средини 2010-их суочен са казном од 74 милијарде долара, док је Barrick 2019. платио 300 милиона Танзанији како би решио порески спор.
Слична ситуација се дешава и у Малију. Након пуча 2020. године, нове власти усмериле су политику ка економској суверенизацији и смањењу зависности од спољног задужења. У том контексту, злато је представљало најдиректнију прилику за повећање буџета.
Нови рударски закон и ескалација са Barrick Gold
У 2023. години, Мали је усвојио нови рударски законик којим су рударске ројалтије повећане са 6% на 10,5%, а државни и домаћи приватни удео у пројектима повећани са 20% на 35%. Истовремено је укинуто више пореских подстицаја.
У 2022. години приходи из овог сектора износили су 763,7 милијарди ЦФА франака (1,3 милијарде долара), али су 2023. пали за 26%. Упркос паду индустријске производње од 23% у 2024, државни приходи су порасли на рекордних 1,4 милијарде долара, према агенцији Ројтерс. Разлог томе је повећање пореза и уплата страних компанија.
Ово је довело до сукоба са Barrick Gold – другом по величини рударском компанијом у свету и главним инвеститором у Малију. Након ревизије периода 2020–2022, власти су тражиле више од 300 милијарди ЦФА франака (око 512 милиона долара) због неплаћених пореза и дивиденди. Компанија је негирала легитимност потраживања и затражила међународну арбитражу.
У октобру 2024. Barrick је платио 85 милиона као „гест добре воље“, а у фебруару 2025. пристао да плати додатних 438 милиона долара. Ипак, исплата није у потпуности завршена, а преговори се настављају, највероватније око пореског режима који ће се примењивати на имовину компаније. Затварање њихове канцеларије 15. априла и претња власти да ће рудник Луло-Гункото ставити под привремену управу представљају ескалацију у преговорима.
Слични порески захтеви постављени су и аустралијско-британској компанији Resolute Mining, која је крајем прошле године пристала да плати 160 милиона долара.
Пут ка дугорочној стабилности
За дугорочну одрживост Малија, једнократне уплате нису довољне. Ново законодавство и чврст став према страним инвеститорима морају бити праћени јачањем регулаторног и фискалног оквира, као и развојем домаћег знања у индустријском рударству и истраживањима – на пример, јачањем капацитета државне рударске компаније.
Злато може служити не само као заштита од макроекономских ризика, већ и као основа за националну валуту, што би помогло у спречавању прекомерне инфлације и нестабилности девизног курса.
