Znate li zbog čega je Šabac nazvan srpski Verden?

Pr­vi grad u Sr­bi­ji u ko­ji su na po­čet­ku Ve­li­kog ra­ta ušle austro­u­gar­ske tru­pe bio je Ša­bac.  Po­sle te­ških ulič­nih bor­bi, ne­pri­ja­telj je 12. av­gu­sta 1914. go­di­ne oko 16 ča­so­va za­u­zeo va­roš. Utvr­dio se na nje­nom ju­žnom obo­du, pre­ma pa­di­na­ma pla­ni­ne Cer.

Iste ve­če­ri po­če­la su ma­sov­na hap­še­nja i ubi­janje ci­vi­la, a isto­ri­ja je za­be­le­ži­la da je Ša­bac u ovom ra­tu bio i pr­vi grad u ko­jem su zlo­či­ni di­rekt­no na­re­đi­va­ni.

Zbog ogrom­nih ljud­skih žr­tva i ma­te­ri­jal­nog ra­za­ra­nja, Ša­bac je još u rat­nim da­ni­ma do­bio na­ziv srp­ski Ver­den. Od 14.000 ta­da­šnjih sta­nov­ni­ka, vi­še od po­lo­vi­ne ni­je do­če­ka­lo da vi­di ras­pad austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je. Sva­ka dru­ga ku­ća, ta­ko­đe, bi­la je sru­še­na. Agre­sor­ski ofi­ci­ri ni­su se ustruča­va­li da iz­da­ju i naj­mon­stru­o­zni­je na­red­be. Jedna od njih je ova ko­man­dan­ta De­ve­tog kor­pu­sa:

„Rat nas vo­di u jed­nu ne­pri­ja­telj­sku ze­mlju, ko­ja je na­se­lje­na sta­nov­ni­štvom is­pu­nje­nog pre­ma na­ma fa­na­tič­nom mr­žnjom. U ze­mlju gde se ubi­stva kao ka­ta­stro­fa u Sa­ra­je­vu sla­ve kao ju­na­štvo. Pre­ma ta­kvom sta­nov­ni­štvu sva­ka hu­ma­nost je štet­na. Ko u ovim slu­ča­je­vi­ma bu­de ima­lo mi­lo­stiv, taj će bi­ti naj­stro­že ka­žnjen… Raz­ru­ši­ti sva­ku ku­ću u ko­joj se na­đe oruž­je… Obe­si­ti naj­u­gled­ni­je me­šta­ne ko­ji ne oda­ju gde se na­la­ze sta­nov­ni­ci ku­ća u ko­ji­ma se pro­na­đe oruž­je…”

Is­tra­žu­ju­ći austro­u­gar­ske zlo­či­ne, isto­ri­čar Va­sa Ka­zi­mi­ro­vić na­vo­di se­ća­nja Pe­ra Bla­ško­vi­ća, ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na u Tre­ćoj bo­san­sko­her­ce­go­vač­koj re­gi­men­ti, ko­ju su či­ni­li mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti, pr­vi uglav­nom iz Tu­zlan­skog okru­ga. Ula­ze­ći sa svo­jom je­di­ni­com u Ša­bac, u zo­ru 18. av­gu­sta 1914. go­di­ne, ovaj ofi­cir na­vo­di da se su­o­čio s je­zi­vom sli­kom:

„Svu­gdje smo na­i­šli na ka­o­ti­čan ne­red. Ta­ko sta­nje voj­ske u jed­nom osvo­je­nom gra­du ni­sam mo­gao ni za­mi­sli­ti. Dok smo mar­ši­ra­li uli­ca­ma, ofi­ci­ri­ma i voj­ni­ci­ma pri­la­zi­li su pi­ja­ni sa­ni­te­ci i tre­nja­ki, pa su im nu­di­li vi­na, žen­skih ci­pe­la, ru­blja i še­ši­ra, dječ­jih igra­ča­ka, kr­zna i te­pi­ha…”

Okupator slavio zločine

Zlo­či­ne u av­gu­stu 1914. go­di­ne ne­pri­ja­telj­ska pro­pa­gan­da sla­vi­la je kao naj­ve­će pod­vi­ge. U Be­ču su štam­pa­ne čak i po­štan­ske kar­te na ko­ji­ma austro­u­gar­ski sol­da­ti ba­jo­ne­ti­ma ubi­ja­ju grad­sko sta­nov­ništvo, ko­je im pru­ža ot­por. Na istim do­pi­sni­ca­ma, ume­sto ša­bač­ke Sa­bor­ne cr­kve Sve­tih apo­sto­la Pe­tra i Pa­vla, kao do­mi­nan­tan obje­kat pri­ka­za­na je dža­mi­ja.

Ovaj pra­vo­slav­ni hram u cen­tru gra­da ta­ko­đe ni­je bio po­šte­đen rat­nih uža­sa. To­kom gra­na­ti­ra­nja ostao je bez kro­va i tor­nja. Od­mah po oku­pa­ci­ji ov­de je za­to­če­no oko dve sto­ti­ne Šap­ča­na, ko­ji su da­ni­ma dr­ža­ni bez sve­žeg va­zdu­ha, vo­de i hle­ba. Pre­ma sve­do­če­nji­ma ret­kih pre­ži­ve­lih, za­tvo­re­ni­ci su pa­da­li u ne­svest, je­li vo­sak, pi­li ulje iz kan­di­la i li­za­li po­do­ve. Smrt u cr­kvi je na­šlo 157 Šapča­na, či­je se ko­sti da­nas na­la­ze is­pod spo­me­ni­ka pa­lim u oslo­bo­di­lač­kim ra­to­vi­ma od 1912. do 1918. go­di­ne.

Ovaj spo­me­nik u por­ti cr­kve po­dig­nut je 19. av­gu­sta 1933. go­di­ne, a osve­štan je go­di­nu da­na ka­sni­je u pri­su­stvu kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, pa­tri­jar­ha Var­na­ve i mno­gih du­gih zva­nič­ni­ka na 20. go­di­šnji­cu stra­da­nja. De­lo je umet­ni­ka Fra­na Men­ge­lo-Din­či­ća iz Ko­to­ra.

Po­sle po­be­de srp­ske voj­ske u Cer­skoj ope­ra­ci­ji, ko­ja je za­vr­še­na 24. av­gu­sta 1914. go­di­ne, austro­u­gar­ska sol­da­te­ska je pro­te­ra­na iz Šap­ca. Na­ža­lost, oku­pa­tor se po­no­vo vra­tio na­kon od­stu­pa­nja srp­ske voj­ske pre­ko Al­ba­ni­je i za­dr­žao do 2. no­vem­bra 1918. go­di­ne. Zbog svog he­roj­stva i stra­dal­ni­štva u Ve­li­kom ra­tu Ša­bac je do­bio tri ve­li­ka od­lič­ja: Fran­cu­ski rat­ni krst sa pal­mom (1920), Če­ho­slo­vač­ki rat­ni krst (1926) i Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu sa ma­če­vi­ma (1934).