Знате ли због чега је Шабац назван српски Верден?

Пр­ви град у Ср­би­ји у ко­ји су на по­чет­ку Ве­ли­ког ра­та ушле аустро­у­гар­ске тру­пе био је Ша­бац.  По­сле те­шких улич­них бор­би, не­при­ја­тељ је 12. ав­гу­ста 1914. го­ди­не око 16 ча­со­ва за­у­зео ва­рош. Утвр­дио се на ње­ном ју­жном обо­ду, пре­ма па­ди­на­ма пла­ни­не Цер.

Исте ве­че­ри по­че­ла су ма­сов­на хап­ше­ња и уби­јање ци­ви­ла, а исто­ри­ја је за­бе­ле­жи­ла да је Ша­бац у овом ра­ту био и пр­ви град у ко­јем су зло­чи­ни ди­рект­но на­ре­ђи­ва­ни.

Због огром­них људ­ских жр­тва и ма­те­ри­јал­ног ра­за­ра­ња, Ша­бац је још у рат­ним да­ни­ма до­био на­зив срп­ски Вер­ден. Од 14.000 та­да­шњих ста­нов­ни­ка, ви­ше од по­ло­ви­не ни­је до­че­ка­ло да ви­ди рас­пад аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је. Сва­ка дру­га ку­ћа, та­ко­ђе, би­ла је сру­ше­на. Агре­сор­ски офи­ци­ри ни­су се уструча­ва­ли да из­да­ју и нај­мон­стру­о­зни­је на­ред­бе. Једна од њих је ова ко­ман­дан­та Де­ве­тог кор­пу­са:

„Рат нас во­ди у јед­ну не­при­ја­тељ­ску зе­мљу, ко­ја је на­се­ље­на ста­нов­ни­штвом ис­пу­ње­ног пре­ма на­ма фа­на­тич­ном мр­жњом. У зе­мљу где се уби­ства као ка­та­стро­фа у Са­ра­је­ву сла­ве као ју­на­штво. Пре­ма та­квом ста­нов­ни­штву сва­ка ху­ма­ност је штет­на. Ко у овим слу­ча­је­ви­ма бу­де има­ло ми­ло­стив, тај ће би­ти нај­стро­же ка­жњен… Раз­ру­ши­ти сва­ку ку­ћу у ко­јој се на­ђе оруж­је… Обе­си­ти нај­у­глед­ни­је ме­шта­не ко­ји не ода­ју где се на­ла­зе ста­нов­ни­ци ку­ћа у ко­ји­ма се про­на­ђе оруж­је…”

Ис­тра­жу­ју­ћи аустро­у­гар­ске зло­чи­не, исто­ри­чар Ва­са Ка­зи­ми­ро­вић на­во­ди се­ћа­ња Пе­ра Бла­шко­ви­ћа, ко­ман­дан­та ба­та­љо­на у Тре­ћој бо­сан­ско­хер­це­го­вач­кој ре­ги­мен­ти, ко­ју су чи­ни­ли му­сли­ма­ни и Хр­ва­ти, пр­ви углав­ном из Ту­злан­ског окру­га. Ула­зе­ћи са сво­јом је­ди­ни­цом у Ша­бац, у зо­ру 18. ав­гу­ста 1914. го­ди­не, овај офи­цир на­во­ди да се су­о­чио с је­зи­вом сли­ком:

„Сву­гдје смо на­и­шли на ка­о­ти­чан не­ред. Та­ко ста­ње вој­ске у јед­ном осво­је­ном гра­ду ни­сам мо­гао ни за­ми­сли­ти. Док смо мар­ши­ра­ли ули­ца­ма, офи­ци­ри­ма и вој­ни­ци­ма при­ла­зи­ли су пи­ја­ни са­ни­те­ци и тре­ња­ки, па су им ну­ди­ли ви­на, жен­ских ци­пе­ла, ру­бља и ше­ши­ра, дјеч­јих игра­ча­ка, кр­зна и те­пи­ха…”

Окупатор славио злочине

Зло­чи­не у ав­гу­сту 1914. го­ди­не не­при­ја­тељ­ска про­па­ган­да сла­ви­ла је као нај­ве­ће под­ви­ге. У Бе­чу су штам­па­не чак и по­штан­ске кар­те на ко­ји­ма аустро­у­гар­ски сол­да­ти ба­јо­не­ти­ма уби­ја­ју град­ско ста­нов­ништво, ко­је им пру­жа от­пор. На истим до­пи­сни­ца­ма, уме­сто ша­бач­ке Са­бор­не цр­кве Све­тих апо­сто­ла Пе­тра и Па­вла, као до­ми­нан­тан обје­кат при­ка­за­на је џа­ми­ја.

Овај пра­во­слав­ни храм у цен­тру гра­да та­ко­ђе ни­је био по­ште­ђен рат­них ужа­са. То­ком гра­на­ти­ра­ња остао је без кро­ва и тор­ња. Од­мах по оку­па­ци­ји ов­де је за­то­че­но око две сто­ти­не Шап­ча­на, ко­ји су да­ни­ма др­жа­ни без све­жег ва­зду­ха, во­де и хле­ба. Пре­ма све­до­че­њи­ма рет­ких пре­жи­ве­лих, за­тво­ре­ни­ци су па­да­ли у не­свест, је­ли во­сак, пи­ли уље из кан­ди­ла и ли­за­ли по­до­ве. Смрт у цр­кви је на­шло 157 Шапча­на, чи­је се ко­сти да­нас на­ла­зе ис­под спо­ме­ни­ка па­лим у осло­бо­ди­лач­ким ра­то­ви­ма од 1912. до 1918. го­ди­не.

Овај спо­ме­ник у пор­ти цр­кве по­диг­нут је 19. ав­гу­ста 1933. го­ди­не, а осве­штан је го­ди­ну да­на ка­сни­је у при­су­ству кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, па­три­јар­ха Вар­на­ве и мно­гих ду­гих зва­нич­ни­ка на 20. го­ди­шњи­цу стра­да­ња. Де­ло је умет­ни­ка Фра­на Мен­ге­ло-Дин­чи­ћа из Ко­то­ра.

По­сле по­бе­де срп­ске вој­ске у Цер­ској опе­ра­ци­ји, ко­ја је за­вр­ше­на 24. ав­гу­ста 1914. го­ди­не, аустро­у­гар­ска сол­да­те­ска је про­те­ра­на из Шап­ца. На­жа­лост, оку­па­тор се по­но­во вра­тио на­кон од­сту­па­ња срп­ске вој­ске пре­ко Ал­ба­ни­је и за­др­жао до 2. но­вем­бра 1918. го­ди­не. Због свог хе­рој­ства и стра­дал­ни­штва у Ве­ли­ком ра­ту Ша­бац је до­био три ве­ли­ка од­лич­ја: Фран­цу­ски рат­ни крст са пал­мом (1920), Че­хо­сло­вач­ки рат­ни крст (1926) и Ка­ра­ђор­ђе­ву зве­зду са ма­че­ви­ма (1934).