Artiljerijski kapetan, unuk Zmaja od Noćaja i najmlađi srpski zadužbinar
„Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga“
Nikola Čupić, artiljerijski kapetan, humanista, vizionar, šahista, pronalazač, erudite, odgajivač najboljih rasnih konja u tadašnjoj Srbiji, znao je šta je dobrobit za srpski narod, kulturu, nauku, tradiciju. I sve to za samo 34 godine života.
„Može li pero biti snažnije od mača?“
Nikola Čupić rođen je u Šapcu 12. februara 1834. godine u porodici Kurtović. Na sugestiju knez Aleksandra Karađorđevića, uzeo je dedino prezime Čupić. Vasilija, njegova majka, bila je ćerka Stojana Čupića, čuvenog Zmaja od Noćaja. Ovo je bio i razlog zašto se upisuje, a potom i 1856. godine završava artiljerijsku školu u Beogradu. Izdvajao se znanjem iz matematike i nacrtne geometrije. U službi kneza Mihaila bio je proizveden u čin kapetana prve klase.
Vojska i vojni poziv bili su mu osnovna životna preokupacija. Tako je za srpsku vojsku, kada god bi našao nešto vredno i interesantno, kupovao uz reči „da će to trebati kad se pređe u Bosnu“. Sve vreme svog kratkog života, pripremao se za odlazak u Bosnu i oslobadjanja Bosne od Turaka. To su bile burne godine 19. veka kada je poret za oslobođenje od Turaka imao snažan zamah. Nikola je u knezu Mihailu video ličnost koja će Bosni doneti slobodu. Neretko je govorio: „Ja želim da poginem za Bosnu i u njoj“.
Kao ugledan građanin oženio se ćerkom gospodara Jovana Obrenovića, Herminom ili Đermilom, kako su je zvali. Posle 7 godina, brak je propao i razveden je uz dozvolu crkve. Već u to vreme bilo mu je ozbiljno načeto zdravlje i lekari otkrivaju da boluje od tuberkuloze. Lekari tog vremena smatrali su da suv i topao vazduh može da izleči „grudobolne“, pa se Nikola preko Francuske doseljava u Alžir i nastanjuje u Oranu. Uz visoke temperature i klimu koja ni kom slučaju ne pogoduje plućnim bolesnicima, Nikola Čupić umire 31. januara 1870. godine u svojoj 34. godini.
Tokom 1907. godine Odbor „Čupićeve zadužbine“ pokušavao je da u Oranu pronađe posmrtne ostatke Nikole Čupića, kako bi bili preneti u Srbiju. Međutim, isprečila se prirodna sila, razorni zemljotresi koji su u dobroj meri sravnili sa zemljom Oran, tako i groblje na kome je sahranjen Nikola. Vremenom, grad se proširio i na mesto groblja. Tako se ni dan danas ne zna gde su mošti najmlađeg srpskog zadužbinara.
Nasledio je, u punom značenju te reči, dedinu ideju borbe protiv „turskog jarma“, okupatora, i to iz sve snage. Odrastao je na „talasu dedine slave „, Stojana Čupića – Zmaja od Noćaja. Njegovo junaštvo i podvizi nadaleko su čuveni i kod „Srblja“ i u Porti, koga je opevao i slepi guslar Filip Višnjić, a koga su, početkom Drugog srpskog ustanka, „gle čuda“ srpski kmetovi iz Mačve, na čelu sa Jovanom Lazićem iz Petlovca, predali na prevaru Turcima uz reči: „Eto hajduka koji zameće krajinu, više krajine neće biti“. A da ničija nije do zore, pokazao je hajduk Dimitrije Nogić, koji je izdajnike, osvetničkom sabljom, kažu priče, komad po komad, isekao pa i izdajnika Lazića. Tada i ne čudi Nikolino opredeljenje za oslobođenjem od turske vlasti.
Kažu da je Nikola Čupić bio lep, stasit, crnomanjast mladić. Bio je i radoznao čovek, pronalazač koji je za sobom ostavio je mali pešadijski top i vojna kola. Bio je pasionirani šahista, a pored ovih drvenih, velika ljubav su mu je bilo uzgajanje konja, koji su smatrani za najlepše i najizdržljivije u tadašnjoj Srbiji. Pored neuspelog braka, kojim mu je obezbeđen ulazak u tadašnju vladarsku porodicu, politika ga nije zanimala.
U kratkom životnom veku, zanimao se i za spiritualizam i materijalizam.
U poslednjim godinama, postao je štedljiv, često se pravdajući rečima: „Bolje je prištedeti za korist svoje otadžbine…“ Svoju nameru je i ostvario. O tome piše i u svom poslednjem pismu iz Alžira: „Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema. Da se kući vratim, ah srpsko sunce, srpska zemljo… Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, za šta se uvek spremah… Ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo.“
Književni fond Čupićeve zadužbine
Književni fond „Čupićeva zadužbina“, činile su kuća u Šapcu i 16.000 dinara u zlatu. Tako je krenula da se realizuje njegova poslednja volja – počeo je da izlazi jedan od najboljih srpskih književnih almanaha tog vremena na ovim prostorima „Godišnjica Nikole Čupića“.
Po prijemu vesti o Nikolinom testamentu, 1871. godine osnovana je komisija koja će realizovati njegovo zaveštanje. Ova komisija kasnije prerasta u Odbor zadužbine Nikole Čupića. U njega su ušli velikani srpske kulture i prosvete. Na prvom zvaničnom sastanku Odbora prihvaćeno je konačno stanje zaostavštine i doneta Uredba Odbora Zadužbine. Prvi odbor održan je 22. decembra 1874. godine i time je Zadužbina Nikole Čupića ili Čupićeva zadužbina, počela rad. Tokom godina trajanja ostavinskog spora, imovina Zadužbine se uvećava, pa je zabeleženo da je 1875. godine, kada i počinje svoj dugogodišnji značajni rad, Fond zadužbine imao kapital od 6.000 dukata cesarskih.
Rad u Odboru Zadužbine bio je dobrovoljan i bez nadoknade
Prvih godina rada Zadužbina Nikole Čupića izdavala je pretežno patriotske i edukativne sadržaje, kao i segmente iz oblasti popularne nauke. Potom se pažnja usmerava na književnost i naučne radove. Za vreme rada Zadužbine objavljene su 33 knjige posebnih izdanja i 50 „Godišnjica“. Odbor je okupljao tada najvažnije nauke srpske kulture i nauke, kao što su Kosta Protić, Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, a jedna od stavki je bila da članovi odobra moraju da budu „književnici sa stanom u Beogradu“. Rad u Odboru Zadužbine je bio dobrovoljan i bez naknade.
Dva događaja su posebno značajna za rad Zadužbine. Prvi je vezan za odluku Odobora Zadužbine koji je 1880. godine odlučio da se svakog 31. januara, na dan smrti Nikole Čupića održava javna sednica i parastos osnivaču. Druga odluka je nastala 1877. godine, kada je odlučeno da se Zadužbina počne sa izdavanjem „Godišnjice Nikole Čupića“, jednog od najznačajnijih književnih almanaha u Srbiji, a docnije u Jugoslaviji.
Važan književni almanah
Prva knjiga „Godišnjice“ prodavana je preko knjižara u Beogradu, Novom Sadu i Pančevu po ceni od 2 dinara za Srbiju i 1 forinte za Austro-Ugarsku, s tim da se knjižarima maksimalno davalo do 25% od zarade. Đacima i studentima Godišnjica je prodavana za 50% jeftinije do kraja njenog izlaženja. Primerci Godišnjice poslati su srpskim i stranim redakcijama radi oglašavanja. Tiraž ove prve knjige Godišnjice iznosio je 600 primeraka. „Godišnjica Nikole Čupića“ obuhvatala je radove, studije, priloge, biografije i bibliografije i okupljala književnike i naučnike koji su iznosili svoja mišljenja o srpskom narodu i njegovom životu. Radovi su bili iz raznih oblasti od književnosti i etnologije, do filozofije, prava, istorije…
Vremenom ugled „Godišnjice“ raste i postaje najbolji književni almanah. Biblioteke iz Petrograda, Praga, Njujorka, a i iz Splita, Skoplja, Zagreba tražili su da im se almanah dostavi. Imena koja su se nalazila u katalogu bila su sam vrh ondašnje, ali i sadadašnje srpske kulture, prosvete, prosvetiteljstva. Od Milutina Garašanina, preko Milana Kujundžića Aberdar do dr Laze Dokića i mnogih drugih.
Sa početkom Drugog svetskog rata, rad Zadužbine se obustavlja. Ali, nažalost, sloboda ne donosi i novi život Zadužbini. Posle Drugog svetskog rata, Rešenjem Saveta za prosvetu, nauku i kulturu Vlade NR Srbije, Zadužbina Nikole Čupića stavljena je pod upravu Zadužbinskog odseka u Registar zadužbina NR Srbije. Ovim je Zadužbina prestala da postoji, a izdavanje „Godišnjice Nikole Čupića“ obustavljeno.
Danas ime Nikole Čupića nosi jedna kratka ulica na Zvezdari, a o Nikoli Čupiću i „Godišnjici“, retko gde možete pronaći neki redak…
