Артиљеријски капетан, унук Змаја од Ноћаја и најмлађи српски задужбинар
„Све моје имање нека се употреби на издавање моралних и научних књига“
Никола Чупић, артиљеријски капетан, хуманиста, визионар, шахиста, проналазач, ерудите, одгајивач најбољих расних коња у тадашњој Србији, знао је шта је добробит за српски народ, културу, науку, традицију. И све то за само 34 године живота.
„Може ли перо бити снажније од мача?“
Никола Чупић рођен је у Шапцу 12. фебруара 1834. године у породици Куртовић. На сугестију кнез Александра Карађорђевића, узео је дедино презиме Чупић. Василија, његова мајка, била је ћерка Стојана Чупића, чувеног Змаја од Ноћаја. Ово је био и разлог зашто се уписује, а потом и 1856. године завршава артиљеријску школу у Београду. Издвајао се знањем из математике и нацртне геометрије. У служби кнеза Михаила био је произведен у чин капетана прве класе.
Војска и војни позив били су му основна животна преокупација. Тако је за српску војску, када год би нашао нешто вредно и интересантно, куповао уз речи „да ће то требати кад се пређе у Босну“. Све време свог кратког живота, припремао се за одлазак у Босну и ослобадјања Босне од Турака. То су биле бурне године 19. века када је порет за ослобођење од Турака имао снажан замах. Никола је у кнезу Михаилу видео личност која ће Босни донети слободу. Неретко је говорио: „Ја желим да погинем за Босну и у њој“.
Као угледан грађанин оженио се ћерком господара Јована Обреновића, Хермином или Ђермилом, како су је звали. После 7 година, брак је пропао и разведен је уз дозволу цркве. Већ у то време било му је озбиљно начето здравље и лекари откривају да болује од туберкулозе. Лекари тог времена сматрали су да сув и топао ваздух може да излечи „грудоболне“, па се Никола преко Француске досељава у Алжир и настањује у Орану. Уз високе температуре и климу која ни ком случају не погодује плућним болесницима, Никола Чупић умире 31. јануара 1870. године у својој 34. години.
Током 1907. године Одбор „Чупићеве задужбине“ покушавао је да у Орану пронађе посмртне остатке Николе Чупића, како би били пренети у Србију. Међутим, испречила се природна сила, разорни земљотреси који су у доброј мери сравнили са земљом Оран, тако и гробље на коме је сахрањен Никола. Временом, град се проширио и на место гробља. Тако се ни дан данас не зна где су мошти најмлађег српског задужбинара.
Наследио је, у пуном значењу те речи, дедину идеју борбе против „турског јарма“, окупатора, и то из све снаге. Одрастао је на „таласу дедине славе „, Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја. Његово јунаштво и подвизи надалеко су чувени и код „Србља“ и у Порти, кога је опевао и слепи гуслар Филип Вишњић, а кога су, почетком Другог српског устанка, „гле чуда“ српски кметови из Мачве, на челу са Јованом Лазићем из Петловца, предали на превару Турцима уз речи: „Ето хајдука који замеће крајину, више крајине неће бити“. А да ничија није до зоре, показао је хајдук Димитрије Ногић, који је издајнике, осветничком сабљом, кажу приче, комад по комад, исекао па и издајника Лазића. Тада и не чуди Николино опредељење за ослобођењем од турске власти.
Кажу да је Никола Чупић био леп, стасит, црномањаст младић. Био је и радознао човек, проналазач који је за собом оставио је мали пешадијски топ и војна кола. Био је пасионирани шахиста, а поред ових дрвених, велика љубав су му је било узгајање коња, који су сматрани за најлепше и најиздржљивије у тадашњој Србији. Поред неуспелог брака, којим му је обезбеђен улазак у тадашњу владарску породицу, политика га није занимала.
У кратком животном веку, занимао се и за спиритуализам и материјализам.
У последњим годинама, постао је штедљив, често се правдајући речима: „Боље је приштедети за корист своје отаџбине…“ Своју намеру је и остварио. О томе пише и у свом последњем писму из Алжира: „Час је ту. Мрети се мора. Лека ми нема. Да се кући вратим, ах српско сунце, српска земљо… Хитам да направим расположење мојим имањем док још ово мало душе у мени траје. Кад не бих среће да, као што моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу, са сабљом у руци, за шта се увек спремах… Оставићу све своје имање на просветне цељи те да на овом пољу бар својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач. И она може да погњави Турке и освети Косово.“
Књижевни фонд Чупићеве задужбине
Књижевни фонд „Чупићева задужбина“, чиниле су кућа у Шапцу и 16.000 динара у злату. Тако је кренула да се реализује његова последња воља – почео је да излази један од најбољих српских књижевних алманаха тог времена на овим просторима „Годишњица Николе Чупића“.
По пријему вести о Николином тестаменту, 1871. године основана је комисија која ће реализовати његово завештање. Ова комисија касније прераста у Одбор задужбине Николе Чупића. У њега су ушли великани српске културе и просвете. На првом званичном састанку Одбора прихваћено је коначно стање заоставштине и донета Уредба Одбора Задужбине. Први одбор одржан је 22. децембра 1874. године и тиме је Задужбина Николе Чупића или Чупићева задужбина, почела рад. Током година трајања оставинског спора, имовина Задужбине се увећава, па је забележено да је 1875. године, када и почиње свој дугогодишњи значајни рад, Фонд задужбине имао капитал од 6.000 дуката цесарских.
Рад у Одбору Задужбине био је добровољан и без надокнаде
Првих година рада Задужбина Николе Чупића издавала је претежно патриотске и едукативне садржаје, као и сегменте из области популарне науке. Потом се пажња усмерава на књижевност и научне радове. За време рада Задужбине објављене су 33 књиге посебних издања и 50 „Годишњица“. Одбор је окупљао тада најважније науке српске културе и науке, као што су Коста Протић, Јосиф Панчић, Чедомиљ Мијатовић, а једна од ставки је била да чланови одобра морају да буду „књижевници са станом у Београду“. Рад у Одбору Задужбине је био добровољан и без накнаде.
Два догађаја су посебно значајна за рад Задужбине. Први је везан за одлуку Одобора Задужбине који је 1880. године одлучио да се сваког 31. јануара, на дан смрти Николе Чупића одржава јавна седница и парастос оснивачу. Друга одлука је настала 1877. године, када је одлучено да се Задужбина почне са издавањем „Годишњице Николе Чупића“, једног од најзначајнијих књижевних алманаха у Србији, а доцније у Југославији.
Важан књижевни алманах
Прва књига „Годишњице“ продавана је преко књижара у Београду, Новом Саду и Панчеву по цени од 2 динара за Србију и 1 форинте за Аустро-Угарску, с тим да се књижарима максимално давало до 25% од зараде. Ђацима и студентима Годишњица је продавана за 50% јефтиније до краја њеног излажења. Примерци Годишњице послати су српским и страним редакцијама ради оглашавања. Тираж ове прве књиге Годишњице износио је 600 примерака. „Годишњица Николе Чупића“ обухватала је радове, студије, прилоге, биографије и библиографије и окупљала књижевнике и научнике који су износили своја мишљења о српском народу и његовом животу. Радови су били из разних области од књижевности и етнологије, до филозофије, права, историје…
Временом углед „Годишњице“ расте и постаје најбољи књижевни алманах. Библиотеке из Петрограда, Прага, Њујорка, а и из Сплита, Скопља, Загреба тражили су да им се алманах достави. Имена која су се налазила у каталогу била су сам врх ондашње, али и сададашње српске културе, просвете, просветитељства. Од Милутина Гарашанина, преко Милана Кујунџића Абердар до др Лазе Докића и многих других.
Са почетком Другог светског рата, рад Задужбине се обуставља. Али, нажалост, слобода не доноси и нови живот Задужбини. После Другог светског рата, Решењем Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије, Задужбина Николе Чупића стављена је под управу Задужбинског одсека у Регистар задужбина НР Србије. Овим је Задужбина престала да постоји, а издавање „Годишњице Николе Чупића“ обустављено.
Данас име Николе Чупића носи једна кратка улица на Звездари, а о Николи Чупићу и „Годишњици“, ретко где можете пронаћи неки редак…
