Većina ljudi zna da Švajcarci već vekovima izrađuju najkvalitetnije satove na svetu, ali je malo kome poznato da su Srbi počeli da se bave časovničarstvom – najmanje 200 godina pre Švajcaraca. Tako je srpski monah Lazar Svetogorac još 1404. godine napravio prvi javni mehanički časovnik u Rusiji, dok su švajcarski časovničari osnovali svoj esnaf tek 1601.
Štaviše, hronološki gledano, od oko 1.200 znamenitih časovničara Evrope, ovaj sluga Božiji se nalazi između drugog i četvrtog mesta.
Lazar Srbin (Lazar Hilandarac, Lazar Crnorizac) bio je srpski pravoslavni monah, časovničar i inženjer poreklom iz Prizrena. Pretpostavlja se da je napustio Srbiju posle Kosovske bitke 1389. a u Rusiju je stigao sa svete Svete Gore.
Jedan od prvih 10 takvih satova u Evropi
Lazarov mehanički časovnik na tornju Kneževog dvora u Moskvi, jedan od prvih 10 takvih satova u Evropi, merio je vreme punih 217 godina bez prekida, kada je zamenjen novim, koji je ubrzo nestao u velikom požaru. Izrađen je po narudžbini velikog kneza Vasilija Dmitrijeviča i tada je koštao koliko i velika bogataška kuća.
U to doba, kako piše u ruskim izvorima, Lazarev časovnik je bio pravo tehničko čudo. Kao što se može videti na jednoj minijaturi iz 16. veka, imao je tri tega: jedan za pokretanje kazaljki, drugi za otkucavanje časova i treći za otkucavanje njihovih četvrtina, što je bilo dodatno čudo za ono vreme, kada minuti u drugim sredinama nisu imali značaja.
Naravno da se monah Lazar nije smeo usuditi da ode na noge velikom knezu moskovskom, a da pre toga nije izradio bar desetak, možda i više sličnih časovnika širom Balkana. Uostalom, i sa minijature se vidi da je bio sed i da nije mogao imati manje od 55, 60 godina. Moguće je i da ga je velikom knezu moskovskom preporučio lično despot Stefan Visoki – kaže mašinski inženjer Želimir Stefanović, istraživač srpskog časomerja.
Iako Lazarev časovnik iz Moskve nije sačuvan, jedan sat koji najverovatnije potiče iz tog doba i danas se može videti na Hilandaru. To je, bez sumnje, najstariji časovnik na Svetoj gori i, uopšte, našim duhovnim prostorima, a čiji mehanizam još funkcioniše.
O pažnje vrednoj tradiciji srpskog časomerja svedoči i brojčanik časovnika na zvoniku srpskog manastira Sveti Đorđe, udaljenog 40 kilometara južno od Temišvara, na kojem su časovi označeni ne rimskim ili arapskim, već staroslovenskim brojkama (Az, Vjedi, Glagol, Dobro, Jest…). Isto kao i na Lazarevom satu iz 1404! Manastir su sagradili Brankovići još 1485. godine i, koliko je poznato, ovo je jedini sačuvani brojčanik te vrste iz pre – Hajgensovog doba.
Časovnik se pomilje i u Hilandarskom tipiku
Časovnik se, inače, pominje i u Hilandarskom tipiku, a kako je Sveti Sava završio ovaj spis 1199. godine, može se zaključiti da se njegovo otkucavanje čulo i koju deceniju ranije. Čak i pod pretpostavkom da nije reč o mehaničkom, već o časovniku na vodu, ovaj podatak ne gubi na senzacionalnosti, jer se prvi takav sat (ručne izrade) u Zapadnoj Evropi pojavio tek 1251. godine, dakle najmanje pola veka kasnije, ne računajući onaj koji su Karlu Velikom poklonili Arapi.
Zanimljivo je i da je srpski istoričar i enciklopedista Stanoje Stanojević u svojim istraživanjima došao do podataka, iz turskih izvora, da su Osmanlije, ulazeći prvi put sa vojskom u Skoplje zaticali časovnike na visokim gradskim kulama iz, kako su govorili, „neverničkih vremena“.
A da su naši preci i te kako dobro znali koliko je sati, vidi se i po drvorezu Volfanga Resa iz 1521. koji prikazuje časovnik (najverovatnije domaće izrade) na jednoj od despotovih kula Beogradske tvrđave, kao i sličnom bakrorezu iz Pećke patrijaršije.
Želimir Stefanović i Mirko Vukašinović, obnovitelji mehaničkih časovnika od istorijskog značaja, do sada su restaurirali desetinu časovnika na našim prostorima, između ostalih i one na Hilandaru i Sremskoj Kamenici, a u manastiru Sveti Đorđe, u Rumuniji, prvi su našli brojčanik ispisan na starosrpskom.
Postoji ideja da se napravi Muzej srpskog časomerja
Oni već godinama traže sponzore koji bi finansirali njihovu ideju da se u unutrašnjosti Beogradske ili Smederevske tvrđave – ili na drugom pogodnom mestu – napravi Muzej srpskog časomerja, čiju bi stalnu postavku činilo 14 časovnika iz različitih epoha, kojima bi se predstavili slojevi u razvoju srpskog časovničarstva.
Časovnike bi sami obnovili ili rekonstruisali, napravili bi i monografiju, a sve poslove bi, kako kažu, završili za tri godine. Time bi Srbija stala u red sa nekoliko zemalja sa najbogatijom istorijom časovničarstva, a monah Lazar Svetigorac rame uz rame sa našim gorostasima nauke i tehnike: Ruđerom Boškovićem, Nikolom Teslom, Mihajlom Pupinom i Milutinom Milankovićem.
Minijatura iz 15. veka na kojoj Srbin Lazar pokazuje velikom Knezu Vasiliju Dimitrijeviću svoje delo, časovnik koji je izgradio na kneževom dvoru u Kremlju; foto: Vikipedija
Najstarija civilizacija i srpski čudotvorci
U knjizi Božidara Trifunova Mitrovića “RasSija (KoloVenija) najstarija civilizacija i Srpski čudotvorci“ opisano je da su umesto savremenih (arabskih) brojki, korišćena slova stare azbuke: Az, Vjedi, Glagol.. itd.. Na broju 6 nalazilo se slovo Ѕjelo, fonetski dz.
Nekada je kremaljski zid činio granicu Moskve. Danas je to jezgro prestonice. Sat se nalazio, prema opisu, iza Blagoveštanske crkve.
Srbin, Lazar Hilandarac i Crnorizac, rodom iz Prizrena, osmislio je, izradio i u leto 6912. godine, indikta 12, ili 1404. posle rođenja Hrista, postavio prvi mehanički toranjski časovnik u Rusiji na pročelju stupa dvora Velikog kneza u Moskovskom Kremlju. Srbin Lazar černjec, kako je navedeno u ruskim dokumentima.
Legenda zapisana u ruskom letopisu iz 16. veka kaže:
,,U leto 6912. (1404) veliki knez (Vasilij Prvi) naumi časnik (časovnik) i postavi ga na svome dvoru kod crkve Sv. Blagovesti. Ovaj se pak časnik naziva časomer, i svaki (puni) čas udara čekićem o zvono, odmeravajući i odbrojavajući časove dnevne i noćne; ne udaraše čovek nego (ono) čoveku nalik, samozvono i samopokretno, čudnovato lepo nekako, stvoreno čovečijom oštroumnošću, premaštovito i premudro. Majstor i umetnik ovoga bejaše neki monah, koji je došao sa Svete Gore, rodom Srbin, po imenu Lazar, a cena ovom bejaše više od 150 rubalja.”
Časovnik je po potrebi svoga vremena imao samo jednu nepokretnu skazaljku dok su se diskovi brojčanika sa ćirilskim brojevima okretali. Prvi disk pokazivao je zemaljske časove dok su ostali pokazivali položaje planeta. Do tada je budni zvonar pomno posmatrajući sunce i sunčanik označavao udarcem čekića u zvono samo dnevne časove, i to je mogao da čini samo kada je bilo sunca. Noću bi vreme utonulo u mrak bez kraja i početka.
Odjednom, dolaskom Lazara dogodilo se neviđeno čudo. Nije se više na stupu pojavljivao živ čovek, već mehanizam u obliku čoveka, koji je udarcem čekića označavao časove ne samo dnevne već i noćne, kako je zapisano.
Treba uzeti i obzir da je u Prizrenu boravio slavni polihistor Teodor Metohit koji je tu pisao i podučavao Evklidove aksiome, prenoseći nauku Carigradskih univerziteta, pa je čvrsta pretpostavka da je i sam Lazar bio učeni polihistor, jer je očigledno nosio u sebi ono pravoslavno, vaseljensko što je dovelo do modela helicentričnog sistema.
Ostaje još i pitanje koje izradio časovnik na dvoru despota Stefana “čija su se zvona čula na dan hoda?”.
Minijatura iz 15. veka na kojoj Srbin Lazar pokazuje velikom Knezu Vasiliju Dimitrijeviću svoje delo, časovnik koji je izgradio na kneževom dvoru u Kremlju; foto: Vikipedija
Helicentrični brojčanik
Nikonovski letopis i drugi kratki zapisi svedoče, pak, da je uzgred Lazarev brojčanik bio model heliocentričnog sistema. Lazar, međutim, sigurno nije bio vuk samotnjak, koji je sve to sam izmislio.
Njegov podvig u Moskvi je samo bio nošen valom viševekovne – u saboru znanja – jelinsko-romejske tradicije i posvećene zanatske veštine koja se uporno prenosila još od obeliska drevnog Misira, pa preko Aleksandrije i njenih klepsidri i Museona, u kome je Aristarh još u 4. veku pre Hrista upoređenjem senki obeliska i bunara proračunao veličinu okrugle Zemlje i veličinu Sunca oko kojeg se Zemlja okreće, zatim atinske ,,Kule vetrova”, pa 24-oro vrata klepsidre na Svetoj Sofiji u Carigradu čiji je mehanizam ,,bučno tandrkao”, sve do pretpostavljene prizrenske časovničarske škole odakle je potekao.
Pretpostavljena srpska časovničarska škola, svakako, nije beslovesno umnožavala zupčanike čime bi se sva posvećena tajna zanata svodila na slepo kopiranje. Treba uzeti i obzir da je u Prizrenu boravio slavni polihistor Teodor Metohit koji je tu pisao i podučavao Evklidove aksiome, prenoseći nauku carigradskih univerziteta, pa je čvrsta pretpostavka da je i sam Lazar bio učeni polihistor, jer je očigledno nosio u sebi ono pravoslavno, vaseljensko što je dovelo do modela heliocentričnog sistema.
Deo nasleđa srednjovekovnih srpskih matematičara
Srpska pravoslavna crkva je 4. decembra 2004. proslavila 600 godina od pronalaska i izgradnje sahat-kule na praznik Vavedenja Bogorodice. Lazar se pominjao na liturgijama crkava u Beogradu i u Moskvi. Na Akademiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu postavljen je spomen-sunčani sat .
Srpski matematičar dr Dragan Trifunović označio je Lazara i njegov pronalazak kao deo nasleđa srednjovekovnih srpskih matematičara, rekavši: „kao matematičara [me] zanimalo kako je Lazar napravio sat. Mora da je znao Arhimedovu podelu koloseka i kako se prave tri vrste zupčanika. Predložio sam Kremlju da postavi spomen ploču sa natpisom na mestu gde je nekada stajala sahat-kula.”
Izvori: Vikipedija, Blic, Bašta Balkana, Galaksija, Rasen
Literatura:
Blagoje Davidović, Srbi u istoriji Rusije. Narodna knjiga – Alfa. pp. 25. (2003)
Aleksandar Uzelac: Lazar Svetogorac – srpski monah i časovničar između istorije i mita // Beogradski istorijski glasnik 10 (2019) 77-90
Astronomska opservatorija u Beogradu (1999). Publications de l’Observatoire astronomique de l’Université de Belgrade. Naučna knjiga.
British Scientific Instrument Research Association (1961). Soviet Instrumentation and Control Journal. British Scientific Instrument Research Association.
Grigorьяn, Ašot Tigranovič; Merkulova, Natalья Mihaйlovna (1981). Issledovaniя po istorii mehaniki. Institut istorii estestvoznaniя i tehniki (Akademiя nauk SSSR). p. 71.
Miller, David B. (abril de 1989). «Monumental Building as an Indicator of Economic Trends in Northern Rus’ in the Late Kievan and Mongol Periods, 1138–1462». The American Historical Review (Oxford University Press) 94 (2): 360-390. JSTOR 1866831. doi:10.2307/1866831
Raduga Publishers (1984). The Kolomenskoye Museum-Preserve: a guide. Raduga Publishers. ISBN 9785050000705.
Rossum, Gerhard Dohrn-van (1996). History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders. Chicago: University of Chicago Press. pp. 109-111. ISBN 0226155110.
Gordana Tošić, Milutin Tadić (2004). Hilandarski monah Lazar, prvi srpski časovničar. Kalenić. ISBN 86-84183-06-1.
Dragan Trifunović (November–December 2006). «Matematika u srpskom narodu». Planeta 21.
Oleg Germanovich Uliyanov (2005). «The Deesis painted by Andrey Rublev». Makariyevskiye Readings. Issue XII: Hierarchy in ancient Russia. Rusia. pp. 172-22.
