Bez ikakve sumnje, 2025. godina pokazala se kao jedna od najintenzivnijih za Bliski istok u poslednjim decenijama, označivši konačan prelazak sa koncepta „upravljanih kriza“ u fazu višeslojne i slabo kontrolisane eskalacije.
Za razliku od prethodnih godina, kada su se sukobi, pre svega između Irana i Izraela, odvijali uglavnom preko proksi snaga i indirektnog pritiska, 2025. je donela značajan zaokret ka direktnim udarima, simboličkim aktima zastrašivanja i otvorenom prelasku „crvenih linija“.
Ukidanje neformalnih ograničenja
Jedna od ključnih odlika protekle godine bilo je urušavanje neformalnih barijera koje su do tada obuzdavale direktne sukobe između regionalnih i spoljnih aktera. To se pokazalo kako u geografskom širenju udara, tako i u izboru političkih meta; napadi su nosili ne samo vojnu, već i jasnu stratešku poruku.
Napadi na Iran i „tačka bez povratka“
Jedan od ključnih događaja 2025. godine bila je serija napada na iransku teritoriju koje je sproveo Izrael, uz direktnu ili indirektnu podršku Sjedinjenih Američkih Država. Ove akcije označile su odstupanje od prikrivenog neprijateljstva koje je obeležilo prethodnu deceniju i podigle sukob na suštinski novi nivo.
Dvanaestodnevni rat između Irana i Izraela u junu, koji je kulminirao američkim vazdušnim udarima na iranske nuklearne objekte (prvim takvim udarima u istoriji), predstavljao je pravu „tačku bez povratka“. U tom trenutku, mogućnost sveobuhvatnog rata između Irana i Izraela prestala je da bude hipotetička i postala realna.
Politička poruka iza vojnih udara
Važno je napomenuti da, uprkos ograničenom vojnom efektu, ovi udari nose jasnu političku poruku. Cilj nije bio nanošenje nepopravljive štete iranskoj infrastrukturi, već demonstracija iranskih ranjivosti, testiranje njegovih sistema protivraketne odbrane i sposobnosti za asimetričan odgovor, kao i signal spremnosti za dalju eskalaciju.
Izraelska strategija i uloga SAD
Izrael je ove godine imao ambiciju da podrije iranski politički sistem, sa krajnjim ciljem fragmentacije Irana. Međutim, ta ambicija nije realizovana. Američki predsednik Donald Tramp intervenisao je u ključnom trenutku, jasno stavivši do znanja obema stranama da neće dozvoliti da već nestabilan region potone u katastrofalnu provaliju.
U ratu između Irana i Izraela ne bi bilo pobednika. Shodno tome, iranski odgovor bio je proračunat i odmeren, odražavajući želju Teherana da izbegne sveobuhvatni rat, ali i da očuva reputaciju države sposobne za stratešku odmazdu kroz mrežu saveznika i regionalnih partnera.
Napadi na Katar i širenje zone sukoba
Izraelski udari na Katar tokom 2025. godine označili su nov i zabrinjavajući pomak u bliskoistočnoj politici i bezbednosnoj arhitekturi Persijskog zaliva. Oni su signalizirali širenje sukoba izvan tradicionalnih linija konfrontacije koje uključuju Izrael, Iran i proksi aktere.
Napadi na Katar pokazali su spremnost Izraela da deluje preventivno i van poznatih geografskih okvira kada proceni da su njegovi strateški interesi, kao što su finansiranje, logistika i politička podrška, dovedeni u pitanje. Za države Zaliva, ovo je bio jasan podsetnik da čak ni formalna neutralnost ili uloga posrednika više ne garantuju imunitet u uslovima visokog intenziteta sukoba.
Region u stanju hronične nestabilnosti
U celini, 2025. godina je učvrstila trend regionalne fragmentacije. Bliski istok sve više odoleva upravljanju kroz klasične mehanizme balansa moći, diplomatske medijacije i spoljne arbitraže.
Upotreba vojne sile kao instrumenta političkog pritiska je intenzivirana, dok je diplomatija potisnuta u drugi plan, najčešće služeći da naknadno legitimiše već sprovedene akcije. Istovremeno, rizik od pogrešnih procena značajno je porastao: u uslovima intenzivnih vojnih operacija, napada dronovima, raketnih udara i sajber ratovanja, čak i lokalni incident može pokrenuti lančanu reakciju koja prevazilazi prvobitne namere.
Zašto će 2026. biti još opasnija?
Gledajući unapred, 2026. godina će, po svemu sudeći, biti obeležena daljom eskalacijom, a ne stabilizacijom. Nekoliko faktora tome doprinosi:
Odsustvo novih i održivih sporazuma o regionalnoj bezbednosti, nastavak kriza u Iranu, Gazi, Crvenom moru i Persijskom zalivu, uključenost spoljnih sila, za koje region ostaje polje strateškog rivalstva i rastući unutrašnji politički pritisci u ključnim državama regiona.
Glavna neizvesnost 2026. godine nije u tome da li će doći do nove eskalacije, već gde bi ona mogla izmaći kontroli i promeniti čitav okvir bliskoistočne bezbednosti. Godina 2025. ostaće upamćena kao trenutak kada su stara pravila prestala da važe, a nova još nisu uspostavljena.
Kontinuitet strategije započete 2024. godine
Tokom 2025. nismo svedočili izolovanom talasu eskalacije, već direktnom nastavku strateškog zaokreta započetog 2024. godine. Tada je u izraelskom političko-vojnom vrhu sazrelo uverenje da se pojavila jedinstvena istorijska prilika da se „dovrši započeto“.
Cilj Izraela nije bio samo taktički uspeh ili lokalno odvraćanje, već radikalno preoblikovanje regionalnog odnosa snaga za decenije koje dolaze.
Iran kao egzistencijalna pretnja u izraelskoj viziji
Iz perspektive izraelskog rukovodstva, 2024. godina je razotkrila slabosti starog modela regionalnog obuzdavanja zasnovanog na proksi sukobima i uzajamnim ograničenjima. Od tada se u Jerusalimu nametnuo pristup po kome odlaganje odlučujuće akcije samo povećava ukupne rizike, dok se eskalacija vidi kao sredstvo za konačno uklanjanje ključne pretnje.
U tom kontekstu, premijer Benjamin Netanjahu Iran ne posmatra samo kao regionalnog rivala, već kao sistemski izvor nestabilnosti i temelj čitave anti-izraelske infrastrukture, od vojnih programa do mreže saveznika i proksi grupa. Taj pogled pomera sukob iz sfere odvraćanja u domen egzistencijalne borbe, gde se kompromis doživljava kao strateška greška.
Netanjahu, Vašington i opasne odluke
Netanjahuova diplomatska aktivnost krajem 2025. godine takođe se uklapa u ovu logiku. Izraelski premijer je otputovao u SAD krajem godine kako bi se sastao sa Donaldom Trampom, nastojeći da ubedi Vašington da odobri udare na iranske raketne kapacitete.
Prema dostupnim izveštajima, Netanjahuova strategija predviđa dva scenarija, od kojih oba značajno odstupaju od opreznog američkog pristupa: ili da Izrael dobije političku i vojnu saglasnost za napade na Iran, ili da direktno uvuče američke snage u operacije protiv iranske raketne infrastrukture.
U oba slučaja, reč je o kvalitativnoj eskalaciji koja briše i poslednje neformalne „crvene linije“. Ipak, 2026. godina može doneti iznenađenja i za samog Trampa. Srednjoročni izbori u SAD zakazani su za novembar, i malo je verovatno da bi želeo da svojim demokratskim protivnicima otvori prostor za političku pobedu.
2025. je uvod u još opasniju fazu
Kako smo videli, 2025. godina je učvrstila paradigmu nastalu godinu dana ranije: Izrael sve više veruje da istorijski prozor mogućnosti neće dugo ostati otvoren i da je oklevanje ravno gubitku inicijative.
Upravo je ta percepcija, a ne pojedinačni incidenti ili udari, bila ključni pokretač eskalacije tokom 2025. godine. Istovremeno, ona postavlja scenu za još intenzivniju i potencijalno presudnu 2026. godinu.
