Širom Evropske unije, fabrike se zatvaraju ili tiho smanjuju proizvodnju. Hemijska postrojenja, čeličane, proizvođači đubriva – najenergetski intenzivniji segmenti privrede – ili se sele u inostranstvo ili se u potpunosti gase.
Ovo nije privremeni zastoj. Evropa se nije izvukla iz energetske krize 2022. godine i neće uskoro. Ono što je najalarmantnije u vezi sa ovom nevoljom jeste da evropsko rukovodstvo nije u stanju da shvati šta mu se dešava.
Kreatori politika nisu nesvesni gubitka konkurentnosti, ali njihov pristup suočavanju sa problemom ukorenjen je u pogrešnoj paradigmi. Oni žele da spuste cene energije, ali malo razmišljaju o troškovima na nivou sistema. Vođeni trajnom verom u moć politike da prevaziđe fizička ograničenja, oni jednostavno preraspoređuju teret opadajućeg energetskog viška kroz složeni prikaz političke veštine.
Ono od čega Evropa najviše pati jeste duboka, civilizacijska energetska nepismenost, koju ćemo nastojati da istražimo.
Plan EU je „Energetsko samoubistvo“
Slovački premijer Robert Fico nedavno je nazvao plan EU da do narednog novembra u potpunosti ukine uvoz ruskog gasa „energetskim samoubistvom“. Zapanjujuće je da Evropa ništa nije naučila iz poslednje četiri godine i da ponovo, punom brzinom, ide istim putem.
Posebno je prikladno što se ovo samoubistvo tako revnosno preduzima pod pogrešnim uverenjem da se time suprotstavlja spoljnom protivniku. Istoričar Arnold Tojnbi je rekao da, uz retke izuzetke, civilizacije ne bivaju ubijene već izvrše samoubistvo.
Ali nijedna civilizacija namerno ne bira put u propast, a Evropa je i danas uglavnom zadovoljna svojim odbacivanjem ruskog gasa, dok nastavlja da polaže nade u zelenu energetsku tranziciju, iako se ona pred našim očima raspliće.
Ne treba da iznenađuje što se period vrhunskog optimizma u pogledu energetske tranzicije – koji je kulminirao Zelenim novim dogovorom 2019. godine – savršeno poklopio sa vrhuncem isporuka ruskog gasa Evropi 2018–2019.
Sposobnost Nemačke, na primer, da tokom prethodne dve decenije snažno subvencioniše svoj sektor obnovljivih izvora energije bila je zasnovana na energetskom višku koji je proizilazio iz korišćenja jeftinog ruskog gasa. Drugim rečima, prosperitet neophodan da se bavi obnovljivim izvorima bio je direktna funkcija napajanja industrije jeftinom energijom.
Ideje i uverenja: Dubinska paradigma Evrope
Španski filozof Hose Ortega i Gaset pravio je razliku između „ideja“ i „uverenja“. Ideje su bliže površini: usvajamo ih, raspravljamo o njima, primenjujemo ih i odbacujemo po potrebi. Uverenja su, nasuprot tome, dublja i manje preispitana. Ona nastanjuju slabo osvetljene podzemne prostore našeg bića. Mi ih ne toliko posedujemo koliko u njima živimo, i ona tiho oblikuju okvir unutar kojeg se sve naše ideje formiraju.
U slučaju Evrope, među tim uverenjima je i nepokolebljiva vera u sposobnost administrativne domišljatosti da prevaziđe fizička ograničenja. Samo ako se pronađe prava kombinacija politika, obezbede odgovarajuće subvencije, uspostavi prava saradnja, donesu pravi propisi, sve se može dovesti u red – fizička stvarnost neka ide dođavola. Evropa raspravlja o politici (idejama), ali retko o osnovnim pretpostavkama (uverenjima).
Jedno srodno uverenje glasi da se odlučujuće poluge ekonomskog života ne nalaze u fizičkoj stvarnosti ili troškovima na nivou sistema, već isključivo u sferi cena. Većina moderne ekonomske teorije razvila se u vreme kada je energetska komponenta ekonomske aktivnosti bila skrivena – ne zato što je bila beznačajna, već zato što je energetski trošak dobijanja energije bio dovoljno nizak da ne izaziva poremećaje.
Upravo su te pretpostavke oblikovale evropsko razmišljanje o energiji poslednjih decenija. One su vodile razmišljanju koje je Evropu gurnulo u krizu i potom oblikovale odgovor na nju.
Kriza 2022: preraspodela umesto smanjenja troškova
Godine 2022. veleprodajne cene su skočile na više od 300 evra po megavat-satu, otprilike deset puta više od istorijskog proseka. Usledilo je uvođenje ogromnog administrativnog aparata, ne da bi se snizili troškovi energije, već da bi se oni preraspodelili. Uvedene su gornje granice cena za domaćinstva, zamrznute regulisane tarife. Vlade su uvele poreze na ekstraprofit energetskih kompanija. Direktne subvencije su obezbeđene kako bi se nadoknadili gubici nastali usled tih mera.
Potom je usledila groznica LNG-a. Izgrađeni su plutajući terminali, nove gasne veze. Zaključeni su dugoročni ugovori o LNG-u po znatno većim cenama. LNG isporučuje manje neto energije nego gas iz gasovoda, dok su procesi tečnjenja, transporta i regasifikacije energetski intenzivni.
Prelazak na LNG već je koštao EU desetine milijardi evra unapred, ne računajući veću cenu samog gasa. Pošto se veliki deo infrastrukture finansira dugom i javnim garancijama, i naplaćuje kroz mrežne naknade, račun će se plaćati decenijama.
Cena nije isto što i trošak
Ako su cenovni signali nepotpuni ili iskrivljeni, i ako se novčani troškovi raspoređuju kroz sistem i mogu se manipulisati ili prikrivati, onda ne samo da nemamo pojma koliki je pravi trošak energije, već nemamo ni način da ga pojmimo. Čak i kada bismo došli do neke novčane cifre, šta bi ona zapravo značila?
Alternativa je da se energija shvati ne u novčanim, već u energetskim terminima. Potrebna je energija da bi se dobila energija. Bušenje nafte, transport, rafinacija i skladištenje – sve su to energetski intenzivni procesi.
Proces koji troši jedan džul energije da bi dobio jedan džul ne stvara ekonomski višak. Nijedan iznos finansijskog inženjeringa ne može promeniti osnovni energetski bilans. Ili se proizvodi energetski višak, ili se ne proizvodi.
Kada energija postane skuplja, navikli smo da razliku vidimo samo u cenama. Ali pravi problem leži u tome što se više realnih ekonomskih resursa mora usmeriti na obezbeđivanje iste količine energije. Taj kapacitet je, na kraju, funkcija primenjene energije i ograničen je količinom raspoloživog energetskog viška.
Kada obezbeđivanje energije apsorbuje sve veći deo tog viška, manje ostaje za sve ostalo. Stvarni trošak energije meri se energijom samom.
Privid stabilnosti i pad potražnje
Iako su cene gasa pale na oko 27 evra po megavat-satu, evropska potrošnja je oko 20% niža nego pre 2022. To je uništavanje tražnje koje se predstavlja kao stabilnost.
Energetski intenzivni delovi privrede su nestali, preselili se ili se smanjili. Potrošnja pada, cene se smanjuju, ali industrija se ne vraća. Kompanije poput BASF-a, Dow-a i Thyssenkrupp-a već su delimično ili potpuno otišle.
Ono što se predstavlja kao zagonetka – zašto konkurentnost opada uprkos padu cena – zapravo je ishod opadanja energetskog viška. Konkurentnost je posledica, a ne uzrok.
Ekonomija kao energetski sistem
Ekonomija nije samo monetarni sistem u kojem se fizička ograničenja mogu ukloniti politikom. Ne postoji način da se zakoni termodinamike ponište preraspodelom finansijskih potraživanja.
Da je ekonomija u svojoj suštini energetski sistem, bilo bi bolno očigledno da to nije civilizacijska slepa tačka. Uporedite rast svetske populacije i ukupnu potrošnju energije od neolitske revolucije do danas – krive su gotovo nerazdvojive.
Vaclav Smil u delu „Energija i civilizacija“ tvrdi da je svaka istorijski uspešna energetska tranzicija donosila neto prednosti u energetskoj gustini i produktivnosti sistema. Upravo taj nivo sistemske produktivnosti Evropa ne želi da sagleda.
Evropska administrativna država troši sve više energetskog viška. Džozef Tejnter je upozoravao na opadajuće prinose rastuće složenosti i kratkoročne dobitke po cenu dugoročne krhkosti. U slučaju Evrope, složenost rešenja je zapanjujuća, ali su čak i kratkoročne koristi prilično skromne.
