O sklapanju svog braka Milanković poetično i romantično piše u čuvenoj autobiografiji „Uspomene, doživljaji, saznanja”.
Međutim, pre opisa ženidbe treba reći i da je Milanković bio čovek kome novac nije bio presudni motiv u životu. To je dokazivao svojim činjenjem i delima. Milanković je potekao iz bogate porodice u Dalju, iz kuće koja sada predstavlja muzej posvećen delu ovog velikog čoveka. Kad je završio građevinski fakultet u Beču i doktorirao, Milanković se zapošljava kao visokoplaćeni inženjer radeći na značajnim gradilištima u Austriji, Transilvaniji, ali i u Beogradu, kao konstruktor prve kanalizacione mreže na Savskoj padini. U Beogradu je odbio da primi podmićujuće honorare, uobičajene u to vreme na takvim poslovima. Kad je 1908. godine Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, Milanković kao revoltirani srpski rodoljub odlučuje da napusti Beč i u svojoj tridesetoj godini dođe u Beograd, kao profesor univerziteta na poziv Mihaila Petrovića (Alasa). Milankovićevi rodoljubivi osećaji prevagnuli su pri napuštanju visokoplaćene službe u Beču. Svoje rodoljublje iskazuje učestvujući kao oficir na frontu Prvog i Drugog balkanskog rata.
U to vreme, biti momak s više od 30 godina nije bilo uobičajeno. Međutim, Milanković je sva svoja interesovanja poklonio naučnom radu, u oblasti do tada neobjašnjenih kolebanja pri obrtanju Zemljine kugle, koja po njegovim narodskim rečima „zaošijava”. Jedini alat koji je posedovao bilo je briljantno vladanje vrhunskom matematikom, u koju ga je uveo njegov profesor Vladimir Varićak. Svoje vreme odmora i opuštanja Milanković je provodio u Beču, kao ljubitelj opere, pozorišta, varijetea…
Milanković piše o bračnim ponudama kojima su ga zasipale dame iz visokog beogradskog društva. Te ponude je odbijao, bez obzira na bogatstvo devojačkih porodica. U svojoj 35. godini Milanković se upoznao i sa Hristinom Topuzović, takođe je odbio bračnu ponudu i nakon toga otišao na uobičajenu razonodu u svoj Beč. Ali, kako on kaže, više se nije mogao oraspoložiti bečkim zabavama. Misli su mu se sve više vraćale Hristini. O osećanjima koja su ga tada zaokupljala treba pročitati Milankovićeve redove. Ne odolevši, on seda u brod i ponovo se u Beogradu sastaje sa Hristinom, od koje se neće odvojiti do svoje smrti 1958. Milutin i Hristina venčali su se i Vaznesenjskoj crkvi i ubrzo krenuli u njegov rodni Dalj na bračno putovanje. Pošto je tada započeo Prvi svetski rat, Milutin kao rezervni oficir dospeva u zarobljeništvo. Najveći deo rata provodi s Hristinom u Budimpešti, u nekoj vrsti meke konfinacije, s mogućnošću bavljenja naučnim radom.
Posle četvorogodišnjeg „bračnog putovanja” Milutin i Hristina se vraćaju u Beograd, zajedno sa svojim novorođenim sinom Vasilijem. Milanković piše da je svoja profesorska primanja mogao uvek da dopuni radeći kao vrhunski građevinski inženjer, koji je projektovao i kontrolisao izgradnju avionskih hangara sprečavajući sve vrste građevinarskih malverzacija. Osim toga, projektovao je sve železničke mostove preko Timoka, i mnogo drugog. Milutin Milanković spada u najuži krug velikana kojima će se naš narod trajno ponositi.
Dragan Stanković,
Beograd
