О склапању свог брака Миланковић поетично и романтично пише у чувеној аутобиографији „Успомене, доживљаји, сазнања”.
Међутим, пре описа женидбе треба рећи и да је Миланковић био човек коме новац није био пресудни мотив у животу. То је доказивао својим чињењем и делима. Миланковић је потекао из богате породице у Даљу, из куће која сада представља музеј посвећен делу овог великог човека. Кад је завршио грађевински факултет у Бечу и докторирао, Миланковић се запошљава као високоплаћени инжењер радећи на значајним градилиштима у Аустрији, Трансилванији, али и у Београду, као конструктор прве канализационе мреже на Савској падини. У Београду је одбио да прими подмићујуће хонораре, уобичајене у то време на таквим пословима. Кад је 1908. године Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, Миланковић као револтирани српски родољуб одлучује да напусти Беч и у својој тридесетој години дође у Београд, као професор универзитета на позив Михаила Петровића (Аласа). Миланковићеви родољубиви осећаји превагнули су при напуштању високоплаћене службе у Бечу. Своје родољубље исказује учествујући као официр на фронту Првог и Другог балканског рата.
У то време, бити момак с више од 30 година није било уобичајено. Међутим, Миланковић је сва своја интересовања поклонио научном раду, у области до тада необјашњених колебања при обртању Земљине кугле, која по његовим народским речима „заошијава”. Једини алат који је поседовао било је бриљантно владање врхунском математиком, у коју га је увео његов професор Владимир Варићак. Своје време одмора и опуштања Миланковић је проводио у Бечу, као љубитељ опере, позоришта, варијетеа…
Миланковић пише о брачним понудама којима су га засипале даме из високог београдског друштва. Те понуде је одбијао, без обзира на богатство девојачких породица. У својој 35. години Миланковић се упознао и са Христином Топузовић, такође је одбио брачну понуду и након тога отишао на уобичајену разоноду у свој Беч. Али, како он каже, више се није могао орасположити бечким забавама. Мисли су му се све више враћале Христини. О осећањима која су га тада заокупљала треба прочитати Миланковићеве редове. Не одолевши, он седа у брод и поново се у Београду састаје са Христином, од које се неће одвојити до своје смрти 1958. Милутин и Христина венчали су се и Вазнесењској цркви и убрзо кренули у његов родни Даљ на брачно путовање. Пошто је тада започео Први светски рат, Милутин као резервни официр доспева у заробљеништво. Највећи део рата проводи с Христином у Будимпешти, у некој врсти меке конфинације, с могућношћу бављења научним радом.
После четворогодишњег „брачног путовања” Милутин и Христина се враћају у Београд, заједно са својим новорођеним сином Василијем. Миланковић пише да је своја професорска примања могао увек да допуни радећи као врхунски грађевински инжењер, који је пројектовао и контролисао изградњу авионских хангара спречавајући све врсте грађевинарских малверзација. Осим тога, пројектовао је све железничке мостове преко Тимока, и много другог. Милутин Миланковић спада у најужи круг великана којима ће се наш народ трајно поносити.
Драган Станковић,
Београд
