Ovo je hronika života čoveka kome je bilo suđeno da preživi sve rane svog roda, ali i da doživi trijumf istine i pravde za koju se borio.
Bio je izuzetan i čestiti domaćin, otac, deda, pradeda i Ravnogorac
Rudnički vojvoda, Veselin Savković, iz sela Zagrađe kod Gornjeg Milanovca, našavši se u vihoru velikih zbivanja ostade uspravan i nepokolebljiv.
Bio je izuzetan i čestiti domaćin, muž, otac, deda, pradeda, Srbin i Ravnogorac.
Bio je ličnost kojoj su porodica, dom, vera, tradicija, monarhija, otadžbina bili svetinje, a moral i etika smisao života. Imao je sve odlike pravog Srbina i srpskog domaćina.
Rođen je na divnom, zdravom tlu, u selu Zagrađu pod dno Rudnika davne 1917. godine, u vihoru Prvog svetskog rata, od čestitih roditelja – oca Radivoja i majke Milke, rođene Petrović iz Rudnika.
Školovanje i mladost
Osnovnu školu, 4 razreda, završio je u svom rodnom selu Zagrađu. Kao dete siromašnog oca u ono siromašno vreme pokazao se vrlo vredan, bistar i radan.
Odlazi u vojsku 1939. godine. Upućen je u Zagreb, u 30-ti artiljerijski puk „Kraljević Tomislav“. Zakletvu vojničku koju je tada dao nije je celog života zaboravio. Znao ju je napamet sve do večnog usnuća. I što je najvažnije – nije je izdao, kao što su to mnogi učinili. Verno je služio Bogu, Kralju i Otadžbini. I Bog ga je nagradio bogatom porodicom i bogatim i dugim životom.
Ratne godine i priključenje Ravnogorskom pokretu
Drugi svetski rat Veselina zatiče u vojsci. Tada je čuo za pukovnika Dragoljuba Mihailovića, za Ravnu Goru i za Dražin pokret. Bez dvoumljenja ide Veselin tamo gde se oseća srpski i Svetosavski duh – u Ravnogorce. Proveo je četiri teške ratne godine na terenu Kačerskog i Kolubarskog sreza.
Formiranje Jurišne Rudničke brigade
Polovinom juna 1944. godine, na skupu 11.000 četnika u selu Brajkovcu, izabrano je 485 elitnih vojnika za formiranje Jurišne Rudničke brigade za odlazak na Lim, kako bi se sprečio prodor partizana u Srbiju.
Brigadu su činila dva bataljona sa oko 485 vojnika i oficira. Tom prilikom Veselinu predaju Brigadnu zastavu da je nosi, tj. da bude na čelu kolone kao brigadni barjaktar – zastavnik.
Tragičan raspad brigade kod Goražda
Krajem decembra 1944. godine, brigada se našla u jednom selu kod Goražda. Tu su bili opkoljeni sa svih strana od partizana. Četničke snage su ostale bez municije, hrane i bez ičije pomoći. Tu je uništena cela brigada, sem njih devet koji su se, zahvaljujući Bogu i Vuku Kalajitoviću, izvukli i došli kući.
Skrivanje zastave i povratak kući
U nemogućnosti da prenese brigadni barjak u Srbiju, sakriva ga na skrovitom mestu, koje nikad nije mogao da prepozna. Put do kuće bio je težak – uz stalnu glad i hladnoću. Demobilisan je krajem 1945. godine.
Nikada se kralja, zastave i Srbije odrekao nije
Nikad se kralja, zastave i Srbije odrekao nije, a o teškim vremenima srpske istorije pripovedao je gostujući u jednoj emisiji, i tom prilikom plakao zbog postupka koji je bio primoran da učini kako bi ostao u životu.
“Najteže mi je, deco, kada sam je zakopao. Tri puta sam polazio da se odvojim. Pođem nekoliko koraka, pa ne mogu. Je li, Bogom je rečeno – glava i zastava zajedno, ja odlazim, a ona ostaje. Zakopao sam je u Goraždu, pod jednom jenom u jednom voćnjaku gde je pusto sve, nema ništa”, ispričao je vojvoda Savković plačući.
Vojvoda Savković preminuo je 2015. godine u 98. godini života.
