Vojislav Ilić (1862–1894) bio je veliki srpski pesnik, nežni liričar, stvaralac snažnog umetničkog izraza. U njegovim pesmama su pojedini srpski kritičari, a među njima naročito Dragiša Živković, prepoznali prve elemente simbolizma u srpskoj književnosti.
Rođen je u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića, a imao je tri brata, među kojima je i književnik Dragutin Ilić. Bio je bolešljiv od detinjstva i slabo je mario za učenje. Oženio se ćerkom Đure Jakšića, i bio aktivan u književnom i političkom životu. Njegov otac, Jovan Ilić, bio je poznati pesnik i političar opozicionar. Kuća Jovana Ilića bila je najpoznatija i najuglednija kuća u Beogradu druge polovine 19. veka, mesto koje je služilo kao sastajalište i debatni klub o književnim i političkim pitanjima. Okupljala je pisce različitih umetničkih i političkih opredeljenja, ali i veliki broj javnih i političkih radnika.
Kuća porodice Ilić bila je oaza stvaračaštva
Tu su se sretali Zmaj, Jakšić, Kostić, Kaćanski, Glišić, Lazarević, Veselinović, Matavulj, Sremac, Nušić, Ranković, Domanović, Mitrović, Matoš, Skerlić i mnogi drugi. U ovoj kući je Branislav Nušić prvi put, u rukopisu, čitao svoju prvu napisanu komediju „Narodni poslanik“.
Kako je u toj kući odrastao i razvijao se, tu je Vojislav Ilić formirao i svoja politička shvatanja. Vrlo brzo želeo je i sam da iznese svoje stavove – bio je aktivan u javnom životu i političkim manifestacijama. Zabeleženo je da je držao govore na omladinskim političkim skupovima. Objavljivao je političke tekstove u opozicionim listovima, svojim satiričnim pesmama ismevao je stanje u društvu, tiraniju vlasti i apsolutizam dinastije. Bunt njegovih pesama bio je snažniji nego tada poznatih pesnika satiričara Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja, ali nisu dostigle značajniji umetnički nivo.
Manje poznata činjenica je ta da je ovaj čuveni srpski pesnik zajedno sa Branislavom Nušićem učestvovao u ratu. Naime, on je bio dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine. Nušić je bio taj koji je mladog Vojislava Ilića obučavao. Kako je zabeleženo, Vojislav Ilić se kao vojnik nosio hrabro i dostojanstveno, pa ne čudi što je napredovao do čina rezervnog potporučnika.
Bio je oduševljen Rusima
Tokom 1876. u vreme prvog srpsko-turskog rata raspuštene su škole, a u Srbiju je došao general Černjajev i hiljade ruskih dobrovoljaca. Ruski oficiri i Černjajev su veoma često posećivali Ilićevu kuću i na mladog Vojislava su ostavili veliki utisak. Počeo je sa Rusima da uči ruski jezik i da se mnogo više interesuje za rusku književnost. Do 1879. mogao je bez rečnika da čita ruske knjige. Taj susret sa Rusima bio je jedan od najvažnijih za njegovu poetsku orijentaciju.
Bio je oduševljen ruskom književnošću i najpre sa Puškinom, a onda i sa Ljermontovom, Žukovskim, Deržavinom i drugima. Nakon Sanstefanskog mira opalo je oduševljenje za Ruse, ali ruska književnost i jezik će mu biti sredstvo za upoznavanje drugih evropskih književnosti.
Odlazak kod Branislava Nušića
Vojislav Ilić će po završetku rata godine 1887. započeti sa službovanjem u Državnoj štampariji. Nakon toga, njegova karijera išla je neobičnim putevima. Naime, primljen je za dijurnistu Ministarstva spoljnih poslova, no, pod jednim uslovom: da živi u Solunu. Kako je tamo za potrebe službe morao naučiti turski i arnautski jezik, Vojislav Ilić već posle par meseci odustaje od službe.
Tek nakon povratka iz Grčke ponovo je pisao klasicističke pesme: Kleon i njegov učenik, Korintska hetera, Argonauti na Lemnosu, Danaja, Nioba. U isto vreme pisao je i pesme rimske tematike: Drugu, Smrt Katonova, Mramorni ubica…
Nakon toga će od godine 1890. biti učitelj u srpskoj školi u Turnu Severinu, da bi već 1892. godine dobio prvi ukaz, po kojem je postao pisar prve klase pri Ministarstvu unutrašnjih dela. Zanimljivo je da je ovaj srpski pesnik prvobitno dobio unapređenje, pa je trebalo da radi kao šef u prodaji duvana. No, Vojislav Ilić će to odbiti, te otići da službuje u Prištini, jer je tamo bio njegov dragi prijatelj, Branislav Nušić.
Rana smrt
Vojislav Ilić nije, nažalost, dugo poživeo posle preseljenja. Njegova bolešljivost, koja ga je od rođenja pratila, dočekala ga je i u Prištini. Otuda se 1893. bolestan seli u Skoplje, da bi ipak skončao 1894. godine u rodnom Beogradu od bolesti tuberkuloze.
Rano je počeo da piše i sa šesnaest godina objavljuje baladu „Lepid“, zatim objavljuje svoje najobimnije pesničko delo, spev „Ribar“. Objavio je tri knjige pesama: 1887, 1889, 1892. Zanimljivo je da delo Vojislava Ilića ne može da se svrsta ni pod jednu školu. Njegovo petnaestogodišnje pevanje predstavlja neku vrstu sinteze stvaralačke poetike 19. veka. Jedino prema primenjenom pesničkom postupku Ilićevo pesništvo se deli na klasicističko, romantističko, realističko, parnasovsko i simbolističko. Njegove pesme nose u sebi mladalačko nadahnuće – zbog toga i zbog svojih umetničkih vrednosti su deo školske lektire.
Tematski gledano, pisao je satiričnu, rodoljubivu poeziju, romanse i elegije. Posebno mesto zauzimaju njegove opisne pesme.
