Војислав Илић (1862–1894) био је велики српски песник, нежни лиричар, стваралац снажног уметничког израза. У његовим песмама су поједини српски критичари, а међу њима нарочито Драгиша Живковић, препознали прве елементе симболизма у српској књижевности.
Рођен је у Београду као син песника Јована Илића, а имао је три брата, међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Оженио се ћерком Ђуре Јакшића, и био активан у књижевном и политичком животу. Његов отац, Јован Илић, био је познати песник и политичар опозиционар. Кућа Јована Илића била је најпознатија и најугледнија кућа у Београду друге половине 19. века, место које је служило као састајалиште и дебатни клуб о књижевним и политичким питањима. Окупљала је писце различитих уметничких и политичких опредељења, али и велики број јавних и политичких радника.
Кућа породице Илић била је оаза стварачаштва
Ту су се сретали Змај, Јакшић, Костић, Каћански, Глишић, Лазаревић, Веселиновић, Матавуљ, Сремац, Нушић, Ранковић, Домановић, Митровић, Матош, Скерлић и многи други. У овој кући је Бранислав Нушић први пут, у рукопису, читао своју прву написану комедију „Народни посланик“.
Како је у тој кући одрастао и развијао се, ту је Војислав Илић формирао и своја политичка схватања. Врло брзо желео је и сам да изнесе своје ставове – био је активан у јавном животу и политичким манифестацијама. Забележено је да је држао говоре на омладинским политичким скуповима. Објављивао је политичке текстове у опозиционим листовима, својим сатиричним песмама исмевао је стање у друштву, тиранију власти и апсолутизам династије. Бунт његових песама био је снажнији него тада познатих песника сатиричара Ђуре Јакшића и Јована Јовановића Змаја, али нису достигле значајнији уметнички ниво.
Мање позната чињеница је та да је овај чувени српски песник заједно са Браниславом Нушићем учествовао у рату. Наиме, он је био добровољац у бугарском рату 1885. године. Нушић је био тај који је младог Војислава Илића обучавао. Како је забележено, Војислав Илић се као војник носио храбро и достојанствено, па не чуди што је напредовао до чина резервног потпоручника.
Био је одушевљен Русима
Током 1876. у време првог српско-турског рата распуштене су школе, а у Србију је дошао генерал Черњајев и хиљаде руских добровољаца. Руски официри и Черњајев су веома често посећивали Илићеву кућу и на младог Војислава су оставили велики утисак. Почео је са Русима да учи руски језик и да се много више интересује за руску књижевност. До 1879. могао је без речника да чита руске књиге. Тај сусрет са Русима био је један од најважнијих за његову поетску оријентацију.
Био је одушевљен руском књижевношћу и најпре са Пушкином, а онда и са Љермонтовом, Жуковским, Державином и другима. Након Санстефанског мира опало је одушевљење за Русе, али руска књижевност и језик ће му бити средство за упознавање других европских књижевности.
Одлазак код Бранислава Нушића
Војислав Илић ће по завршетку рата године 1887. започети са службовањем у Државној штампарији. Након тога, његова каријера ишла је необичним путевима. Наиме, примљен је за дијурнисту Министарства спољних послова, но, под једним условом: да живи у Солуну. Како је тамо за потребе службе морао научити турски и арнаутски језик, Војислав Илић већ после пар месеци одустаје од службе.
Тек након повратка из Грчке поново је писао класицистичке песме: Клеон и његов ученик, Коринтска хетера, Аргонаути на Лемносу, Данаја, Ниоба. У исто време писао је и песме римске тематике: Другу, Смрт Катонова, Мраморни убица…
Након тога ће од године 1890. бити учитељ у српској школи у Турну Северину, да би већ 1892. године добио први указ, по којем је постао писар прве класе при Министарству унутрашњих дела. Занимљиво је да је овај српски песник првобитно добио унапређење, па је требало да ради као шеф у продаји дувана. Но, Војислав Илић ће то одбити, те отићи да службује у Приштини, јер је тамо био његов драги пријатељ, Бранислав Нушић.
Рана смрт
Војислав Илић није, нажалост, дуго поживео после пресељења. Његова болешљивост, која га је од рођења пратила, дочекала га је и у Приштини. Отуда се 1893. болестан сели у Скопље, да би ипак скончао 1894. године у родном Београду од болести туберкулозе.
Рано је почео да пише и са шеснаест година објављује баладу „Лепид“, затим објављује своје најобимније песничко дело, спев „Рибар“. Објавио је три књиге песама: 1887, 1889, 1892. Занимљиво је да дело Војислава Илића не може да се сврста ни под једну школу. Његово петнаестогодишње певање представља неку врсту синтезе стваралачке поетике 19. века. Једино према примењеном песничком поступку Илићево песништво се дели на класицистичко, романтистичко, реалистичко, парнасовско и симболистичко. Његове песме носе у себи младалачко надахнуће – због тога и због својих уметничких вредности су део школске лектире.
Тематски гледано, писао је сатиричну, родољубиву поезију, романсе и елегије. Посебно место заузимају његове описне песме.
