Ono što nas obasja kad sretnemo dobrog čoveka nije samo stvar trenutnog utiska, jedna čulna ili duševna senzacija, nego i slutnja, čak uverenje, da ta dobrota nije samo nešto uzgredno, prolazno i nebitno, nego da je odsjaj dobrote kao takve, prosijavanje dobrote Božije i dobrote kao odlike Veka budućeg. Naravno, znamo da taj čovek ne nosi u sebi neku apsolutnu dobrotu, kao što je moguće i da se varamo u proceni te osobe, ali znamo i uvereni smo da dobrota u ovom svetu i ovom stanju ipak postoji i da mora da bude u nekoj vezi sa dobrotom onog koji nam je podario život i sa stanjem obnovljene tvari po sveopštem vaskrsenju.
Možda o Bogu i Veku budućem ne možemo ništa pouzdano reći, ali svaka dobrota, lepota i istina u ovom svetu nam ipak nešto govore o njima, upućuju na njih, naznačavaju ih, nude nam njihov predsjaj i predukus.
Isto tako, ako nam je dobro u nekom odnosu, u nekoj zajednici, verujemo da to ipak ima neke veze sa stanjem savršenstva obnovljene tvari i obnovljenih ljudskih odnosa, sa onim što je Gospod predvečno zamislio za nas. Jer zašto je Hristos uopšte postajao čovek, ako i mi ne možemo da osetimo nešto od toga, ako naše sadašnje stanje i znanje i osećanje nemaju baš nikakve veze sa onim, nesporno, neizrecivim?
U tom smislu, ne verujem da možemo biti ravnodušni prema stanju našeg sveta, našeg društva, naroda, zajednice kojim pripadamo. Svesni smo da oni u uslovima ovog sveta, koji je u stanju palosti, ne mogu dostići savršenstvo, i da „nema vaskrsenja bez (i pre!) smrti“, ali ipak verujemo da to stanje ipak ima neke veze sa onim „posle“. Ako je tako, treba raditi na razvijanju što je moguće boljih međusobnih odnosa, na poštovanju svačije slobode, na pravdi za sve i svakoga, na svemu onome za šta znamo da ne može biti u suprotnosti, koliko god nesavršeno bilo, sa voljom Božijom i Carstvom nebeskim. Nećemo pokušati da stvaramo raj na zemlji, ali ćemo se truditi da živimo po slici raja, ikonizujući ga svojim životima i odnosima, koliko smo u stanju. Božiji kriterijumi i namere nisu nam poznati, ali ni potpuno strani, jer svakako znamo (da, ipak znamo!) da Bog za nas ne može želeti nasilje, razdor, mržnju u našim „ovosvetskim“ životima, u kakvoj god se stanju palosti oni odvijali.
Da je to moguće, svedoči i Hristos, odnosno jevanđelsko svedočanstvo o njegovoj misiji na zemlji. On je na sebe primio svu punoću ljudskog, pa ono što je dostupno i moguće njemu u načelu je moguće i dostupno i nama. Jer šta je drugo naše svešteničko pozvanje na zemlji i na čemu se zasniva ono pozvanje „da budemo bogovi“? Ako je to iluzija, onda je iluzija i Hristos, i vaskrsenje, i sva nada naša.
Dakle, ovde tvorimo Carstvo nebesko, ne da bismo ga ovde dovršavali, nego da bismo bili sve svima u susret onome kada „sve bude u svemu“. Ako smo slike (ikone) Božije, to ne smemo biti mehanički i ropski, nego tako da doprinosimo uobličavanju sve tvari prema slici Carstva Božijeg, slobodno ga oprisutnjujući u ovom svetu, da nas vodi, zove, preobražava i isceljuje, i sa nama zajedno sve ljude i svu tvar od Postanka. Ako verujemo da je Carstvo buduće stanje dobrote, istine i ljubavi, ne možemo se „ovde“ ponašati u neskladu sa tim, koliko god naša poimanja dobrote, lepote, istine i ljubavi bila nesavršena. Jer vera naša i jeste u tome da naše poimanje ovih vrednosti i vrlina naprosto ne može biti u apsolutnom neskladu i diskontinuitetu sa njihovim savršenim ostvarenjem u Carstvu Božijem.
Radujmo se stoga svakoj dobroti, lepoti i istini, makar i najneznatnijoj, jer ona je odsjaj Carstva Božijeg, Božije ljubavi, milosti i slobode, čiji obraz u sebi nosimo od samog začetka, ona je putokaz i pomoćnik na putu našeg dovršenja u Gospodu i obnove celokupne tvari u miru mira Gospodnjeg, Nebeskom Jerusalimu. Budimo skromni i zahvalni pred dobrotom, pa i najmanjom, ne potcenjujmo je, ne ismevajmo, ne odbacujmo i ne vređajmo, jer ona je svedok naše nade i svetlost na putu ka tamo gde će nam biti dobro, i tamo gde smo oduvek i jedino i trebali da budemo.
Vladimir Kolarić
