Pre skoro deceniju, a ja tu možda i grešim, pa neka mi čitaoci ne zamere, članovi udruženja Jadovno 1941. iz Banje Luke izašli su u javnost sa idejom o imenovanju genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (u daljem tekstu NDH).
Njihov predlog bio je izraz ”Pokolj”.
Zvučao je jezivo, strašno i mračno, ali imajući u vidu šta mu je bio zadatak da imenuje, nije mogao ni biti mnogo ulepšan. Avaj, u nadi da će srpska javnost početi da diskutuje na tu temu, ja, tada mladić tek svršenih studija, napisao sam jedan skroman tekst na tu temu gde sam iskazao podršku, ne isključivo pomenutom terminu, već ideji da će se pokrenuti rasprava i da ćemo konačno, posle toliko godina mraka, neznanja i nemara dati ime jednom mračnom periodu, za koji neki tvrde da je četvrti stub našeg nacionalnog identiteta, genocidu nad Srbima u NDH.
Moje nade usmerile su se, pre svega, ka nacionalno orijentisanoj, konzervativističkoj eliti u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Očekivao sam ja, kao pojedinac, ali i svi koji misle o ovom problemu, da će biti diskusija, rasprava ili neslaganja, ali da će se na kraju doći do rešenja i konačnog naziva koji ćemo utaknuti u kalendar državnih praznika i jednom za svagda, zaokružimo to pitanje.
Moji saborci sa studija, vični vitezovi Tradicije, skromni i nedovoljno iskusni prijatelji i ja verovali smo da će takve rasprave dovesti do toga da postojeće, birokratski hladno obeležavanje 22. aprila preraste u istinski ”Dan sećanja” jasno imenovan i dostojanstven, neradan dan u srpskom narodu.
Dan u kojem bismo se okupljali i tihovali, ćutanjem svedočili o stotinama hiljada ubijenih samo zato što su bili to što jesu: Srbi, pravoslavni hrišćani. Videli smo taj dan kao litiju kroz gradove, sa svećama u rukama, tužnom pesmom i, pored svega navedenog, kao trenutak narodnog jedinstva koje danas tako očigledno izostaje.
Ništa od navedenog se nije desilo. Desile su se sujete, svađe i prebacivanja ko se za šta školovao i kakve je naučne radove pisao. Ko ima škole stomatologije, a ko istorije i filozofije, pa smo dobili podmetanja, prozivanja, podrugivanja i podsmehe jednih prema drugima. Jedni su tvrdili da su samo oni određeni da čitaju i pišu istoriju našeg stradanja i da mimo njih, sećanja ne smeju da postoje, a bogami ni mišljenja uveravajući nas da oni imaju škole iza sebe i da oni znaju kako se stradanje proučava i kako se o njemu stara.
Ne ulazeći u to ko pripada kojim strujama i mišljenjima, malo je reći da je sve ovo navedeno poražavajuće. Pogotovo ako imamo na umu da skoro niko od emotivno pogođenih tada nije školovan specijalno za naše stradanje, već za stradanje drugog naroda. Uz dužno poštovanje, od toga naroda se i te kako da naučiti mnogo o kulturi sećanja i prepisati po koja skripta, uz dozvolu i uvažavanje i žrtava i onih koji se njima danas bave.
Međutim, mi nismo taj narod i ne možemo konstantno da ćopamo i da se vadimo na dobrosusedske odnose ili nezgodan međunarodni položaj.
Neko bi sada postavio pitanje: ”Pa zašto nam je taj naziv, pobogu, važan?”. Imenovanje genocida nije pitanje stilistike, niti neke akademske sujete, već pitanje duhovne i istorijske sposobnosti jednog naroda kojim se kupuje pravo na opstanak. Narodi koji su imali snage da svoje najveće stradanje u prošlosti saberu u jednu reč nisu time ništa pojednostavili, oni su ga samo učinili večnim i nepreskočivim, urezali su ga u sećanje generacijama unapred.
„Holokaust“, naziv za genocid nad Jevrejima, nije samo termin. On je temelj čitave jedne kulture sećanja, obrazovanja, politike pamćenja i međunarodne prepoznatljivosti. Isto važi i za druge narode. Primera radi, stradanje Roma imenovano je kao ”Porajmos” ili ”Samudaripen”, a naziv za genocid nad Jermenima nazvan je ”Mec Jegern”, ili u prevodu ”Veliki zločin”.
Samo kod nas, genocid nad Srbima u NDH ostao je bez imena, razbijen na logore, jame, pragove kuća, štale, obale reka, pojedinačna mesta stradanja, kao da je u pitanju tek niz nepovezanih tragedija. Izgleda da su u njima zločinci neki ”fašisti”, a žrtve, eto slučajno Srbi, a ne sistematski i planski pokušaj uništenja jednog naroda. Bez jedinstvenog naziva, to stradanje je osuđeno da bude fragmentirano u svesti naroda, da se prenosi stihijski, od porodičnog sećanja do slučajnih godišnjica, bez jasnog okvira koji bi ga učinio delom opšteg nacionalnog identiteta.
I tako smo, umesto jasnog imena i dana koji okuplja narod, dočekali 2026. godinu sa bezličnim i birokratskim nazivom „Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu“, formulacijom za koju retko ko zna, a još ređe oseća kao svoju. U njoj su srpske žrtve gotovo nevidljive, svedene na jednu od mnogih kategorija, bez imena, bez glasa i bez mesta koje im po stradanju pripada.
Odsustvo imena nije neutralno stanje. Takvo stanje otvara prostor za relativizaciju, umanjivanje, pa i otvoreno negiranje genocida. Ono ostavlja utisak da ni sami nismo u stanju da definišemo sopstveno stradanje, pa se onda i drugi osećaju slobodnim da ga tumače, mere i dovode u pitanje, određuju da li njihovo, možda, ipak ima prvenstvo.
Bez imena, nema ni jasnog mesta u obrazovnom sistemu, ni u kalendaru državnih obeležavanja, ni u međunarodnom diskursu. Bez imena, svaka generacija počinje iznova, kao da pre nje niko nije ni pokušao da sabere istinu u jednu jedinu reč od nekoliko slova.
Zbog navedenih razloga, inicijative poput predloga da se ovo stradanje imenuje nisu pitanje nametanja jednog termina zbog nečije sujete ili hira da se ”bavi prošlošću”, već pokušaj da se konačno, posle više od stotinu godina uspostavi minimum nacionalnog konsenzusa oko nečega što bi moralo biti nesporno i sveto.
Za nas koji na ovo gledamo identitetski, pitanje imena je pitanje samopoštovanja. Narod koji nema jedan čvrst, gromoglasan izraz za sopstveno stradanje rizikuje da vremenom izgubi i svest o njegovom obimu i značaju.
I nije problem u tome što postoje različita mišljenja o tome kako ta reč treba da glasi, to je, ja bih rekao, prirodno i čak poželjno u svakom živom društvu. Problem je što se do konsenzusa nije ni pokušalo doći na ozbiljan, saboran način, već je svaka inicijativa u startu bila ugušena sujetama, podmetanjima i podelama.
A vreme kao vreme, uvek radi protiv nas i iznova nas pobeđuje. Živih svedoka je sve manje, a bez jasnog pojma koji će nositi to sećanje i na koji način, a da to nisu banalizovani skupovi u kojima se sećanje guši u muzici, trpezi i površnom okupljanju, lišenom svake istinske sabornosti i dostojanstva. Ono malo sećanja što je ostalo rizikuje da se raspline i nestane u gustoj magli zaborava.
Dati ime znači povući liniju, reći da je ovo deo nas, da je ovo nešto što pamtimo kao celinu i što ne prepuštamo ni slučaju ni tuđem tumačenju. Bez toga, ostajemo narod koji oskudno zna da je stradao, stalno se poziva na to stradanje, maše zastavama i poziva na pravdu, ali to stradanje ne može da imenuje i uokviri ga u jednu celinu i time sebi omogući pravo na opstanak.
Zapamtimo jednu stvar: mi treba da projektujemo svoju budućnost, a ne ona nas.
