U trusnim vremenima raste potreba za utehom, pa se i od filosofskih, umetničkih i religijskih tekstova i govora traži pre uteha nego spoznaja, pre se očekuje suočavanje sa svakodnevnom konkretnošću života, nego kreiranje apstraktnih spoznajnih obrazaca. Uteha i (sa)znanje naravno ne mogu biti potpuno razdvojeni, ali prednost na nivou kako stvaranja, tako i recepcije, dobija jedno ili drugo, zavisno od brojnih društvenih i kulturnih okolnosti.
Na koji način umetnost može da bude uteha, a da pri tome ne podrazumevamo njen eskapistički potencijal? Najpre, ona nam svojom esteskom prirodom nudi iskustvo sveta kao izvesnog, makar i samo osećajno-intuitivnog jedinstva. Estetsko iskustvo to jedinstvo ne formira kao apstraktni konstrukt, već kao čulno-opažajnu, samopredstavljenu i samopredstavljivu stvarnost.
Svojom strukturom umetnost nudi doživljaj prevladavanja haosa
Svojom strukturom umetnost nudi doživljaj prevladavanja haosa, postojanja ipak nekakvog poretka, ali koji nije spoljašpnji i represivni, već kao da proizlazi iz samih stvari i njihovih međusobnih povezanosti, odnosno sklonosti ljudske duše, ljudskog perceptivnog i spoznajnog aparata da uspostavlja veze i odnose unutar svega postojećeg.
Najzad, svojom narativnošću, koju implicitno mogu da sadrže i načelno nenarativna dela, umetnost nam pomaže da opažamo vremensko, a ne samo prostorno jedinstvo postojećeg. I, što je možda najvažnije, pričanje priča, koje nam neko priča, posredovanjem iskustava drugih ljudi, makar se radilo samo o fikcionalnim likovima, pomaže nam da osetimo kako nismo sami.
Tu, možda i najvažniju i najutešniju funkciju umetnosti, da svedoči o tome da nismo sami i da sa drugima ne delimo samom spoljašnje, nego na neki način i unutrašnje iskustvo, potvrđuje i poetsko svojstvo umetnosti, kojim se ona spoznajno i opažajno preobražavajući i spoljašnji i unutrašnju stvarnost i time ih makar u perspektivi ucelovljujući, obraća našem najdubljem i najskrivenijem biću i otvara prostor za „dijalog“ ili čak „dodir“ duša, jednu višu međuljudsku komunikaciju, koja nam najneposrednije svedoči da nam je drugi čovek brat ili sestra i da smo na neki način i na nekom nivou jedno.
U tome je potencijalni religijski smisao umetnosti
U tome je potencijalni religijski smisao umetnosti, o kojem su, na primer, govorili ruski simbolisti srebrnog veka (A. Beli, V. Ivanov, G. Florenski), pa bi i oni koji se bave teološkim testovima i govorima to trebalo da imaju na umu, kako se ono što rade ne bi svodilo na fraze, apstrakcije, monologe, manipulaciju pažnjom ili podilaženje strastima u ime komunikativnosti, već kako bi se obraćalo onom najskrivenijem u svakom pojedinačnom čoveku, pozivajući ga ka izvoru svog jedinstvenog i neponovljivog postojanja.
