Izložba „Od siromaha do kralja romske muzike“ otvorena je prošle godine u Muzeju džeza u Nju Orleansu. Tom izložbom dat je omaž jednom posebnom pevaču iz male Srbije. Tom izložbom Šaban Bajramović našao se u društvu najvećih džez muzičara – Luj Armstronga, Čarli Parkare, Rej Čarlsa, Džejms Brauna… Magazin Tajm opisao ga je kao jednog od 10 najvećih bluz pevača na svetu. I to dovoljno govori.
Šaban Bajramović rođen je 1936. godine. Prvu ploču objavio je sa 28. Komponovao je više od 700 pesama, snimio 20 albuma i 50 singlova.
Iako ga „velika scena” nije privlačila, pa bi često, umesto u velikim dvoranama, svirao za bakšiš u kafanama, svetska scena ga nije zaobišla.
Spojio je različite uticaje, uključujći i džez, u muziku koja ga je učinila legendom i postala popularna, ne samo u Jugoslaviji već i u svetu.
Na poziv Indire Gandi nastupao je u Indiji, gde proglašen za kralja romske muzike. Pevao je i glumio u filmovima Emira Kusturice, a postao je svetski poznat kad je u Holandiji izdat njegov album Džipsi ledžend.
Preminuo je 2008. godine, a u njegovom rodnom gradu, Nišu, dve godine kasnije podignut mu je spomenik.
Goli otok kao „životni univerzitet“
Jedan od najvećih pevača Srbije u školu praktično nije ni išao. Svoje muzičko obrazovanje je stekao i izgradio na ulici. Imao je devetnaest godina kada je zbog ljubavi pobegao iz vojske. Kao dezerter je bio osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku. Kada je na Vojnom sudu izjavio da niko ne može da ga osudi onoliko koliko on može da izdrži, kazna mu je bila povećana na pet i po godina.
Način razmišljanja dosta je oblikovao na Golom otoku. Nazvao ga je svojim ‘životnim univerzitetom’. Upravo je tu za vreme služenja kazne pokrenuo zatvorski orkestar. Sviran je džez, španske i meksičke melodije.
Kralj Roma
Prva njegova ploča nastala je 1964. godine. Tokom života snimio je 20 albuma i oko 50 singlova, dok je u isto vreme komponovao više od 700 pesama. Preko dvadeset godina bio je na čelu grupe „Crna Mamba“ sa kojom je obišao pola sveta. Na poziv Nehrua i Indire Gandi bio je u Indiji, gde je proglašen Kraljem svetske romske muzike.
„Šaban Bajramović, koji je na Balkanu poznat kao „kralj Roma“ bio je najuticajniji muzičar regiona“, napisao je povodom Šabanove smrti u engleskom „Gardijanu“ muzički kritičar tog lista Gert Kartrajt.
„Njegovo umeće mogla je da dostigne samo njegova sklonost ka kockanju, tuči, druženju i odbijanju da prizna bilo koji propis i sve to je od njega stvorilo legendu“, napisao je Kartrajt.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih, Šabanov status među Romima mogao se uporediti sa onim Džejmsa Brauna među Afroamerikancima, navodi „Gardijanov“ kritičar.
„To je status muzičara koji je svojoj zajednici dao glas“, ističe.
„Njegov izvandredni tenor otelotvorio je romsko iskustvo kao niko drugi. Spojio je različite uticaije, uključujući džez ili marijači, u muziku koja je postala popularna ne samo u Jugoslaviji, već i šire, pevajući i za predsednika Tita i za indijsku premijerku Indiru Gandi“, piše autor.
Iako nije bio često na televizijama, osamdesetih i devedesetih, Šabanova popularnost i kultni status nisu se smanjivali. Pevao je i glumio u filmovima, kao što su oni Emira Kusturice, a priliku za izlazak na svetsku scenu dobio je kada je Dragi Šestić producirao njegov album „Džipsi ledžend“ početkom 21. veka za holandsku kuću. Šaban je tada postao poznat širom sveta, ali nije otišao na evropsku turneju jer je odabrao da peva po gastarbajterskim restoranima u Nemačkoj.
„Život me inspiriše da pišem pesme. Život je moja inspiracija jer sam veliki uživalac života“, rekao je Bajramović za Kartrajtovu knjigu o romskim muzičarima.
Od Niša do Nju Orleansa
Bajramovićeva popularnost i slava ne jenjavanju ni danas širom Balkana, brišući granice, a on je nastupao sa bendovima iz Srbije, BiH, Hrvatske…
Među najzaslužnijim za izložbu o Šabanu Bajramoviću u američkom muzeju je festival „Nišvil“ iz Šabanovog rodnog grada, a direktor tog festivala Ivan Blagojević u svom blogu navodi da je Šaban Bajramović džez počeo da peva na Nišvilu davne 1997. godine, kada su ga pratili poznati bugarski pijanista Vasil Parmakov, kao i Miša Blam na kontrabasu.
“Tih godina Nišvil festival nisu pomagali ni grad Niš ni republika, pa sam ga finansirao sam – uglavnom otkupom i izvozom 900 tona puževa: Od Subotice do Bujanovca u Srbiji i od Plevena do Ruse u Bugarskoj. U hladnjače koje sam zakupljivao stizali su brojni sakupljači, uglavnom pripadnici romske nacionalne manjine. Pristizali su pretovarenim vozilima posle svake kiše, istovarivali gajbe prepunjene puževima i pevušili Šabanovu pesmu „Pitao sam malog puža”. Šabanove pesme su pevali i bugarski otkupljivači duž Dunava, ali i žene koje su u hladnjačama ručno vadile meso puževa iz kućica, a ja sam razmišljao o seriji Šabanovih koncerta u Bugarskoj. Uzgred, Šaban mi nikada nije zapamtio ime, već je o meni u intervjuima stalno pričao kao o ‘onom koji radi onaj festival’”, ističe Blagojević.
