Sa popularnom muzikom stvari stoje tako da uglavnom nastavljamo da slušamo ono što smo slušali u mladosti, ili ono što na to liči. Ja sam, na primer, uglavnom slušao rokenrol, posebno pank, a kada je rep u pitanju nisam odmakao mnogo dalje od opštih mesta kakvi su Pablik enemi, Vu Tang Klan ili Eminem. Neko vreme sam slabije pratio noviju muziku, posebno našu, ali pošto je za mene muzika uvek bila tu negde, primetio sam da je negde od 2017. godine počelo da niče dosta bendova i izvođača i da je nešto počelo da se događa. Prvo što mi se zaista i iskreno svidelo bila je muzika Ivana Jegdića i tako sam preko njega počeo da pratim naš mlađi pop i rok, a kasnije sve više rep. O Jegdiću sam pisao, napravio jedan javni razgovor sa njim i učestvovao na promociji njegove zbirke poezije. Ispostavilo se da je u pitanju izuzetno pametan, rafiniran i produhovljen mladić, što me je dodatno ohrabrilo da nastavim da istražujem našu mlađu muziku
Zašto rep? Zato što je to neuporedivo najdominantnija muzika mlađih generacija, koje, ako to nemate u vidu, naprosto ne možete razumeti. Da ne govorimo da je sama po sebi kulturni i društveni fenomen koji u mnogome oblikuje „duh vremena“ i pomaže njegovom razumevanju, a ja sam neko ko voli da bude u toku sa živom stvarnošću.
Najzad, i moja deca su već dovoljno odrasla da sam imao dodatan motiv da razumem generaciju onih koji vole i stvaraju tu vrstu muzike. I konačno, repu me je privukao odijum koji je postojao kod mnogih pripadnika moja generacije, stasale uglavnom na roku. Oni mladi rep, posebno trep i dril, jednostavno nisu prihvatali i razumevali, a ja ne volim da odbacim nešto pre nego što ga ispitam i doživim.
I tako, kada je rep u pitanju prvi koga sam doživeo bio je Đorđe Čarkić Klinac. Naravno, odmah sam imao poriv da pišem o onome što radi, kao što uvek imam poriv da pišem, jer tako spoznajem, ispitujem i proživljavam stvari, tako ih pre svega samom sebi objašnjavam i približavam, a onda podstičem i druge da ih makar uzmu u obzir, da dopuste da to postane deo njihovom iskustva.
Mladi muzičari su na moje tekstove lepo reagovali, začuđeni što neko uopšte piše o njima na ozbiljan način, posebno neki „matorac“. Čak su mi prenosili pozdrave svojih roditelja, ljudi moje generacije, obradovanih i začuđenih što neko smatra da ono čime se njihova deca bave ipak ima neki smisao i vrednost. Većinu mladih repera nisam uživo upoznao, nisam insistirao na druženju i upoznavanju, osim ako inicijativa nije dolazila sa njihove strane, smatrajući da bi to bilo neprilično i nametljivo s moje strane.
Treća značajna ličnost, posle Jegdića i Klinca, u mom putu u mladu muziku, bio je Mateja Pantić, reper NFL Mateja, koji mi se javio s komentarom mojih tekstova i u kome sam otkrio izuzetno upućenog, artikulisanog i plemenitog mladog čoveka. Od njega sam dosta saznao, uputio me je u neke stvari, a ja sam ga pozvao da sa mnom učestvuje na naučnoj konferenciji i u emisiji na državnom radiju, u čemu se odlično snašao. Pošto je momak verujući, objavili smo na francuskom jeziku i jedan zajednički tekst o hrišćanstvu u srpskom repu.
Ova avantura mi je pomogla da bolje upoznam mlađe generacije i različite fenomene današnjeg sveta koje bez toga ne bih pravilno razumevao, pa čak ni zapažao. Za mene najvažnije, došao sam u kontakt sa nekim uistinu dobrim i talentovanim mladim ljudima, od kojih su neki stvaraoci u rangu stvaralaca u svim drugim umetnostima našeg vremena. Najzad, mnogi od njih su se muzikom bavili iz istinske i duboke potrebe, sa ljubavlju i interesovanjem, i najdraže mi je što je nekima od njih značilo što neko to prepoznaje, njihovu nadu i bol, njihove borbe i traganja, i to neko ko je znatno stariji od njih i nije iz njihove kulturne i socijalne sredine.
Otvorenost se uvek isplati, naravno, ako nije proračunata i sujetna ili puka forma i fraza. Ako vas istinski interesuju ljudi, ako mogu da vas pokrenu i zapale, razumećete i doživeti mnogo više nego što ste mogli da očekujete.
Ja ionako nikada nisam umeo da izvučem neku konkretnu materijalnu korist ili ostvarim neki interes onim što radim ili u odnosima koje razvijam, niti sam čovek posebno umešan u društvenim kontaktima, tako da mi ni moj odnos sa repom nije doneo ništa, osim naravno podozrenja, pa čak i prezrenja nekih kojima su takva interesovanja bila neprihvatljiva ili banalna. Ali to svejedno nisam ni očekivao niti tome težio. Uronio sam u jedno novo iskustvo, koje mi je prijalo i nadahnulo me, a onda se može dalje, bez umišljanja da sam uradio nešto posebno važno i značajno, ali da je možda sve ipak imalo smisla, makar za ponekog. Makar to u nekom kratkom trenutku bio i neko od roditelja mladih repera o kojima sam pisao. U svakom slučaju, nadam se da ni za koga nije bilo štete.
