Са популарном музиком ствари стоје тако да углавном настављамо да слушамо оно што смо слушали у младости, или оно што на то личи. Ја сам, на пример, углавном слушао рокенрол, посебно панк, а када је реп у питању нисам одмакао много даље од општих места какви су Паблик енеми, Ву Танг Клан или Еминем. Неко време сам слабије пратио новију музику, посебно нашу, али пошто је за мене музика увек била ту негде, приметио сам да је негде од 2017. године почело да ниче доста бендова и извођача и да је нешто почело да се догађа. Прво што ми се заиста и искрено свидело била је музика Ивана Јегдића и тако сам преко њега почео да пратим наш млађи поп и рок, а касније све више реп. О Јегдићу сам писао, направио један јавни разговор са њим и учествовао на промоцији његове збирке поезије. Испоставило се да је у питању изузетно паметан, рафиниран и продуховљен младић, што ме је додатно охрабрило да наставим да истражујем нашу млађу музику
Зашто реп? Зато што је то неупоредиво најдоминантнија музика млађих генерација, које, ако то немате у виду, напросто не можете разумети. Да не говоримо да је сама по себи културни и друштвени феномен који у многоме обликује „дух времена“ и помаже његовом разумевању, а ја сам неко ко воли да буде у току са живом стварношћу.
Најзад, и моја деца су већ довољно одрасла да сам имао додатан мотив да разумем генерацију оних који воле и стварају ту врсту музике. И коначно, репу ме је привукао одијум који је постојао код многих припадника моја генерације, стасале углавном на року. Они млади реп, посебно треп и дрил, једноставно нису прихватали и разумевали, а ја не волим да одбацим нешто пре него што га испитам и доживим.
И тако, када је реп у питању први кога сам доживео био је Ђорђе Чаркић Клинац. Наравно, одмах сам имао порив да пишем о ономе што ради, као што увек имам порив да пишем, јер тако спознајем, испитујем и проживљавам ствари, тако их пре свега самом себи објашњавам и приближавам, а онда подстичем и друге да их макар узму у обзир, да допусте да то постане део њиховом искуства.
Млади музичари су на моје текстове лепо реаговали, зачуђени што неко уопште пише о њима на озбиљан начин, посебно неки „маторац“. Чак су ми преносили поздраве својих родитеља, људи моје генерације, обрадованих и зачуђених што неко сматра да оно чиме се њихова деца баве ипак има неки смисао и вредност. Већину младих репера нисам уживо упознао, нисам инсистирао на дружењу и упознавању, осим ако иницијатива није долазила са њихове стране, сматрајући да би то било неприлично и наметљиво с моје стране.
Трећа значајна личност, после Јегдића и Клинца, у мом путу у младу музику, био је Матеја Пантић, репер НФЛ Матеја, који ми се јавио с коментаром мојих текстова и у коме сам открио изузетно упућеног, артикулисаног и племенитог младог човека. Од њега сам доста сазнао, упутио ме је у неке ствари, а ја сам га позвао да са мном учествује на научној конференцији и у емисији на државном радију, у чему се одлично снашао. Пошто је момак верујући, објавили смо на француском језику и један заједнички текст о хришћанству у српском репу.
Ова авантура ми је помогла да боље упознам млађе генерације и различите феномене данашњег света које без тога не бих правилно разумевао, па чак ни запажао. За мене најважније, дошао сам у контакт са неким уистину добрим и талентованим младим људима, од којих су неки ствараоци у рангу стваралаца у свим другим уметностима нашег времена. Најзад, многи од њих су се музиком бавили из истинске и дубоке потребе, са љубављу и интересовањем, и најдраже ми је што је некима од њих значило што неко то препознаје, њихову наду и бол, њихове борбе и трагања, и то неко ко је знатно старији од њих и није из њихове културне и социјалне средине.
Отвореност се увек исплати, наравно, ако није прорачуната и сујетна или пука форма и фраза. Ако вас истински интересују људи, ако могу да вас покрену и запале, разумећете и доживети много више него што сте могли да очекујете.
Ја ионако никада нисам умео да извучем неку конкретну материјалну корист или остварим неки интерес оним што радим или у односима које развијам, нити сам човек посебно умешан у друштвеним контактима, тако да ми ни мој однос са репом није донео ништа, осим наравно подозрења, па чак и презрења неких којима су таква интересовања била неприхватљива или банална. Али то свеједно нисам ни очекивао нити томе тежио. Уронио сам у једно ново искуство, које ми је пријало и надахнуло ме, а онда се може даље, без умишљања да сам урадио нешто посебно важно и значајно, али да је можда све ипак имало смисла, макар за понеког. Макар то у неком кратком тренутку био и неко од родитеља младих репера о којима сам писао. У сваком случају, надам се да ни за кога није било штете.
