Odavno je rečeno da čovek čoveku može biti i lek i otrov, i mnogi životni problemi budu rešeni prosto razgovorom sa nekim, uzajamnim razumevanjem, čak i kada izostane ili kada nema potrebe za nečijom delatnom intervencijom. Nekad nam je važno da nas neko prosto sasluša, po mogućnosti bez osuđivanja, pridikovanja ili potcenjivanja, a podrazumeva se da je često korisno primiti dobar savet od iskusnijih ljudi, onih koji imaju više znanja i, što je posebno važno, iskustva od nas, ili prosto od onih koji gledaju iz druge perspektive na naš problem, što nam itekako može pomoći.
Većini pisaca, umetnika, teoretičara ili filosofa verovatno više znači ako im neko kaže da im je njihovo delo u nečemu životno pomoglo ili ih na našto nadahnulo, nego što im je ponudilo neko novo saznanje, intelektualni izazov i slično. To je sve važno, naravno, i ne isključuje jedno drugo, ali nekako shvatamo da sve što čovek radi treba da koristi, da služi čoveku, i to u onom neposrednom, konkretnom, egzistencijalnom smislu, da mu pomogne da se orijentiše, nadahne da nastavi dalje, da ne odustane, da nađe snage i dovoljno mira da potraži realno rešenje za situaciju u kojoj se nalazi, a svi smo mu „u situaciji“, jer smo u svetu, jer smo „ka smrti“.
Zato se ljudi koji se bave umetnošću, naukom ili filosofijom ponekad osećaju nedovoljnim i neadekvatnim, pa teže ka višku akcije, ulazeći u politiku, biznis, postajući medijske sveznalice, lajkfkoučevi ili psihoterapeuti sa ili bez licence. Umetnik ili mislilac može da razume složene odnose, da obuhvati celine i uoči skrivene veze između pojava i to je dragoceno. Ali kada poželi ili dođe u situaciju da ponudi savet drugom čoveku, često smatra da je dovoljan već iskaz o stanju stvari, kao da veruje da je ljudima dovoljno nešto objasniti ili umetnički predočiti i da će ih to promeniti. Kao da veruju da ljudima i realnošću mogu da upravljaju slično svojim likovima i umetničkim svetovima, ili idejama i misaonim svetovima.
U tom smislu, dragocena su teološka znanja, ali ona se ne mogu automatski primeniti u svešteničkoj službi u parohiji, niti se teorijska znanja iz oblasti psihologije ili psihijatrije automatski mogu da pomognu ljudima. Sve to je nužna podloga, jer mora postojati znanje, ali konkretna praksa je drugo, i zato treba poznavati tehnike, sticati iskustvo i najvažnije razvijati živ i neposredan odnos prema konkretnim ljudima, od kojih je svako na neki način različit.
Ukratko, svi mi želimo da delimo savete, i to je razumljivo, jer želimo da pomognemo i da imamo intenzivnije i dublje odnose sa ljudima. Ali želja za savetovanjem često podstiče iz prevelike vere u svoje sposobnosti, potcenjivanja drugih i sopstvene gordosti, posebno ako smo od onih koji rado daju ali teško, sa apriornom odbojnošću p negodovanjem, primaju savete drugih. Kada neko ima problem, vi ćete mu reći ono što mislite, i to će možda biti sasvim tačno, ali teško da će mu to pomoći, jer to je obično proces, koji traži vremena, pažnje, ali i znanja, pa olako dat savet, makar i tačan, može nekad da napravi više štete nego koristi. Mi smo dajući savet oprali svoju savest i nahranili sujetu, ali ko zna kako će taj kojeg smo posavetovali shvatiti to što smo rekli, kako će dalje sa tim? Naravno, to je njegova odgovornost, mi možemo samo ono što možemo, ali tim pre treba biti oprezan.
Bilo kako bilo, nikad ne može biti štete od toga da se drugi sasluša bez osuđivanja, pridikovanja i potcenjivanja, a posebno ne može biti štete od konkretne pomoći – pomoći nekome materijalno ili organizaciono, uputiti ga na nekoga i slično. A sa savetima treba biti oprezan, govoriti samo o onome o čemu imamo iskustvo, ne shvatati svoje reči i stavove kao neopozive i jedino ispravne, govoriti samo kad smo sigurni da pri tome nemamo skrivenih motiva, koji bi vodili želji da ovladamo nad drugim čovekom, zarobimo ga zahvalnošću ili potvrdimo svoju dominaciju u našem odnosu. A u to se nikad ne može biti dovoljno siguran.
Ako se uvežbamo da sa drugima razgovaramo zaista smireno i sa ljubavlju, i naši saveti mogu biti od koristi. Ako nemamo savet, ako ne znamo šta bismo rekli, možemo jednostavno da zagrlimo drugoga, bukvalno ili metaforički, jer zagrljaj je nešto što nikad neće propasti. Ako naučimo kako da se nosimo sa savetovanjem i primanjem saveta, znaćemo da smo ponešto napredovali i smirenosti i ljubavi, i nastavićemo da se trudimo da ništa od stečenog ne izgubimo.
Vladimir Kolarić za Kompas info
