Одавно је речено да човек човеку може бити и лек и отров, и многи животни проблеми буду решени просто разговором са неким, узајамним разумевањем, чак и када изостане или када нема потребе за нечијом делатном интервенцијом. Некад нам је важно да нас неко просто саслуша, по могућности без осуђивања, придиковања или потцењивања, а подразумева се да је често корисно примити добар савет од искуснијих људи, оних који имају више знања и, што је посебно важно, искуства од нас, или просто од оних који гледају из друге перспективе на наш проблем, што нам итекако може помоћи.
Већини писаца, уметника, теоретичара или философа вероватно више значи ако им неко каже да им је њихово дело у нечему животно помогло или их на нашто надахнуло, него што им је понудило неко ново сазнање, интелектуални изазов и слично. То је све важно, наравно, и не искључује једно друго, али некако схватамо да све што човек ради треба да користи, да служи човеку, и то у оном непосредном, конкретном, егзистенцијалном смислу, да му помогне да се оријентише, надахне да настави даље, да не одустане, да нађе снаге и довољно мира да потражи реално решење за ситуацију у којој се налази, а сви смо му „у ситуацији“, јер смо у свету, јер смо „ка смрти“.
Зато се људи који се баве уметношћу, науком или философијом понекад осећају недовољним и неадекватним, па теже ка вишку акције, улазећи у политику, бизнис, постајући медијске свезналице, лајкфкоучеви или психотерапеути са или без лиценце. Уметник или мислилац може да разуме сложене односе, да обухвати целине и уочи скривене везе између појава и то је драгоцено. Али када пожели или дође у ситуацију да понуди савет другом човеку, често сматра да је довољан већ исказ о стању ствари, као да верује да је људима довољно нешто објаснити или уметнички предочити и да ће их то променити. Као да верују да људима и реалношћу могу да управљају слично својим ликовима и уметничким световима, или идејама и мисаоним световима.
У том смислу, драгоцена су теолошка знања, али она се не могу аутоматски применити у свештеничкој служби у парохији, нити се теоријска знања из области психологије или психијатрије аутоматски могу да помогну људима. Све то је нужна подлога, јер мора постојати знање, али конкретна пракса је друго, и зато треба познавати технике, стицати искуство и најважније развијати жив и непосредан однос према конкретним људима, од којих је свако на неки начин различит.
Укратко, сви ми желимо да делимо савете, и то је разумљиво, јер желимо да помогнемо и да имамо интензивније и дубље односе са људима. Али жеља за саветовањем често подстиче из превелике вере у своје способности, потцењивања других и сопствене гордости, посебно ако смо од оних који радо дају али тешко, са априорном одбојношћу п негодовањем, примају савете других. Када неко има проблем, ви ћете му рећи оно што мислите, и то ће можда бити сасвим тачно, али тешко да ће му то помоћи, јер то је обично процес, који тражи времена, пажње, али и знања, па олако дат савет, макар и тачан, може некад да направи више штете него користи. Ми смо дајући савет опрали своју савест и нахранили сујету, али ко зна како ће тај којег смо посаветовали схватити то што смо рекли, како ће даље са тим? Наравно, то је његова одговорност, ми можемо само оно што можемо, али тим пре треба бити опрезан.
Било како било, никад не може бити штете од тога да се други саслуша без осуђивања, придиковања и потцењивања, а посебно не може бити штете од конкретне помоћи – помоћи некоме материјално или организационо, упутити га на некога и слично. А са саветима треба бити опрезан, говорити само о ономе о чему имамо искуство, не схватати своје речи и ставове као неопозиве и једино исправне, говорити само кад смо сигурни да при томе немамо скривених мотива, који би водили жељи да овладамо над другим човеком, заробимо га захвалношћу или потврдимо своју доминацију у нашем односу. А у то се никад не може бити довољно сигуран.
Ако се увежбамо да са другима разговарамо заиста смирено и са љубављу, и наши савети могу бити од користи. Ако немамо савет, ако не знамо шта бисмо рекли, можемо једноставно да загрлимо другога, буквално или метафорички, јер загрљај је нешто што никад неће пропасти. Ако научимо како да се носимо са саветовањем и примањем савета, знаћемо да смо понешто напредовали и смирености и љубави, и наставићемо да се трудимо да ништа од стеченог не изгубимо.
Владимир Коларић за Компас инфо
