Почетна » Култура » Владимир Коларић — Леп поглед с краја света

НОВА КЊИГА МИЛОША К. ИЛИЋА

Владимир Коларић — Леп поглед с краја света

Иако са неколико квалитетних књига иза себе, Милиш К. Илић је на свој лик и дело већу пажњу скренуо тек са „афером Ана Милош“, када је открио како иза хваљених и награђиваних књига прозе и поезије „Крај распуста“ и „Говори град“, потписаних именом фиктивне Ане Милош, крије заправо он. Како наша књижевна чаршија трпи само изрежиране и дириговане „инциденте“, „афере“ и „полемике“, где су улоге свих актера унапред познате, а мање-више и исходи, и где се зна које су црвене линије и „свете краве“ у које се једноставно не дира, ово откриће је произвело непропорционално много буке. Стиче се утисак да је Илићев иступ био субверзиван не толико због свог садржаја или реторике, колико због чињенице да је у свему деловао као слободан стрелац, без подршке неког од оних чија се подршка има тражити. Неко „небитан“ је својом вољом, „мимо реда“ постао „битан“, а књижевна чаршија не трпи преседане, па отуд гневни позиви на кенселовање овог и даље сразмерно младог, продуктиног и неспорно талентованог аутора, као и страх многих да на неки начин не буду доведени у везу да њим и тако изгубе стечене „позиције“. Што је посебно отужно знајући колико новца и реалне моћи уоште постоји у књижевним свету.

Укратко, Милош Илић је својим идентитетским уметничким експериментом само показао оно што сви ми ионако знамо, а то је у коликој мери на нашој књижевној сцени владају некњижевни или ванкњижевни критеријуми (сваког кога интересују корени и геназа ове аномалије нека прочита недавно објављену књигу Весне Тријић „Књижевност између политике и културе“). Он је једноставно показао да је цар го онима који се заправо нису посебно ни трудили да уверљиво симулирају како то не виде и сами. А шта то говори о нашој књижевој сцени, осим о царујућем кукавичлуку, плиткости и учмалости, који иду руку под руку, а и сви ми који желимо да будемо део те сцене, заједно са њима.

Што се стваралаштва самог Илића тиче, ван свих афера и аферица, између његових различитих уметничких идентитета и-или псеудонима постоји јасан континуитет и склад и прилично је јасно како је „Крај распуста“ Ане Милош нешто зрелије, дорађеније и избрушеније отеловљење поетике из веома добре збирке „Уморни као пси“, коју опет роман „Деца Недођина“ својим спојем „новог реализма“ са фантастичким и параболичко-алегоријским елементима доводи до врхунца. Чак и о његовој књизи „По занимању: Ана Милош“, у којој разоткрива аферу коју је покренуо, због егзистенцијалног набоја и уопштаваућег потенцијала, можемо слободно говорити као о уметничкој прози, роману који можемо ставити у исту раван са његовим другим делима.
У својој новој збирци проповедака „Књига штампана у нула примерака“ (Плато, 2024), Илић се, како наслов сугерише, бави књижевим темама, али овде није нагласак на критици, исмевању или преиспитивању књижевне сцене или овдашњих књижевних прилика, већ примарно на тајни и искуству писања, самом стваралачком процесу, у свом његовом сегментима, од уметникове перцепције света (унутрашњег и спољашњег), стваралачког процеса, до његовог пласмана и рецепције. Иако и даље поседују елементе сведено стилизованог „новог реализма“, овде су у односу на већину ранијих текстова присутнији фантастички и алегоријско-параболички елементи.

Милош Илић
Милош Илић

Ове приче сведоче егистенцијални набој који прати стваралачки процес, али откривају и његову својеврсну онтологију. Недостатак рецепције његовог рада доводи не само до егзистенцијалне него и онтолошке кризе код ствараоца, јавља се како потпуни расцеп тако и још фаталније стапање писца и његовог дела, истражује се однос уметника према свету као његовом материјалу, према ком је равнодушан, чак циничан све док служи његовим стваралачким потребама, али и способности уметника да на неки начин обликује свет, управља њиме својим стваралаштвом, призива га у постојање, што понекад води и аутодеструкцији. Уметник је пречесто фокусиран само на своје стваралаштво, заборављајући све око себе, потирући друге аспекте свог живота и за њега нерелевантне аспекте стварности, осуђујући се на усамљеност, отуђење, унутрашњи раскол, па тиме поново на деструкцију и самодеструкцију.
Уметник својим стваралаштвом обликује свет, преображава га, али стално на граници између све јачег искуства тог света и његовог потпуног потирања и ишчезавања у том процесу, стварајући од уметника отуђеног „човека празних шака“, који најзад губи не само свет и друге људе него и себе.

И оне приче које се екплицитно не баве стваралаштвом, тичу се односа човека према свету, општења са њим, продубљеног истраживања перцепције, селекције, покушаја да се мноштвеност ствари овог света на неки начин осмисли, организује, макар ти начини и превазилазили уобичајене норме здравог разума и друштвенх норми, и укључивали параноју, опсесију и избезумљујући страх од спољашњег света или својих унутрашњих понора и њихових непредвидљивости и необухватности, чијем би превладавању уметност и могла да служи.

Приче постепено, чувајући ритам и компактност збирке, од теме уметности и стваралаштва прелазе у један дистопијски, постапокалиптички миље, у ком природа није ништа мање претећа од (остатака) цивилизације, али готово без шава, јер некако схватамо да је и даље реч о стваралаштву, о човековом односу према свету, учешћу у њему, о целини света ухваћеној човеком, и о томе шта се деси кад тај свет почиње да му клици кроз прсте.

Мањкавост тог односа, мањкавост старалаштва, стваралачке воље и моћи, човекове способности захватања света и његовог преображаја, доводи до распада не само друштва и цивилизације, него и самог времена, једне заглављености, зачараности, заглибљености, али у којој у нама може да се појави макар и скривена и недовољно освештана нада у некакав град иза хоризонта, „који нас на чудан начин мами, не желећи да нам се јасно прикаже“. Тај град је заправо истински фокус ове збирке, колико год то неупадљиво било. У том смислу, ако нам, како наслов једне од прича сугерише, ова књига нуди својсврстан поглед „с краја света“, каже нам и да тај поглед може бити „леп“, како онима способним да завире с оне стране времена, у „град будући“, тако и онима који, таквим погледом озарени, могу изнива и обновитељски да сагледају сав свој живот и у њему открију смисао већи од целог света, и који преображава светове.
Збирка „Књига штампана у нула примерака“ је у мисаоном и идејном смислу до сада најуспелија Илићева књига, писана прецизно, јасно и прегледно, са добром структуром целине, па готово да се може читати као роман. Такође, иако у већини посвећена тематизацији стваралаштва, уметности и писања, она се бави најдубљим егзистенцијалним и онтолошким питањима, дубоким основама наше личне и људске самосвести и самопоимања, и у том смислу ће заинтересовати и оне које поетике засноване на матапоетичким поступцима, „писања о писању“ и слично, иначе одбијају. Ово је занимљива, потресна и немало узнемирујућа, али и духовита, жива и релевантна проза, која увелико превазилази локалне границе, а о границама наше књижевне сцене или чаршије – како год је назвали – и да не говоримо. Укратко, као мало која књига текуће српске књижевности, ова позива на превођење.

Припремила редакција Компас инфо
Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.