Filosof Ivan Ilič ima zanimljiv uvid o prijateljstvu, u kom svoju poziciju onog koji upozorava na pogrešan put kojim je krenulo društvo, čitava civilizacija, ali i samo istorijsko hrišćanstvo, ne vidi kao poziciju proroka, već prijatelja.
On smatra da prijateljstvo ne proizilazi iz ljubavi nego ljubav iz prijateljstva, konkretnog odnosa sa konkretnom osobom, čime se etika ne temelji na normi, nego na slobodnom odnosu prema drugom čoveku. Greh tako nije prekrštaj norme, nego povreda konkretnog čoveka, našeg odnosa sa njim. I liturgija time nije spoljašnji ritual niti simbolički iskaz o metafizičkom poretku stvari, već odnos verujućih, braće i prijatelja, okupljenih oko „trpeze ljubavi“, koja nije apstraktna, nego podrazumeva realan odnos realnih ljudi, okupljenih oko zajedničke čaše.
Dakle, on kada upozorava čini to kao prijatelj, onaj koji je u ravni sa nama, koji svojim obraćanjem ne demonstrira bilo kakvu vrstu moći ili prestiža, sopstvene izuzetnosti i izabranosti. On prosto svedoči, molitveno i o ljubavi, imajući na umu konkretne ljude, a ne bilo koju vrstu idejnih ili socijalnih apstrakcija i projekcija.
Bog je tako Tvorac i Otac, ali i prijatelj, koji nam se obraća u ljubavi, koji se otelotvorio i „spustio“ se na našu ontološku i egzistencijalnu ravan kako bi nam se obratio na način koji možemo da razumemo, i da na osnovu toga delujemo, ne po komandi i u strahu, nego slobodno i u ljubavi.
Došao je ne kao car nego kao jedan od nas, čovek među ljudima, običan i naizgled kao svako drugi. Da nam pokaže kako svako od nas može ono što i on – da vaskrsne, on po prirodi, mi po blagodati, a svi u ljubavi i slobodi.
Tako i mi treba da se odnosimo prema drugim ljudima, ne kao moćnici, bez obzira na društvenu poziciju koju zauzimamo u nekom trenutku, već istinski brinući za svakoga, nikoga se ne odričući. Možda ćemo se od nekoga udaljiti, čak prekinuti kontakt, jer takav je život u svetu, ali treba da ostanemo sa njim u molitvama, u želji da za njega sve bude dobro, bez mržnje i osude. Da zaista, a ne samo na prigodnim rečima Hristos bude „posredi nas“, a to znači da je između nas ljubav i sloboda, šta god da se desi, jer oni su to što ostaje u večnosti.
Ne odričimo se nikoga, jer se time odričemo naše odgovornosti za njega, odgovornosti pre svega molitvene, nelicemerno mu želeći dobro i samo dobro. Želeći mu dakle Hrista i da Hristos bude „posredi nas“, da samo on ostane između nas u večnosti, umesto bilo čega prolaznog, propadljivog i uzgrednog, umesto svih zađevica i sujeta, umesto svega što odstupa od jedinog dobra i jedinog Dobrog pod suncem i pred svim suncima u svim svetovima.
