Pesnik Đorđe Jovanović, odnosno njegov lirski glas, u jednoj pesmi kaže kako o nekom misli sve najgore, ali mu želi sve najbolje. Stihove, naravno, ne treba čitati kao izreke, ali ovaj put bismo mogli da postupimo tako, s obzirom na to da nam ovde nije cilj tumačenje Jovanovićeve poezije.
Dakle, teško je da u životu o svakome možemo misliti dobro, makar se i odricali od toga da drugima budemo sudije. Ali važno je da im ne želimo ništa loše, što znači dve stvari: da verujemo da mogu da se promene i da naš sud nije konačan.
Jer uvek postoji mogućnost da mi nešto nismo dobro uvideli, shvatili i zaključili o nekome i da zbog toga o njemu mislimo loše. Što ostavlja mogućnost za to da promenimo svoj sud. S druge strane, i ako smo, uslovno rečeno, u pravu, uvek postoji mogućnost da se ta osoba promeni ili da pokaže neke druge osobine koje ćemo smatrati dobrima.
Kada, dakle, drugom želimo dobro mi ne kažemo da je ta osoba dobra, već kako verujemo da može biti bolja. S druge strane, prihvatamo da ni mi sami nismo savršeni i da takođe možemo biti bolji. I konačno, uvek uzimamo u obzir da smo možda pogrešili.
Jer kako verovati u Onoga koji spasava i pri tome želi da se svi ljudi spasu, a svoj sud o nekome uzimati kao apsolutan i nepromenljiv? Kako verovati u vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka, a iz njega već sada isključivati i samu mogućnost da u njemu učestvuje neko o kome „mislimo sve najgore“, pri čemu sebe postavljamo u ulogu sudije?
Kako reče valjda mitropolit Antonije Blum, oprostiti nekome znači reći mu da da želite da ga sretnete u Carstvu nebeskom. A to valjda znači i ljubav, pa u vera sama. Jer kada kažete da biste nekoga voleli da sretnete u Carstvu nebeskom znači da se nadate da ćete se i vi naći tamo, a to nipošto nije izvesno. Svakako ne za one koji sebe proglašavaju nepogrešivim i konačnim sudijama, a samim tim bogovima na zemlji.
Zato ne smemo biti takvi. Ne moramo o svakome misliti dobro, a svakako ne ohrabrivati nekoga u činjenju nečega za šta nam se čini da nije dobro, ali treba verovati i nadati se da taj neko može da bude dobar ili makar bolji. Da mu mi možda ne možemo pomoći u tome, ali makar ne bi trebalo da mu odmažemo. Jer tako, najzad, odmažemo i samom sebi.
Želeti nekome sve najbolje ne znači ohrabrivati ga u tome da uspe u činjenju onoga što on možda misli da je dobro, čime bi možda i ostvario neke svoje ovozemaljske ciljeve. Mi mu želimo ono istinski dobro, koje nije od ovoga sveta i kome „svaka duša“ teži, makar to i ne znajući. Motriti na „krasote rajske“, a ne na slasti ovoga sveta – tek tako možemo znati šta je istinski dobro i za sebe i za druge i svakome ga poželeti, u kakvom god stanju on ili mi trenutno bili.
Moliti se s pogledom u „krasote rajske“, odnosno život budućeg veka, uvek ujedno znači moliti se i za sebe i za druge i ceo svet, prepuštajući konačnu reč onom koji je Reč sama, a ne našoj ili bilo čijoj grešnosti i nesavršenosti.
