Amar Ličina, kako već sam naslov njegove zbirke „Pouzdano merenje“ (Festival poezije mladih, Vrbas, 2025) sugeriše, o vremenu i smrti, samim tim i prolaznosti i onome što (možda) prolaznost nije i onome što bi i čime bi prolaznost (možda) mogla da se prevlada, da se pobedi vreme, a samim tim valjda i smrt.
Velike su to teme za mladog pesnika, u vremenu kad mladi pesnici retko posmatraju išta izvan sopstvene sobe, odnosno te sobe kao metafore za svoj unutrašnji svet, o kome opet kao da ne znaju mnogo, nego ga kodiraju lektirom drugih pesnika. U svakom slučaju, mladih pesnika je danas kod nas dosta, neki od njih su izuzetno talentovani i posvećeni, ali direktno i neizvinjavajuće, a ipak uspešno mašanje za velike teme nije tako često.
Ipak, velike teme su one koje su nam istovremeno najdalje i najprisnije, jer svi stojimo pred smrću, trzamo se pred vremenom, muči nas ili osvetljava ljubav, opijamo se strahom ili se pred njim oduzimamo. Amar Ličina se sa tim velikim upravo i hvata u koštac kao sa prisnim, bliskim, prisutnim i konkretnim. On ima razuđen i pročišćen jezički izraz, nimalo generički, a od pesničkog o kulturnog nasleđa ne beži, ali ga prerađuje sopstvenim doživljajem.
On u vrtlog vremena i smrti ne uranja gubeći se u njemu, već ima posmatračku distancu, ali opet uspeva da prenese huk i haos vrtloga o kojima peva, otkrivajući nam njihov užas, ali i njihovu lepotu. Distancu stvara referisanjem na nasleđe ili kulturni kontekst, ali i značenjskim i strukturalnim obrtima u pesmi, koji svedoče o njegovoj sposobnosti da na veoma zreo način kontroliše svoj izraz, ali da on ipak ostane sazvučan onome što i o čemu i u čemu peva.
Već u prvoj, naslovnoj pesmi, Ličina sugeriše da onaj koji je stvorio vreme od vremena ne zavisi i u vreme ne veruje, kao ni onaj koji je spoznao tog tvorca vremena, zavirivši iza zastora vidljivog i uvek iznova ponavljanog, koje smo usvojili kao jedinu stvarnost.
Već u drugoj pesmi („Počeci“), obmana vremena i prepuštenosti vremenu je u njegovoj nepovratnosti, jer ko uplovi u njegovu bujicu nikada neće moći da se vrati svojim osnovama, izvorima, začecima, a kada to ne može, onda počinje da gubi svako znanje ili makar slutnju kuda ga ta bujica uopšte vodi, pa čak i čemu bi uopšte trebalo da se nada.
Kada poseže za Borhesovim Pjerom Menarom, pesnik to ne čini proizvoljno ili „po zadatku“, već otvarajući pitanje smisla pesništva u toj bujici i toj nepovratnosti. Knjige ipak od nekuda dolaze, od nekud gde je nama nevidljivo, da bi u sledećoj pesmi („Čekaonica“) prepoznata moć reči kao molitve, koja se rađa pred tamom smrti i senkom neizvesnosti, gde je čvrstina vere jedino sidro koja nas sprečava da se otisnemo ka ništavilu, a njen izraz je reč molitve, možda jedino što imamo kad počnemo da sumnjamo u moć i smisao svakog činjenja.
Nadalje, pesme u ovoj zbirci kao da tragaju za mogućnostima da se pesma približi molitvi, pesnička reč bar donekle reči molitve i samim tim njenoj moći. Pesnik se obraća gospodaru vremena, onom koji je izvan i iznad njega, pokušavajući da se sa njim usaglasi, sa njim postane sazvučan, a pre svega da čuje njegov glas. Pesnik peva da bi čuo glas, koji će ga svuda i uvek – gde god i kad god bio – pronaći, probijajući magle vremena i tmine smrti. Reči kao da su prozori ili ruka koja otvara prozor, kako bi vetar spolja mogao da zanjiše zastore naše (samo)obmane i da nas glas nađe.
Reč ima moć i da uvek iznova potvrđuje da je svet stvoren i da se stalno iznova stvara, makar ih, kao u pesmi „Pripreme za svitanje“, izricao i „sumašišavši komšija“, ali reči, kao i slike, imaju sposobnost da ne samo otkriju i prokažu, nego i da naslute i utiču na realnost („Slikari“) i zato prema njima moramo biti odgovorni, tim pre što nisu samo naše, već pripadaju mnogim generacijama pre nas, a mi ih šaljemo dalje, ko zna kome u bujici vremena, da mu ako je sreće budu sidro, a ne kamen oko vrata.
A posebna dragocenost ove zbirke je što se u njoj ne završava sve na pesniku, onome koji piše i muči se sa rečima, nego se vreme i smrtnost opeva kroz priče drugih ljudi, imenovanih, koji nestaju u reci vremena, ali ako ništa drugo, ono pesnička reč čuva trag o njihovom postojanju – trag skroman, koji sebe ne precenjuje i nije zamena ni za jedan od tih života, kako god „mali“ bili.
Pesnik sve te ljude naziva svojim, i sebe, na kraju niza, svrstavajući među te „svoje ljude“, ni po čemu iznad njih, ni po čemu privilegovan, pa ni tom pesničkom rečju kao takvom. Ali to je ono što on ima, kao što svako od tih nekoliko desetina navedenih ljudi ima nešto, makar koliko neznatno. Neznatno sa našeg, ljudskog stanovišta, ali sa stanovišta onog tvorca vremena i pobedioca smrti, ko zna?
Drugi deo zbirke, nazvan „Nešto drugo“, donosi mirnije, gotovo meditativno promišljanje o tome čemu poezija i koji su dugovi pesnika prema njoj, a koji nemaju nikakve veze ni sa žalošću ni sa radošću, sa srećom i tugom, kojih pesnik ne može da se odrekne, ali treba da ih prihvati mirno, kao još jedan trzaj vremenitosti i smrti, zagledan ka onome što tu vremenitost prevazilazi, uvek uz mogućnost da je to u šta je zagledan samo fatamorgana, još jedan zastor pred stvarnošću.
Treći deo zbirke („Nešto treće“), koji sadrži i pesme u prozi, duhovito promišlja nad pitanjima pamćenja i zaborava, istovremene želje pesnika da bude zapamćen i zaboravljen, kao da su to samo dva različita načina da se pobedi vreme, kao pobeda koja se vojuje bilo tako što se bude prvi u trci ili tako što se ne trči uopšte. Ponovo je tu nedoumica nad pisanjem i ponovo se tu prizivaju konkretni ljudski životi, vodi se dijalog sa ljudima znanim i neznanim, prošlim i možda budućim, pred belinom stranice i sveta, koja može značiti iščeznuće i prazninu koliko i novi početak, nepostojanje ničega uopšte, kao i i ukinuće vremena i smrti, kada sve vidljivo nestaje i ostaje samo beli sjaj. Onaj koji je zapravo sve vreme bio u pozadini svih naših činjenja, pa i pisanja, pevanja i govorenja, nevidljivo utišavajući i usmeravajući njihovu buku i pometnju, kao tihi šum iza vremena i uprkos smrti, a kojeg smo u ovom vrtlogu i brlogu tek na mahove i u prosjajima uspevali da postanemo svesni.
„Kad praviš prtinu najbolji su sitni koraci,
ali se mora koračati smelo
kao da trag nikada neće biti izbrisan
i kao da je tamo kuda ideš,
mesto samo za tebe i ni za kog više
baš kao onda kad se dolazilo
u prapostojbinu“ („Osvajanje“).
