Aleksandar Solženjicin — „Povratak kući“

Lik i delo Aleksandra Solženjicina su definicija slobode, ljudskih prava i moralne odgovornosti, te se on smatra jednim od najznačajnijih književnih disidenata i boraca za slobodu govora u 20. veku. Nobitnik je „Nobelove nagrade“ za delo „Arhiepelag Gulag“ 1970. godine. Ova nagrada mu je donela svetsku slavu, omogućivši mu da hrabro izrazi svoje neslanje s totalitarnom vlašću u Sovjetskom Savezu. Nakon toga, izbačen je iz zemlje, ali je slobodu koristio da kritikuje nepravdu ne samo u svojoj zemlji već i na Zapadu. Njegova neustrašivost doprinela je rušenju Sovjetskog Saveza. Snagom volje, Solženjicin je postao simbol borbe za istinu, veru i pravdu, ostavljajući neizbrisiv trag u književnosti i istoriji.

Sivilo Staljinovog režima

Solženjicin je oca izgubio pre svog rođenja koji je nastradao od jednog zalutalog metka u lovu, iako je pre toga preživeo sve muke i nedaće Prvog svetskog rata, i to kao ruski  oficir. Mali Sanja, odrastao je sa samohranom majkom Taisijom u gradu Rostovu i već u ranim godinama se nazirao njegov književni talenat, te je već sa 9 godina odlučio da postane pisac. Put do ovog cilja nije bio prostran „crvenim tepihom“, jer je u tom periodu Rusiju nadvio Staljinov režim u kome mladi Solženjicin nije mogao da izrazi svoj stav u sivilu ideologije sa kojom se duboko nije slagao. Zbog toga je odlučio da studira matematiku i završio kao najbolji student u generaciji tik pred napad nacističke Nemačke na SSSR. Iste godine, oženio se Natalijom Rešetovskom, njegovom školskom drugaricom.

Posvećen jednom cilju

Nikada nije odustao. Iako mu je na regrutaciji za vojsku dijagnostifikovan rak testisa, na sve načine je pokušavao da pomogne svojoj domovini. Zbog ovog problema sa karcinomom, on je zajedno sa ženom poslat u jedan mali gradić da predaje matematiku. Međutim, zavaljujući ogromnoj želji da otiđe na front, učestvuje u oslobađanju domovine i stekne vredno iskustvo za postizanje životnog cilja – pisanje romana o revoluciji – omogućeno mu je da se pridruži sovjetskoj vojsci u pozadini. Solženjicin je tada verovao u marksističku ideju, ali već je počeo da shvata da njena primena ne odgovara originalnoj zamisli.

Zahvaljujući oficirima koji su odmah primetili njegove vrhunske intelektualne sposobnosti, početkom 1942. uspeva da upiše oficirsku školu za artiljerce, i šest meseci kasnije dospeva na front u činu poručnika. U sledeće dve i po godine, on će u prvim borbenim redovima Crvene armije potiskivati neprijatelja sa ruske zemlje i sve jasnije postajati svestan naličja staljinizma. Sva njegova pisma drugu iz škole, Nikolaju Vitkeviču, u kojima velikog vođu naziva rečju „pahan“, što na romskom jeziku znači „otac“, a na krimskom žargonu lider hajdučke grupe sličan našem „harambaši“, zapleniće NKVD. Pošto je kao hrabar i sposoban komandir bio nezamenjiv, oni dvadesetšestogodišnjeg kapetana hapse tek nadomak Berlina, i pod stražom od tri pratioca sprovode u ozloglašeni moskovski zatvor Lubjanku.

Život u izgnanstvu

arhipelaga kako ih je sam nazvao i tri godine u nadgledanom ropstvu u pustinji Kazahstana. Po dolasku u logor, oduzeti su mu i uništeni svi dosadašnji radovi i bilo mu je zabranjeno da piše. Međutim, ko želi, pronađe način, a Solženjicin ga je pronašao. Svoja dela izgovorao je u stihovima kako bi ih lakše zapamtio i sve ih naučio napamet uz pomoć brojanice koju su mu prijatelji iz logora napravili od osušenog hleba.

U Kazahstanu je živeo u skromnoj kućici koju je sam napravio. Tamo je bio profesor fizike i matematike, a učenici kojima je predavao, opisivali su ga kao živog čoveka punog entuzijazma, želje i odlučnosti da prenese svo svoje bogato znanje na buduća pokoljenja. Nakon ropstva, sva svoja dela je zapisao i čuvao u tajnosti.

„Odeljenje za rak“

Razni logori i mučenja nisu mogli da poremete stanje svesti i temelje o onome šta je život za Aleksandra Solženjicina. Nakon uspešnog izlečenja karcinoma testisa, napisao je autobiografsku knjigu „Odeljenje za rak“ opisujući svoju bitku u kojoj mu je pomogao koren jedne retke biljke i lečenje radioterapijom. Na isnisistiranje prijatelja, sastao se sa tada već bivšom ženom, a uskoro su obnovili svoj brak jer su stihovi kojoj joj je posvetio ovaj čuveni pisac učinili da se opet zaljubi u njega. Nakon ponovnog pomirenja, živeli su u mestu Rjazan na reci Oki, a Sanja je i pored posla na fakultetu (predavao je fiziku i matematiku) tri godine neumoljivo pisao.

Kada je Staljinovom režimu došao kraj i na vlast došao Nikita Hruščov, Sanja je dobio svojih pet minuta slave. Ubrzo je objavio svoje delo „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u časopisu „Novi svet“ na urgiranje urednika Aleksandra Tvardovskog i uz podršku samog Nikite Hruščova.

Kratak roman, koji bez ideoloških objašnjenja opisuje dan u životu jednog zatvorenika gulaga, seljaka Ivana Šuhova koji je uhapšen samo zbog toga što je bio nemački zarobljenik u Drugom svetskom ratu, neočekivano se uklapa u tadašnje razobličavanje Staljinovog „kulta ličnosti“.

Priča objavljena pred kraj 1962. u Novom svetu udara sovjetsku javnost kao grom iz vedrog neba. Za bivše zatvorenike ona predstavlja čudo, za sve koji su godinama ćutali i terpeli zlostavljanje zbog straha – kišu posle decenija suše. Solženjicin dobija na hiljade pisama čestitki i podrške. Ana Ahmatova, prva dama ruske poezije 20. veka, o njemu izjavljuje: „Svetlonoša! Mi smo i zaboravili, da takvi ljudi postoje… zadivljujući čovek… ogroman čovek“. Tvardovski u sledećih nekoliko meseci objavljuje još tri Solženjicinove priče, među njima i „Matrjonino dvorište“, o pokojnoj pravednici kod koje je pisac živeo prve godine nakon povratka iz izgnanstva.

Pad Hruščova i Nobelova nagrada

Međutim, uskoro sledi politički pad Hruščova (1964), i ponovni kulturni i društveni mraz. Solženicina više ne objavljuju. On u estonskoj zimskoj osami piše Arhipelag Gulag. Protestna pisma i razobličavajuće optužbe na račun Centralnog komiteta i Saveza sovjetskih pisaca šalje novinskim redakcijama i pušta u samizdat.

Rukopise novih radova počinje tajno da šalje u inostranstvo. Ogroman pritisak sovjetskih vlasti na retko darovitog pisca postaje poznat u celom svetu. Radovi mu se prevode na desetine stranih jezika.

Na dodelu Nobelove nagrade u Stokholmu krajem 1970, Solženjicin ne odlazi jer doznaje da sovjetska vlast planira da mu ne dopusti povratak u zemlju. U međuvremenu, njegova nova žena, Natalija Svetlova, rađa mu sina prvenca, Jermolaja, i u sledeće tri godine još dva dečaka, Ignjata i Stepana. U februaru 1974, trideset devet godina nakon hapšenja na nemačkom ratištu, posle provale u stan, Aleksandra ponovo zatvaraju, a zatim specijalnim letom šalju u Frankfurt. Pred okupljenim novinarima ne želi više da kritikuje sovjetsku vlast, i na pitanja uopšte ne odgovara. Posle nekoliko nedelja nastanjuje se u Cirihu, gde mu se uskoro pridružuju supruga sa troje dece i svojom majkom.

Odlazak u SAD i dostizanje životnog cilja

Mir je konačno našai u Vermontu, gde je kupio jedno imanje i napornim radom privodio svoj roman kraju. Uz svesrdnu pomoć svoje žene Alje, godine je napisao 10 tomova a „Crveni točak“ završio događajima iz aprila 1917. godine. Dok je boravio u SAD, strogo je kritikovao američko licemerje i materijalizam, iako su se amerikanci nadali da će mu prioritet biti kritike upućene na račun sovjetskog totalitarizma. Nakon dolaska Jeljcina na vlast, on se vratio u svoju domovinu. Proputovao je celu Rusiju vozom od istoka do zapada i to je trajalo dva meseca, a narod ga je sa ushićenjem, ljubavlju i podrškom dočekivao u svakom mestu u koje je dolazio tokom ovog proputovanja.

Međutim, bio je jako razočaran pljačkom države u tranziciji, kritikovao je vlast i Jeljcina, pa čak i Vladimira Putina kada je došao na čelo države. Poslednjih 15 godina života, Sanja ne prestaje da piše.

Pet godina pred smrt objavljuje dvotomnu knjigu o Jevrejima u Rusiji „Dvesta godina zajedno“, zbog koje ga optužuju za antisemitizam, ali, sa druge strane, i za toleranciju prema ovoj uticajnoj etničko-verskoj manjini. Napadaju ga i s leva i s desna, neki zbog netrpeljivosti prema komunizmu, neki zbog suviše liberalnih stavova, ali najviše zbog ljubomore. Intelektualci, političari i novi oligarsi „ruskom proroku“ ne mogu da oproste svetsku slavu i moralnu doslednost.

Svoj burni životni put završio je u 90. godini tiho, kod kuće, u prisustvu najbliže porodice, od srčane insuficijencije. Sahranjen je uz najveće državne počasti na Donskom groblju u Moskvi. Veliki ruski pisac još uvek proizvodi ogromno protivrečje. Jedni ga do neba uzdižu, drugi ponižavaju i omalovažavaju. Većina se ipak slaže da se od Dostojevskog u Rusiji nije pojavio pisac takve umetničke snage koji je u svojim romanima propovedao čisto jevanđelje.

Karakter Solženjicina

Sanja je bio energičan čovek, pun radosti i ljubavi, ali ponekad gord i uvek bez dlake na jeziku. Govorio je istinu koja ga je koštala jedanaestogodišnjeg ropstva i mučenja koja bi retko ko izdržao. Slava mu je donela mnoga iskušenja, od kojih je jedno i bračno neverstvo.  Nikada se nije bojao smrti niti roptao na Boga, iako je video mnoga mučenja, ubistva, silovanja, doživeo najgore uvrede od svojih sunarodnika, pa čak bio i otrovan bojnim otrovom. Sve ovo, stoički je podneo Aleksandar Solženjicin, a pritom uspeo da ostavari svoj životni cilj i objavi svoj „magnum opus“ o revoluciji.

Sve ovo, ne bi mogao da nije imao veru u Hrista. On je povratak Bogu nazvao „povratkom kući“, jer su ga majka i deda kao malog vodili u crkvu, i on je to detinje poverenje u Gospoda čuvao duboko u sebi. Kroz svoja dela, borio se za hiljade i hiljade logoraša koji nisu odstupili od svog osnovnog životnog načela, a to je istina.

Put, Istina i Život bili su glavni motivi njegove borbe od koje nikada nije odustao uprkos mnogim iskušenjima koji su svakodnevica svakog verujućeg čoveka.