Duhovno nije prostor apstraktnih ideja, već našeg živog iskustva, doživljaja, povezanosti sa nečim što nije čulno, vidljivo, opipljivo, ali što osećamo da je važno za naše živote, i što je možda u njihovom korenu, u srži. Nečim što ne samo da osvetljava naš život, nego nam ga je možda dalo i daje. Što je istovremeno baskrajno daleko i različito, ali na neki tajanstven i dubok način i povezano sa njim. Zato umetnošću možemo da ukažemo na duhovno, naslutimo ga, naznačimo, pa do izvesne mere dodirnemo, učestvujemo u njemu. Zapravo baš zato što je umetnost čulna, tvarna i konkretna, ona omogućava dodir, a ne konstrukt – kontrukt je uvek u osnovi naš, strukturiran je od strane naših telesnih i-ili duševnih sposobnosti, funkcija i sila, i uvek je pokušaj ovladavanja, obuhvatanja, porobljavanja. A duhovno je sloboda i neće da bude porobljeno. Ono samo dopušta dodir – ovlašan, nenametljiv, što je čistiji moguć. Ne čistiji od prljavštine tvarnog, već od strasnih usmerenja i pretenzija, loše volje, one koja teži za moći i samouzdizanjem, samoopravdavanjem. To duh neće i ne pušta sebi niti mu ide u susret. Zato je telesna i duševna kultura porobljivačka i nasilna, a duhovna nežna.
Treba dakle u tom dodirivanju, u tom pokušaju poštovati određena lična i kolektivna iskustva i predanja, ali samo ako ne poverujemo da nas ona čine vlasnicima istine, da smo zbog njih postali vlasnici istine, koji sve druge treba da gledaju popreko ili s visine. Sa pravom da morališu, osuđuju, postavljaju neupitna pravila, vrše ovozemaljsku vlast makar i pod plaštom duhovnog autoriteta..
Ukratko, znaš samo ono što si iskusio, okusio, samo ti ono (možda) daje moć, nudi ti istinu i život. Ako govoriš i činiš iz iskustva, doživljaja, uvažavajući onog čoveka sa kojim si i pred kojim si, uvek uzimati u obzir mogućnost da grešiš ili da si prosto neadekvatan, da neadekvatno koristiš reči i predstave da bi preneo ono što ti treperi u srcu. I nikad ne apsolutizuj lično iskustvo, kao primenjivo za sve i svakoga, pa i za svaki trenutak tvog sopstvenog života. Ne pretvaraj dar i svetlost u namet i kavez. Takođe, i ne kolebaj se pred svim i svakim, verujući da je taj-i-taj vlasnik istine kom treba da se potčiniš. Ne apsolutizuj, ali i ne relativizuj.
Svi moji padovi bili su u osnovi duhovni, kad se nešto poremetilo u toj povezanosti, dodirovanju, snazi doživljaja i prisustva, kad se pojačalo iskustvo podvojenosti i samim tim čamotinja. Takvo stanje utiče i na naš telesni i duševni sklop, koji je zapravo jedno isto, ili jedna celina. Zato ne treba banalizovati to iskustvo, ili makar sećanje na njega dok si ga osećao kao živo, pa pretvarati ga u ideologiju, program za delovanje i mišljenje, ili ne daj Bože proganjanje i osuđivanje bilo koga. Duh te uči da budeš nežan, jer u nežnosti je plemenitost.
Iz perspektive duha, kroz okular duha ljudi izgledaju bitno drugačije nego bez njega; zaiskri nešto u njima, pa i onim najokorelijima, nešto što ih čini neponovljivima i nezamenljivima. Ako i ne vidiš to, do tebe je. I to je u redu, jer i ti sam si okoreo. Pusti duh da radi svoje, a ti radi svoje. Ali sa duhom, osluškujući ga. I kad ga ne čuješ, ne zaboravi ga, čuvaj ga u srcu. Možda će se vratiti, ili će ti pomoći u tome da ga opet osetiš kao nekad ili čak jače i blagotvornije. Ako ne, opet u redu, jer sve je volja onog koji je beskrajno iznad nas, ali ipak sa nama i u nama. Jer ne završava se sve u ovom svetu, niti sve obuhvata naša mala, ovozemaljska svest.
Baš zato ne idolatrizujemo nikoga i ništa, ne verujmo u neprikosnovenost svojih konstrukcija i shema, svojih trapavih reči i slika, misleći da su one u našim ustima sposobne da iskažu ono neiskazivo i prenesu ga drugima i obnove ih. Ali verujmo da te reči i te slike ipak imaju smisao i značaj, da mogu da ga imaju, jer šta nam je ostalo ako nije tako, ako ni na šta ne možemo da se oslonimo, čak ni u mogućnosti, verovatnosti, koliko god maloj?
Ipak, verujemo da je onaj koji nas je stvorio i koji želi da se svi spasemo, dao mogućnost našim rečima, slikama, mislima, našoj plotnosti da nešto znači, da nešto može, već i sada i ovde, ako je njegovim duhom prožeta. Jer jedino u tome može biti naše spasenje, život naš i život svog našeg lepog sveta. Na proputovanju smo, a ako i nemamo mapu kod sebe, verujmo da imamo svež izvor i sunčev zrak, pa i to nek nam je dovoljno. Da nas osvetli i osveži na našem mučnom i nepredvidivom putu, bauljanju našem – i pretvori ga u cilj.
Dr Vladimir Kolarić
