Александар Солжењицин — „Повратак кући“

Лик и дело Александра Солжењицина су дефиниција слободе, људских права и моралне одговорности, те се он сматра једним од најзначајнијих књижевних дисидената и бораца за слободу говора у 20. веку. Нобитник је „Нобелове награде“ за дело „Архиепелаг Гулаг“ 1970. године. Ова награда му је донела светску славу, омогућивши му да храбро изрази своје неслање с тоталитарном влашћу у Совјетском Савезу. Након тога, избачен је из земље, али је слободу користио да критикује неправду не само у својој земљи већ и на Западу. Његова неустрашивост допринела је рушењу Совјетског Савеза. Снагом воље, Солжењицин је постао симбол борбе за истину, веру и правду, остављајући неизбрисив траг у књижевности и историји.

Сивило Стаљиновог режима

Солжењицин је оца изгубио пре свог рођења који је настрадао од једног залуталог метка у лову, иако је пре тога преживео све муке и недаће Првог светског рата, и то као руски  официр. Мали Сања, одрастао је са самохраном мајком Таисијом у граду Ростову и већ у раним годинама се назирао његов књижевни таленат, те је већ са 9 година одлучио да постане писац. Пут до овог циља није био простран „црвеним тепихом“, јер је у том периоду Русију надвио Стаљинов режим у коме млади Солжењицин није могао да изрази свој став у сивилу идеологије са којом се дубоко није слагао. Због тога је одлучио да студира математику и завршио као најбољи студент у генерацији тик пред напад нацистичке Немачке на СССР. Исте године, оженио се Наталијом Решетовском, његовом школском другарицом.

Посвећен једном циљу

Никада није одустао. Иако му је на регрутацији за војску дијагностификован рак тестиса, на све начине је покушавао да помогне својој домовини. Због овог проблема са карциномом, он је заједно са женом послат у један мали градић да предаје математику. Међутим, заваљујући огромној жељи да отиђе на фронт, учествује у ослобађању домовине и стекне вредно искуство за постизање животног циља – писање романа о револуцији – омогућено му је да се придружи совјетској војсци у позадини. Солжењицин је тада веровао у марксистичку идеју, али већ је почео да схвата да њена примена не одговара оригиналној замисли.

Захваљујући официрима који су одмах приметили његове врхунске интелектуалне способности, почетком 1942. успева да упише официрску школу за артиљерце, и шест месеци касније доспева на фронт у чину поручника. У следеће две и по године, он ће у првим борбеним редовима Црвене армије потискивати непријатеља са руске земље и све јасније постајати свестан наличја стаљинизма. Сва његова писма другу из школе, Николају Виткевичу, у којима великог вођу назива речју „пахан“, што на ромском језику значи „отац“, а на кримском жаргону лидер хајдучке групе сличан нашем „харамбаши“, заплениће НКВД. Пошто је као храбар и способан командир био незамењив, они двадесетшестогодишњег капетана хапсе тек надомак Берлина, и под стражом од три пратиоца спроводе у озлоглашени московски затвор Лубјанку.

Живот у изгнанству

архипелага како их је сам назвао и три године у надгледаном ропству у пустињи Казахстана. По доласку у логор, одузети су му и уништени сви досадашњи радови и било му је забрањено да пише. Међутим, ко жели, пронађе начин, а Солжењицин га је пронашао. Своја дела изговорао је у стиховима како би их лакше запамтио и све их научио напамет уз помоћ бројанице коју су му пријатељи из логора направили од осушеног хлеба.

У Казахстану је живео у скромној кућици коју је сам направио. Тамо је био професор физике и математике, а ученици којима је предавао, описивали су га као живог човека пуног ентузијазма, жеље и одлучности да пренесе сво своје богато знање на будућа покољења. Након ропства, сва своја дела је записао и чувао у тајности.

„Одељење за рак“

Разни логори и мучења нису могли да поремете стање свести и темеље о ономе шта је живот за Александра Солжењицина. Након успешног излечења карцинома тестиса, написао је аутобиографску књигу „Одељење за рак“ описујући своју битку у којој му је помогао корен једне ретке биљке и лечење радиотерапијом. На иснисистирање пријатеља, састао се са тада већ бившом женом, а ускоро су обновили свој брак јер су стихови којој јој је посветио овај чувени писац учинили да се опет заљуби у њега. Након поновног помирења, живели су у месту Рјазан на реци Оки, а Сања је и поред посла на факултету (предавао је физику и математику) три године неумољиво писао.

Када је Стаљиновом режиму дошао крај и на власт дошао Никита Хрушчов, Сања је добио својих пет минута славе. Убрзо је објавио своје дело „Један дан Ивана Денисовича“ у часопису „Нови свет“ на ургирање уредника Александра Твардовског и уз подршку самог Никите Хрушчова.

Кратак роман, који без идеолошких објашњења описује дан у животу једног затвореника гулага, сељака Ивана Шухова који је ухапшен само због тога што је био немачки заробљеник у Другом светском рату, неочекивано се уклапа у тадашње разобличавање Стаљиновог „култа личности“.

Прича објављена пред крај 1962. у Новом свету удара совјетску јавност као гром из ведрог неба. За бивше затворенике она представља чудо, за све који су годинама ћутали и терпели злостављање због страха – кишу после деценија суше. Солжењицин добија на хиљаде писама честитки и подршке. Ана Ахматова, прва дама руске поезије 20. века, о њему изјављује: „Светлоноша! Ми смо и заборавили, да такви људи постоје… задивљујући човек… огроман човек“. Твардовски у следећих неколико месеци објављује још три Солжењицинове приче, међу њима и „Матрјонино двориште“, о покојној праведници код које је писац живео прве године након повратка из изгнанства.

Пад Хрушчова и Нобелова награда

Међутим, ускоро следи политички пад Хрушчова (1964), и поновни културни и друштвени мраз. Солженицина више не објављују. Он у естонској зимској осами пише Архипелаг Гулаг. Протестна писма и разобличавајуће оптужбе на рачун Централног комитета и Савеза совјетских писаца шаље новинским редакцијама и пушта у самиздат.

Рукописе нових радова почиње тајно да шаље у иностранство. Огроман притисак совјетских власти на ретко даровитог писца постаје познат у целом свету. Радови му се преводе на десетине страних језика.

На доделу Нобелове награде у Стокхолму крајем 1970, Солжењицин не одлази јер дознаје да совјетска власт планира да му не допусти повратак у земљу. У међувремену, његова нова жена, Наталија Светлова, рађа му сина првенца, Јермолаја, и у следеће три године још два дечака, Игњата и Степана. У фебруару 1974, тридесет девет година након хапшења на немачком ратишту, после провале у стан, Александра поново затварају, а затим специјалним летом шаљу у Франкфурт. Пред окупљеним новинарима не жели више да критикује совјетску власт, и на питања уопште не одговара. После неколико недеља настањује се у Цириху, где му се ускоро придружују супруга са троје деце и својом мајком.

Одлазак у САД и достизање животног циља

Мир је коначно нашаи у Вермонту, где је купио једно имање и напорним радом приводио свој роман крају. Уз свесрдну помоћ своје жене Аље, године је написао 10 томова а „Црвени точак“ завршио догађајима из априла 1917. године. Док је боравио у САД, строго је критиковао америчко лицемерје и материјализам, иако су се американци надали да ће му приоритет бити критике упућене на рачун совјетског тоталитаризма. Након доласка Јељцина на власт, он се вратио у своју домовину. Пропутовао је целу Русију возом од истока до запада и то је трајало два месеца, а народ га је са усхићењем, љубављу и подршком дочекивао у сваком месту у које је долазио током овог пропутовања.

Међутим, био је јако разочаран пљачком државе у транзицији, критиковао је власт и Јељцина, па чак и Владимира Путина када је дошао на чело државе. Последњих 15 година живота, Сања не престаје да пише.

Пет година пред смрт објављује двотомну књигу о Јеврејима у Русији „Двеста година заједно“, због које га оптужују за антисемитизам, али, са друге стране, и за толеранцију према овој утицајној етничко-верској мањини. Нападају га и с лева и с десна, неки због нетрпељивости према комунизму, неки због сувише либералних ставова, али највише због љубоморе. Интелектуалци, политичари и нови олигарси „руском пророку“ не могу да опросте светску славу и моралну доследност.

Свој бурни животни пут завршио је у 90. години тихо, код куће, у присуству најближе породице, од срчане инсуфицијенције. Сахрањен је уз највеће државне почасти на Донском гробљу у Москви. Велики руски писац још увек производи огромно противречје. Једни га до неба уздижу, други понижавају и омаловажавају. Већина се ипак слаже да се од Достојевског у Русији није појавио писац такве уметничке снаге који је у својим романима проповедао чисто јеванђеље.

Карактер Солжењицина

Сања је био енергичан човек, пун радости и љубави, али понекад горд и увек без длаке на језику. Говорио је истину која га је коштала једанаестогодишњег ропства и мучења која би ретко ко издржао. Слава му је донела многа искушења, од којих је једно и брачно неверство.  Никада се није бојао смрти нити роптао на Бога, иако је видео многа мучења, убиства, силовања, доживео најгоре увреде од својих сународника, па чак био и отрован бојним отровом. Све ово, стоички је поднео Александар Солжењицин, а притом успео да оставари свој животни циљ и објави свој „magnum opus“ о револуцији.

Све ово, не би могао да није имао веру у Христа. Он је повратак Богу назвао „повратком кући“, јер су га мајка и деда као малог водили у цркву, и он је то детиње поверење у Господа чувао дубоко у себи. Кроз своја дела, борио се за хиљаде и хиљаде логораша који нису одступили од свог основног животног начела, а то је истина.

Пут, Истина и Живот били су главни мотиви његове борбе од које никада није одустао упркос многим искушењима који су свакодневица сваког верујућег човека.