U borbi za društveni položaj ili njegovo održavanje neizbežno gubimo neposrednost u odnosu prema ljudima, ali i prema samima sebi. Poziramo, glumimo, ukalupljavamo se prema zadatim i poželjnim obrascima ponašanja i vrednostima, pazimo na sliku koji drugi imaju o nama više nego na naš unutrašnji život i unutrašnji doživljaj stvarnosti i ljudi, pa i sebe samih.
Zato je nekad lepše družiti se sa decom i mlađim ljudima, koji će tek da okoštaju i ukalupe se, zatekavši ih u jednom kratkom trenutku dok još lete, dok se, bar neki od njih, još nadaju da će oni drugačije nego svi ostali ili jednostavno nisu svesni toga šta im je namenio svet.
Ali, s druge stare, svaki odnos na svetu je posredovan, kao i naš odnos prema vidljivoj stvarnosti, drugim ljudima i samima sebi, i ne treba se zavaravati da je drugačije. U kavezu smo naših predrasuda, perceptivnih i prostorno-vremenskih ograničenja, strasti, nadanja i želja, dominantnih narativa koji definišu granice unutar koji je poželjno posmatrati svet. Stvar je samo u tome koliko smo svesni rešetaka tog kaveza, jer onaj ko ih je svestan i ne misli da su one stvarnost, možda kroz njihove proreze i oseti nešto od istinski realnog, pa samim tim, kao u ogledalu, bar na trenutak nazre i sopstvenu realnost, odnosno ono što je u njemu realno i povezuje ga sa tim realnim.
Tužno je gledati lutke oko sebe, a još tužnije kad shvataš da i sam postaješ ili da si već postao lutka. Koja sledi tuđe pokrete, izgovara naučene i poznate fraze na okruženju prihvatljiv način. Kažu nam da je to normalno i da se to zove sazrevanje.
Ali da li je okoštavanje i sazrevanje isto? Ne bih rekao. Ono što u zrelom plodu nazivamo košticom je zapravo seme, uslov za izrastanje još jednog ploda, obnavljanje života u jednom svetu prolaznosti i smrti. Dok je okoštavanje odumiranje i obesplođavanje nečega još živog, nečega što bi još moglo da bude živo i da stvara semenje za nove plodove.
Budimo što duže, dakle, uvek živi plodovi, koji stvaraju seme za nove i buduće, a ne okamenjeni kipovi koji traju, ali ništa više ne daju i ne donose, koji žive samo sopstvenu smrt, koji svojim životima još samo potvrđuju trijumf smrti, koji su njena hodajuća reklama.
Neposredni smo, u tom smislu, kad se i prema sebi i prema drugima odnosimo kao prema zrelim i živim, bujajućim plodovima, pred kojima je tek život. Koje ni (inače neizbežna) smrt neće pobediti, jer su mnogo semenja razasuli – jer su veliku ljubav imali.
