Jedan naš značajni pisac svojevremeno je rekao kako nije strašno „biti ničiji“. Potpuno je razumljivo, očekivano i poželjno da umetnik teži slobodi i nezavisnosti, i da njegovo pisanje ne bude ni puki odraz ili ilustracija ideja koje zastupa u svom građanskom životu, a kamoli ideja koje plasiraju ovi ili oni centri moći ili koje su plod (po pravilu nikad sasvim nekontrolisanih i neusmeravanih) masovnih zanosa.
Ipak, problem sa viđenjem sopstvene nezavisnosti obično je u tome što se ona određuje naspram određenih centara moći ili kanala uticaja, ali ne i nekih drugih. Na primer, na primeru političkih i ideoloških opredeljenja, neko može biti slobodan od uticaja i naloga nacionalističkih krugova, ali ne biti od nekih drugačije ideološko ili interesno usmerenih, koji mogu biti podjednako ili još više manipulativni i destruktivni.
Ljudi često imaju „slepu mrlju“ kada je u pitanju sagledavanje sopstvenih ograničenja, odnosno ograničenja sopstvene pozicije. A na naše stavove i opredeljenja utiče toliko toga, od karaktera, različitih formativnih uticaja, društvenog položaja i pripadnosti ovoj ili onoj društvenoj grupi, obrazovanja, profesije i profesionalnog okruženja, različitih, često neosvešćenih kompromisa koje pravimo sa samim sobom iz interesnih ili adaptibilnih motiva.
Takođe, to što je neko talentovan u umetnosti, pa čak i široko obrazovan, ne znači da ima razvijenu političku ili pravno-administrativnu svest, kao ni dovoljno znanja o različitim društvenim i političkim procesima, posebno manipulativnim tehnikama, kojima mogu podlegati i oni koji misle da su svakoj manipulaciji nepodložni. Jer postoji manipulacija za „mase“ i manipulacija za „elite“, koje se razlikuju po tehnikama i metodama, dok im učinci mogu biti podjednako efikasni.
Dakle, treba biti veoma oprezan kada o sebi mislimo ili govorimo da smo nezavisni i slobodni, da nismo „ničiji“, i da uvek govorimo samo u svoje ime. Jer uverenje u sopstvenu istinoljubivost može biti proizvod naših strasti, naročito samoljublja, preterane samouverenosti u svoju moralnu ispravnost ili intelektualnu superiornost, sujete i gordosti najzad.
Najslobodniji i najnezavisniji je verovatno onaj koji se trudi da bude što je moguće slobodniji od svojih strasti, znajući da to nikada neće biti do kraja, bar u „veku ovome“. Takav neće olako osuđivati druge i loviti ih u greškama, licemerstvu i nedoslednostima, propitujući i ispitujući najpre sebe, paa tek onda, eventualno, druge.
Za njega „ničiji“ može značiti samo ne biti zavisan od ičega i ikoga u ovom svetu, već biti samo Božiji, odnosno truditi se u tome i ka tome. A biti Božiji je verovatno najveća sloboda moguća čoveku. Možda i jedina, u svim svetovima.
