KONFUČIJEVE TEZE
Suočavamo se sa knjigom „Muka s rečima“ Milovana Danojlića, objavljenom 1977, koja je, u doba titoizma, imala za cilj da pokaže kako totalitarizam, maskiran u „socijalizam sa ljudskim likom“, nastoji da jezik u javnoj upotrebi osakati i liši mogućnosti prenošenja ideološki nepodobnih sadržaja. Baveći se ideološkom logokratijom, koja je svojevrsna logoreja, Danojlić je dokazao Konfučijevu tezu da svako popravljanje jednog društva mora da počne od tačnog uspostavljanja značenja reči.
Da bi stvarnost funkcionisala kako treba, moramo se osloniti na reči. Boris Nad nas podseća:“Kada je Konfucijev učenik Ci Lu upitao učitelja šta bi prvo učinio kada bi postao vladar neke države, Konfucije je rekao: „Prva stvar koju je potrebno učiniti je ispravljanje imena“; „Konfučije je smatrao da je za postojanje dobro uređenog društva najvažnije ispravljanje imena (正名, zhèng míng)“. Paund prevodi izvorno kineski termin sa „ortologija“: jezik mora da odgovara pojavi, on mora da počiva na „terminološkoj tačnosti“. Nedostatak korenspondencije između „stvari“ i „imena“ ima za posledicu ljudski pad. „Ako imena nisu ispravljena, ono što je rečeno neće zvučati razumno“, učio je Konfucije. „Ako rečeno ne zvuči razumno, onda se ne može uspešno izvršiti. Ako se ne može uspešno izvršiti, rituali i muzika neće cvetati. Ako rituali i muzika ne cvetaju, zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način. Ako zločini ne mogu biti kažnjeni na pravi način, običan svet neće imati prema čemu da se ravna i upravlja“ (Razgovori XIII, 3).“(1)
ORVELOVI UVIDI
Vlast nad pojmovima je ključna vlast. Zato u Orvelovom romanu „1984“ novogovor predstavlja glavno sredstvo totalitarne države, o čemu piše Milan Živković: “Tako se jezik u Orvelovoj državi Okeaniji, gde apsolutnu vlast ima svemoćna Partija, želi dovesti do apsurda tj. takvog stepena u razvoju da će njegovo direktno značenje biti u suprotnosti sa logičkim mišljenjem. Kako to ne bi bilo moguće sprovesti do kraja s postojećim engleskim jezikom, pa čak ni njegovom ekstremnijom modifikacijom, rađa se novi jezik – novogovor (Newspeak), o čijim će formalno-jezičkim karakteristikama, ali i njegovom društvenom kontekstu biti najviše reči. Dakako, takav jezik nesumnjivo ima kao osnovu engleski jezik i u Orvelovom delu čitalac ispred sebe vidi novogovor u razvoju, u trenutku kada on još ne dominira nad postojećim jezikom, ali Partija čini sve da ga što više uključi u svakodnevnu upotrebu. I tako, sve do ispunjenja konačnog cilja – potpunog nestanka starogovora (Oldspeak), a u skladu s tim i starog načina mišljenja, i uspostavljanja dominacije novogovora s kojim opet dolaze novi obrasci u razmišljanju.”(2)
Vladimir Umeljić je, baveći se teorijom definicionizma, istakao:“Autoritativna uzurpacija vlasti nad definicijama stvarnosti sa težnjom postizanja monopola nad istima, bazična je karakteristika visokih nosilaca socijalnih hijerarhija i onih koji teže tom statusu. Ona predstavlja najdelotvorniji vladalački instrument centara političke moći, oličenih prevashodno u državnim, ali i u njoj podređenim socijalnim strukturama.“(3)
Svako oslobođenje čoveka i zajednice počinje od reči. Moramo se služiti svojim rečima i naći svoje pojmove da bismo svet učinili svojim. Ali, vlastodršci nam stalno oduzimaju reči, i nameću svoja značenja. A to je osnova svakog porobljavanja ljudi.
PITANJA IZ SADAŠNJOSTI
Zašto vlast imajući ne kažu proziran ili providan, nego transparentan?
Šta bi ih snašlo kad bi izjavili, pred narodom, da su providni?
A ako su transparentni, to znači da su pošteni.
Zašto ne kažu prelaz, prevođenje iz jednog poretka u drugi, nego tranzicija?
Možda bi narod shvatio da ih ne prevode iz komunizma u kapitalizam, nego ih vuku za nos, žedne preko vode.
Zašto su im usta puna reformi, kao da je reč reforma, sama po sebi, svelek?
Reforma znači preoblikovanje, i ta reč je, opet sama po sebi, neutralna. Ništa ne saznajemo o njenom sadržaju. Posle reformi, može nam biti gore nego pre njih.
A privatizacija, koje u Srbiji, za vreme tranzicije, počela sa idiotskom parolom „Da se zna šta je čije“, dovela je do uništenja i prodaje ne samo naših uspešnih firmi, nego i do otimanja prirodnih resursa, uključujući izvore čiste i pitke vode. Druga reč za privatizaciju kao uništenje je restruktuiranje.
Priznati realnost znači kapitulirati pred neprijateljem, koji dolazi sa parolom „Jači tlači“.
Pljačka i satiranje jednog naroda počinju od oduzimanja njegovih reči. Bitno je da reči za pljačku naroda budu što nepreciznije i što opakije otuđene od jezika kojim narod govori.
Kad čujete digitalna agenda, ne znate šta je u pitanju: da li dnevni red i plan rada, da li popis zadataka koje treba obaviti, ili je u pitanju rokovnik.
Aranžman sa MMF-om znači predaju državnih dobara i sudbine građana u ruke svetskih lihvara.
Kontroverzni biznismen je neuhapšeni kriminalac, koga niko ne sme da pita kako je zaradio tzv. prvi milion. A ni drugi, treći, itd. Borba protiv korupcije je borba za sakrivanje pravih koruptivnih mehanizama, koje ljudi na vlasti koriste da bi se obogatili.
Brend je robna marka koja može da proda čak i lošu robu što ju je naš narod zvao bofluk. Glamur je popularizovana vulgarnost koja se nudi u medijima kao mera i provera stvarnosti.
Kad štetočine koje imaju moć nešto upropaste, kaže se da su devastirali. I nikom ništa.
Demokratizacija je, umesto da bude povećanje polja slobode i narodnog izbora, predavanje vlasti globalističkom bankarskom „serklu“ i zlim gazdama iz multinacionalnih kompanija.
Digitalizacija znači saterivanje celokupnog stanovništva u elektronski konc-logor i prodaju naših podataka kompanijama kojima smo mi samo potrošači, a ne i ljudi.
Direktne strane investicije znače, bar u Srbiji, da država plaća stranim kompanijama da naše radnike zapošljavaju kao jeftinu radnu snagu; recimo, samo zato da bi se pričalo da u Srbiji posluje neka multinacionalna kompanija, država joj da deset hiljada evra po domaćem zaposlenom. A našim poštenim poslovnim ljudima ne da ništa.
Dualno obrazovanje podrazumeva upotrebu đaka kao jeftine radne snage.
Evaluacija se kaže da se ne bi reklo vrednovanje, jer ono što evaluatori rade je presipanje iz šupljeg u prazno.
Edukacija je, zvanično, obrazovanje, ali nije to pravo obrazovanje, nego obuka za slabo plaćene poslove i poželjne oblike pokornog ponašanja. Ekspert je onaj koga je definisao engleski pisac Česterton; na pitanje:“Zar ne verujete našem ekspertu“?, on odgovara:“Verujem da je on ekspert, ali još više verujem da je on vaš“.
Tu su i zapadne vrednosti, koje znače da smo mi, Srbi, zverke koje treba dresirati jer smo ljudi bez aksiološke lestvice. Mi nemamo vrednosti, ima ih samo Zapad.
Inkluzija bi trebalo da znači uključivanje. U domaćem školstvu inkluzija podrazumeva ubacivanje dece sa posebnim potrebama u „klasična“ odeljenja, pri čemu učitelji nemaju nikakvu stvarnu pomoć, nego moraju sami da se snalaze, nesposobni da drže potreban nivo nastave za 99% đaka bez posebnih potreba.
Umesto unosa dobili smo input, umesto uticajnog čoveka influensera, umesto izmišljenog – iskontruisano. Nema opštenja, ima komunikacije. Ne slažu se, ali su postigli konsenzus. Nema pravog vođe, ali svi su lideri.
Kad NATO ubija civile, to je kolateralna ( to jest, uzgredna ) šteta – kao da nisu u pitanju ljudi, nečiji roditelji, braća, sestre i deca.
Kad izdajnička vlast pristaje na ucene Zapada, to je kooperativnost ( zamislite da se kaže saradljivost – sve bi bilo jasno! )
Rušenje porodice i uvođenje džender ideologija ovde se zove borba za ljudska prava.
Menadžer je onaj koji prima veliku platu zato što organizuje posao kojim se nikad nije bavio. Modernizacija je razaranje Srbije pod maskom njenog puta u „bolje sutra“, koje će nastupiti malo sutra.
Fanovi, nekad obožavaoci, su grupe idolopoklonika šundu, kiču i šljaštećim praznoglavcima i praznoglavicama.
Umrežavanje služi da budete upecani, i kao pojedinci i kao narod.
Multikulturalnost je uništavanje izvorne kulture jednog naroda zarad topljenja svih i svega u „loncu za topljenje“, koji se u SAD zove „melting pot“.
Nezavisni novinari su najčešće nezavisni od pameti i poštenja, a zavisni od fondova Imperije.
Normalizacija odnosa sa Kosovom podrazumeva da se naša Sveta Zemlja, koje nam je oteo NATO da bi ga dao kosmetskim Arbanasima, prizna, u ime svih Srba, kao „nezavisna država“.
Performans je kad matora lujka, povezana sa svetskim veštičarskim kuhinjama, od srpskih poreskih obveznika, a preko kvislinške srbijanske vlasti, dobije ogromne pare za besmislice koje prodaje kao „umetnost“. Tako je i italijanski „umetnik“ Manconi prodavao, u konzervama, svoj izmet kao „umetničko delo“.
Po difoltu se kaže umesto da se veli „mehanički“ – „difolt“ je „modernije“ (postmodernije?)
Nema više cenzure – sad je na vlasti politička korektnost, patkogovor o kome je svedočio Orvel u svom romanu „1984“. Politički korektan pamtnjaković veruje da je sloboda ropstvo, rat mir, a istina laž.
Tu je i postistina – nema istine, naviknite se na laž kao svoj koordinatni sistem.
Nema stvarnosti, postoji rijaliti šou.
Šta je rodna ravnopravnost? Ne, to nije ravnopravnost polova, nego ideologija dženderaša koji tvrde da ne postoji prirodni pol, nego je sve društvena konstrukcija, i da dečake od tri godine treba primoravati da se igraju lutkicama i nose suknjice, da bi, kad uđu u pubertet, izvršili promenu pola. A devojčice treba da budu muškarci, i da se, u zaostalim sredinama, naviknu na iznajmljivanje utrobe radi rađanja dece naručiocima, baš bogatim ( to se zove surogatno materinstvo ).
Niste znali da je eutanzija – dobra smrt, ubistvo iz milosrđa?
I tako dalje, i tome slično.
Ugušismo se, dakle, u rečima koje zveče, ali ne leče, koji ne znače, nego nas tlače.
I nas je spopala „muka s rečima“, o kojoj je, u doba titotopijske brozomore, knjigu objavio Milovan Danojlić. Bio je maj 1977. godine, a knjiga je, vo vremja ono, brzo doživela tri izdanja. Pametni su je, što se kaže, pročitali. Krenimo i mi u čitanje, u novim, našim okolnostima.
KAKO POČINJE MUČNINA U JEZIKU?
Na početku „Muke s rečima“, pisac uočava da je hranljiva podloga za jezičke zloupotrebe čovekova sklonost logorejičnosti, pričanju kada se nema šta reći. Nadajući se da će količina reči preći u kakvotu, onaj koji brblja se u isti mah nada da će izbeći mnogobrojna neprijatna pitanja. Ludovanje reči je iz salona 19. veka u 20. stoleću zauzelo konferencijske sale i redakcije novina, a prešlo je i na ulicu.
Logorejičnost može biti plod duševnog poremećaja, ali i odlika stila i socijalno kodirana retorika. Kao „oponašanje kazivanja“, brbljanje se prostire na najšire slojeve društva – i moćni i nemoćni ga koriste sa određenim ciljem.
Opisujući ponašanje jednog beogradskog „oriđinala“, Pere Zvezdaša, koji hoda ulicom, viče i u svoj govor ubacuje sve moguće i nemoguće, Danojlić zapaža da dotični, iako ga smatraju ludim, nije toliko lud da javno bunca o društveno nepoželjnim temama; jer, „iako se govorilo da je lud, on je odlično znao šta se sme, a šta se ne sme doticati“. Rešenje za bezopasno izvikivanje rečenica i „zbrdozdolisanu“ priču Pera Zvezdaš je našao kada je otkrio sport koji nikoga ne izaziva na ozbiljnu ideološku reakciju:“Bio je pronašao sadržaj koji se, bez opasnosti, u svakoj prilici može saopštavati: govorio je o fudbalu i fudbalerima“.(4,9)
Perino ponašanje nije usamljeno – ono je samo marginalno. U glavnom toku mnogo je Perinih duhovnih srodnika:“Pera je govorio da bi samoga sebe čuo, da bi govornjem odredio svoju važnost u životu. A šta drugo čine neki cenjeni javni govornici i pisci, čije su nam besede neki put nerazumljivije i od Perinih poklika, i, uz to, neuporedivo dosadnije?“(4,9)
Po Danojliću, ludost je kadra da uveseli slušaoce, ali sleđena, mrtva, diskutantski bespoletna, zvanična logorejičnost je „naročito mučan oblik nasilja nad rečima“.(4,9) Dok je Pera Zvezdaš bezazleni zanesenjak, dosadni govornici zvaničnih sadržaja uzimaju reč da je ne bi pustili u slobodan prostor dijaloga, dokazujući time da su krajnje ozbiljni. U ime vlasti, oni pokazuju i dokazuju da su potrebni i važni:“Uzimanjem reči govornik se izjašnjava za određeni sistem vrednosti i pogodbi“.(4,10) U svetu u kome se govor nameće kao ideološka obaveza ponavljanja javki i odziva, samo uporno ćutanje je kadro da porekne ritualizovanu brbljivost sistema.
Brbljivci postoje i u našoj literaturi. Oni, zahvaljujući svom verbalnom pelivanstvu, uspostavljaju veze svega sa svime, zbog čega u njihovom diskursu ništa više nema veze ni sa čim. Po Danojliću, njihov princip je krajnje utilitaran – hvali svoje kolege i moćnike u kulturi da bi i sam bio hvaljen:“Kukavički dobronameran, ljubazan i ulagljiv, on godinama govori prijatne nesuvislice.“(4,10) Treba, smatraju oni, izbeći zamke vremena i okolnosti, ali i svako suočavanje sa sobom. To je, samo u intelektualnom okruženju, među visoko školovanima, taktika Pere Zvezdaša:“Pijano rasipanje reči više pada u oči što se o nekim drugim stvarima uporno i poslušno ćuti, da bi se o ovim, nevažnim, na sav glas brbljalo!“(4,11)
Tako nastaje nova esejistika – njome se izvode cirkuske tačke pomoću reči. Takve oglede nije moguće čak ni rezimirati, jer ništa ne sadrže. Kako sažeti prazninu?
U ZAKLONU METAFORE
Tako nastaje „metaforisanje“, trućanje zakrabuljeno literarnošću. Jer, kako kaže Danojlić, “metafora omogućuje olaka premošćivanja, neodgovorna zamagljivanja, svakojake skokove i sunovrate, a, što je najvažnije, razna prećutkivanja i zamenjivanja“.(4,12)
Dok je zvanični, ideološki govor, svojevrsno šifrovanje stvarnosti, metaforisanje od reči pravi „gnjecavo blato“. Ovaj, po Tomasu Manu, ropski jezik namigivanja, svojevrsni je „kukavičluk i udvorička leporečivost“.(4,12) Jezik kvazi – kritičara tetura se od nesigurne upotrebe tuđica, koje se koriste samo da bi se pokazalo koliko smo kosmpolitski upućeni u sve i da nam, u intelektualnom smislu, more nije ni do kolena.
Metaforisanje je, podseća nas Danojlić, prodrlo i na univerzitete. Tako jedan profesor pominje „lepezu puteva“ u poeziji Otona Župančiča, a drugi tvrdi da je proza Veljka Petrovića razuđena kao „delta Dunava“. Danojlić je ironičan: “Slika se dade čak i zamisliti: čovek, umoran od duga putovanja, sedi na uviru Dunava i hladi se lepezom puteva“.(4,14)
U takvom društvu, ideološki kastriranom, novinari nemaju ulogu da stvari tumače, nego da ih zamagljuju, što je sušta suprotnost onome što bi se upotrebom jezika moralo činiti:“Ideal se, od Platona do danas, tu nije menjao: on je u jasnom izrazu, u intelektualnoj radosti pronicanja i što tačnijeg imenovanje pojava“.(4,15)
Kad toga nema, treba tražiti etičke uzroke napuštanja zdravoumne leporekosti našeg jezika. Stil je, na neki način, uvek posledica ličnog i javnog morala:“Neodgovorno življenje, te dugi niz sitnih gadosti, što su ih u javnom životu počinili, kao da su se, konačno, odslikali u njihovu stilu“.(4,15)
NASRTAJ NA SELO
U poglavlju „Saputnik“, Danojlić se osvrće na činjenicu da su rogobatnosti zauzele obzorja srpskog jezika čak i kod naših ljudi sa sela. To je posledica ubrzane urbanizacije koja je postala poželjniji način života. A urbanizacija je povezana sa trijumfom ideologije čiji su osnivači, Marks i Engles, između ostaog govorili o „idiotizmu seoskog života“. Seljak se pokolebao i pokunjio, priznao da govori „seljački“, dakle prosto i nekulturno:“Jezik uspešnije sredine, kolikogod izveštačen i nerazumljiv bio, nadvladao je nemoćnu, zbunjenu prirodnost. U izveštačenom i nejasnoći ima mađije: praznina začarava.“(4,16)
Urbana neprirodnost se, smatra Danojlić, čoveku sa sela, prostodušnom i nezlobivom, čini kao odlika kulture koja je iznad njegove, ratarsko – pastirske, koju je istorija pregazila u svom neumitnom hodu napred, samo napred, i, što bi rekao Majakovski, „leva, leva, leva!“ Birokratska retorika izgleda kao seljaku kao sušta nauka; uz sve to, ona je sakralizovana vlastodržačkom zvaničnošću.
Danojlić u „Muci s rečima“ navodi primer bistrog mladog seljaka koji je, u jednom autobusu negde u Bosni, beogradskim turistima, što su išli s mora, pokušao da priča na njihovom jeziku, ali su ga oni zlobno odbili, osetivši netrpeljivost koju imaju fakultetlije sa sumnjivim diplomama prema bistrom, a neškolovanom, čoveku. Nije im se svidelo kako neko iz ruralne sredine „kapira“ kako se stvara narativ uspešnih „gradskih faca“. Seljače je, svedoči Danojlić, sasvim vešto i umesno, na radio – televizijski način, obavestilo putnike koji su blenuli kroz prozor vozila da „u ovim krajevima postoje idealni uslovi za eksploataciju stočnog bogatstva“, kao i da je vera u natprirodno „prazno sujeverje“.
Seljaci – frazeri postali su jezički beskućnici, ali to smatraju oslobođenjem. Danojlić je sreo one koji se, kad je vremenska prognoza u pitanju, ne pozivaju na svoje iskustvo iz prirode i zdrav razum, nego na Kamenka Katića, koji redovno donosi prognozu sa TV ekrana, a ako negde kasne govore kao komentator utakmica na radiju:“Odlučivaće minuti“.
NASRTAJ NA DEČJI SVET
Zvanična ideologija svoj mrtvački jezik najlakše nameće deci, i to onoj bistroj i sposobnoj, jer vrednosti koje želi da im prenese, a koje su „spakovane“ u formule školskih planova i programa, a zatim udžbenički paragrafisane, takvu decu prosto opsenjuju. Rodoljublje, osnovni pravci nacionalne istorije, poimanje lepote jezika i književne reči – sve se najlakše usađuje kroz „gole obrasce političke retorike“.(4,22)
Pošto velike istine, ali i velike laži, deca prihvataju sa „istim poverenjem“, onda im usvajanje zvaničnih fraza liči na igru u kojoj treba učestvovati. Dok su odrasli svesni formalnosti obreda koja im obezbeđuje „porciju“ društvene moći, deca iskreno veruju da jezik koji je u ritualima zvanične naracije dobro osmišljen, ima unutarnje, nerazorivo jezgro, kojim se dolazi do suštine života u svetu starijih. Upravo zbog poverenja prema odraslima i krajnje ozbiljnog shvatanja retoričkih rituala koje oni upražnjavaju, deca ovaj jezik nesvesno, mada krajnje dobronamerno prema oficijelnom sadržaju koji im se nudi u učionici, izvrgavaju ruglu. U njihovom svetu – „Car je go!“
„Udvoričko kićenje i papagajsko uzdisanje“(4,23) najbolji su dokazi da je đak uradio vredan pismeni zadatak, naročito uoči velikih državnih i revolucionarnih praznika:“Sve se tu, vazda, vrti oko ljubavi prema domovini, napretku, herojskoj prošlosti, svetloj sadašnjici, prema miru, radu i redu, i, jakako, prema porodici“.(4,23) Sam Danojlić ističe da se, kao trinaestogodišnjak, proslavio radom na temu „Oslonimo se na sopstvene snage“. Tako su pismeni zadaci, umesto uvežbavanja književno – jezičke izražajne moći, postali „neka vrsta pismenih izjava vernosti vladajućem poretku vrednosti.“(4,22-23)
Jedan četrnaestogodišnjak je, povodom Osmog marta, napisao tekst o ulozi žena u našoj revoluciji, obnovi i izgradnji, da bi naglasio da ni bajoneti, ni puške, ni bunkeri i žice nisu mogli da sputaju heroine naše borbe, koje su bile „pobesnele lavice“. Dete bi da unese nešto svoje, originalno, ali je, smatra Danojlić, tako nastala nenamerna parodija, koju odrasli ni ne primećuju, zaslepljeni činjenicom da dete piše nešto ispravno, „društveno korisno“. Uostalom, odrasli od dece ne traže da misle i osećaju, nego da se, formulativno, verbalno, oduševljavaju svetom koji im je nametnut kroz „obrazovno – vaspitni proces“. Dok odrasli u laganju nastoje da sačuvaju meru, takve mere kod dece nema i ne može je biti:“Devojčici je rečeno da republici treba da se obrati što ličnije, toplije. Ona je Opšta Žena, Svemajka, Velika Ideja, Javna Stvar: šta je jadno dete moglo da ponudi jednoj tako zaslepljujućoj apstrakciji? Nešto isto tako uzvišeno i neverovatno – buket najlepših ruža sa plantaža naših uspeha“.(4,25)
Deca zaslužuju zahvalnost jer svojom iskrenošću zvaničnu laž pokazuju kao grotesku.
IMENA OD MILJA, ILI TRIJUMF INFANTILIZACIJE
U doba sveopšte demokratizacije osećanja, urbanih ubrzanja i lažne prisnosti, stvaraju se, podseća nas Danojlić, i novi hipokoristici. Ona su povremeno čak i neki mali otpor oficijelnom – recimo, protivljenje zvaničnoj retorici državnih ustanova. Ko od Ljubomira postane Ljupče, a od Kostadina Kole, skida sa sebe deo državnog tereta, nametnutog mu kao vojniku i poreskom obvezniku.
Iako je pojava davanja i uzimanja imena od milja mnogolika, Danojlić čitaocu obećava da će se baviti jednim njenim aspektom – skrivanjem od svog „preozbiljnog“, a „zastarelog“, identiteta. Infantilizacija imena u nadimke je svojevrsno bežanje od odgovornosti. Ako se neko, u pedesetoj godini života, predstavi kao Buca Bucić, on „misli, postupa i dela isto onako kao nezrelo kao u desetoj, kad su mu pravo ime preokrenuli u pošećerenu skraćenicu“.(4,27) Buci se svaka nepromišljenost može oprostiti, jer je on, i samim imenom od milja, večno detinjast. I svi smo, u takvom poretku, detinjasti, svi smo deca. Slušamo koga treba, radimo šta treba, i igramo se kad nam dozvole.
Seljački kumovi, epski široki, davali su duga i ozbiljna imena muškoj i ženskoj kumčadi; ali, u novo doba, čaki i na selu se imena skraćuju, a kad se ode u grad, sve postaje još „hipokorističnije“:“Miroslavka je i u Gukošima mogla da postane Mira; no, tek u glavnom gradu, u odgovarajućem društvu, uspela je da se potvrdi kao Miki.“(4,27)
Tako i izvesni slikar, Bogosav Petrović, postaje Boki:“Boki je svoje sterilizovano ime nametnuo prestoničkoj štampi, bradatim likovnim kritičarima, enciklopedijama, i tako se zbližio sa izabranicima kulturnog i javnog života: svi mu oni tepaju kao da su ga na kolenu cupkali“.(4,28)
Uostalom, „Radoslav traži svoje, ne odstupa, ume i da se razmahne. Sa Rajom, koji se i sam za Raju izdaje, možeš da radiš šta hoćeš“.(4,28)
Tako, pod vidom infantilizacije, nastaje društvo Velikog Inkvizitora, u kome su svi samo dečica pod njegovim budnim okom. Ta dečica su se, doduše, odrekla slobode, ali zato imaju sigurnost koja ih drži na okupu.
PREKRŠTAVANJE
Izmenom imena gradova i ulica istorija se menja u poželjnom pravcu. Danojlić svedoči da je u pitanju proces koji se ne može obuzdati, bez obzira što mu živi život gradova i ulica ne daje za pravo:“Naknadnim imenovanjima i razimenovanjima jedni su događaji potiskuju, drugi ističu; ove se ličnosti veličaju, one guraju u pomrčinu“.(4,30)
Ako čak i De Sosir smatra da je veza između imena i suština proizvoljna, zašto se ulice ne bi mogle preimenovati? Zašto Balkanska ne bi postala ulica sa imenom Petra Mučibabe, a zatim cara Tanasija? Duhovi skloni improvizaciji domognu se vlasti, i onda, veli Danojlić, počinje „igranka bez prestanka“: stari gradovi, sa kojima su srastala imena, dugo i prirodno, raspamećuju se novim imenovanjima u skladu sa trenutnim ideološkim potrebama. U novoprosečenim ulicama kroz koje jure ljudi i automobili nema dovoljno vremena da neko ime prirodno sraste sa onim što se novom ulicom naziva – možda je bolje ulicu uvesti u red“ nekom brojkom, nego ih nasilno povezivati sa „lučnošama ljudske borbe za napredak“.(4,31)
Pošto spisak ulica postaje svojevrsni podsetnik na imena i zbivanja iz svetske i nacionalne istorije, tu nema mesta za šalu i opuštanje – jer i ulica mora da deluje vaspitno. Ipak, stvarnost pruža nekakav otpor. Nazivi meseci su se vekovima, u Evropi, slagali u red i poredak, pa francuski revolucionari, koji su hteli da mesecoslov promene, u tome ipak nisu uspeli. Prirodna imena ulica i geografskih pojmova ( od Cvećarske ulice do planine Prokletija ) nastala su spontano, i njihovo ukidanje je svojevrsno nasilje nad onim što je imenovano. Zašto bi se Konjarnik morao pretvoriti u Slavujev Gaj? Zar je Konjarnik nešto sramotno? Zašto se od nečeg praktičnog moraju praviti „panteoni pod otvorenim nebom“?
Jer, po Danojliću, „u večnosti će se proslaviti onaj koga večnost bude htela, a ne onaj koga joj mi preporučimo“.(4,34)
IZVEŠTAJI SA SPORTSKIH UTAKMICA
Propaganda, reklame, novinarstvo su laži jer su temeljno politizovani, kaže Ežen Jonesko. Tako je u svim novinama. Po Danojliću, samo su sportski novinari oslobođeni obaveze da lažu:“Građa kojom se bave to im dopušta. Drži se da je značaj te građe drugorazredan, a smisao dokučiv.“(4,35) Utakmica se ne može ideološki upotrebiti: rezultat je plod igre.(5)
Svi ostali događaji podložni su tumačenju: ocena zamenjuje obaveštenje. Stvarnost se, ni u novinama, ne sme prepustiti neposrednosti ličnog utiska, nego je oblikuje nalog vladajućeg narativa o tome kako ta stvarnost treba da izgleda. Novine, u ime zvanične fikcije, komentarišu događaje o kojima većina ništa ne zna; tu je i delimično, iskrivljeno predstavljanje onoga što se zbilo; polemiše se sa nepoznatim i neobjavljenim stavovima tzv. „sejača glasina“ i „kritizera“; naravno, tu je i veoma efikasno sredstvo prikrivanja onoga što se zbiva – prećutkivanje. Novinari koji se bave društvom skrivaju se u mistifikacije kodiranog jezika; sportski novinari su opušteni, ironični, slobodni u stavu i komentaru:“Sportska igra svodi se na drevne obrasce životne borbe ( uspeh/ poraz, sreća/ nesreća, napad/ odbrana, nada/ rezignacija ); ti obrasci nameću i pouzdana merila po događajima koji se cene i tumače“.(4,37)
Čista i prljava igra, izvesna „natprirodnost“ sreće u nadmetanju, uloga novca – sve se da reći slobodno kad se govori i piše o sportu. Cela istina, kojoj sportski novinari prilaze bez straha, sastoji od povesti o hrabroj i samopregornoj sportskoj borbi, ali i o sumnjivim transakcijama prilikom prelaska iz kluba u klub.
Danojlić je jasan:“U sportskim napisima je, slučajno, sačuvana ona mera prirodnosti, objektivnosti i slobodnog odnosa prema građi koja je političkom novinarstvu nedostupna.“(4,39)
Tako je bilo, sada već daleke, 1977. godine.
REČI KOJE ZASTRAŠUJU
Žrtve smo ideološkog jezika, jer živimo u veku koji se masovno obrazovao da bi navodno zavladala Nauka u službi Progresa. Svetom koji je tako nastao više ne vladaju ljudi i ideje, nego izvesne, opšteobavezujuće reči:“Vredelo bi bliže opisati nasilje što ga, nad svakim čovekom, čini vladajući jezik jednog razdoblja i podneblja.“(4,41)
Nasilje kome smo izloženi vrše zvanične reči i sintagme, kao i ozvaničeni obrti. I mnogi su, u času u kome žive, upoznati sa nelagodnošću, pa i strahom, pred jezikom vlast imajućih. Ideološkim diskursom, koji postaje obavezan, vladaju svojevrsne nadreči, idoli koji su potpuno nedodirljivi:“Iako neodređene, i upravo u meri u kojoj to jesu, ove bi reči da pozovu na delanje, da ocene, osude, zabrane ili podstaknu, da obeleže granice poželjnog ili nepoželjnog“.(4,41) Pokušaj da se reči „progres“ oduzme negativno značenje ide tako daleko da je jedan profesor sociologije tražio da se ne koristi reč „progresivna paraliza“.
Kontrolori jezika ne vode dijalog, nego prenose naređenja. To se može samo oduzimanjem erosa rečima – one, da bi bile poslušne moćnicima, moraju biti okovane i osakaćene:“Reči su najlakše žrtve ideološkog bezumlja: ako se ne može upravljati životnim tokovima, može se njima. Ako se stvari teško poboljšavaju, lako ih je razimenovati i preimenovati“.(4,42)
Reči ideološki poželjne ulaze i izlaze iz mode, ali sistem u kome one dejstvuju opstaje. Samodovoljne reči izvesno vreme vladaju, a onda se gube u ništavilu – ipak, evo novih, i novih, i novih. Kovačnica poželjnog i podobnog kuje li, kuje – i svagda nam iz nje u lice bacaju nove verbalne okove. Ko želi da učestvuje u igrama moći, treba da prihvati jezik javke i odziva – nije bitno verovati ili ne verovati, nego ponavljati šifre. Ko ćuti, nije u igri.
U zatvorenom sistemu u kome vlada ideološka logokratija izvor zla je jedan – totalitarizam. Nije, veli Danojlić, dovoljno pričati o „kvarenju jezika“ i baviti se retoričkim vežbama ako se ne ukaže na politički sistem koji guši slobodu. Ako „vrednosna retorika“ slobodoubica spaja činjenicu i sud u jednoj istoj reči, ako je, na primer, reč „larpurlartizam“ pojam za nešto nedopustivo, kako je moguće voditi dijalog, bez koga nema slobodnog društva?
Tako je i sa rečju „revizionizam“, koja je, „postala sinonim za desno skretanje i podlu izdaju, i tu milosti ne može biti“.(4,44)
Frazira se tuđicama i otrcanim, beskućnim rečima, koje lutaju od govornice do govornice, ili, bolje reći, od naređenja do naređenja. To, naravno, ne znači da svaki ljudski iskaz mora biti utilitarno upotrebljen i jasan kao dan. Ali, kaže Danojlić, jedno je nesaopštivost moderne pesme, a drugo jalovost fraziranja: prva pojava nastaje kao putovanje po apofatičkim obrisima jezika, a druga je plod sušenja jezičkog tla, iz koga rastu samo nakazni oblici zapoveđenog govora.
Bez konkretnosti, nalazimo se u bezizlaznom lavirintu. Pesnička upotreba jezika kao živog i istinitog jedina nas spasava od ideološki nametnute nejasnoće:“Valja uporno i dosledno bojkotovati jezik koji ne podnosi lično osećanje i mišljenje, to jest slobodu“.(4,45)
Ne sme se mutiti voda da izgleda dublje.
NA PUTU FRAZIRANJA
Jalovo ritualno opštenje imenovano je, veli Danojlić, kao fraziranje. Ima ga svuda:“Javlja se u govoru, u knjigama, novinama, i u tonama šapirografisanog materijala koji se s poštovanjem primaju, a koje niko ne čita“.(4,46)
Fraziranje je jezik koji, po Danojliću, služi da omašija neznavane, a ubija ga čak i jedna kap žive jezičke krvi. Jezik se kvari kada, umesto sredstva opštenja, postaje sredstvo saopštavanja, pa ide sa svojim naredbama od moćnijeg ka slabijem i od vrha prema dnu. Fraze, kao sakralne lozinke između članova sekti, čuvaju moć koju dotična ima, i cilj im je, uvekm i svagda, zamagljivanje, a ne obasjavanje stvarnosti.
Danojlić, da bi bio konkretan, navodi rečenici iz materijala za sednicu neke skupštine neke opštine iz doba „samoupravljanja“:“Ekonomski principi poslovanja zabeležili su pozitivan rast. Tu su spojene dve nerazrušive sintagme, ekonomski principi poslovanja, i pozitivan rast. Svaki izraz posebno besmislen je i neodrživ: principi poslovanja su ili ekonomski, ili od poslovanja nema ništa; isto tako teško je zamisliti rast koji ne bi bio pozitivan“.(4,47) Da se reklo da su „tržišni principi dali plodove“ sve bi bilo banalno jasno, ali gde bi bila vlastodržačka magija koja se krije iza reči kao iza čarobnog štapića?
Da bi se sakrila laž, grade se, veli Danojlić, čak i sasvim sumanute konstrukcije:“susretno i stalno planiranje, dohodovni odnosi, ekscesni prilazi, delovi procesa rada, kvalitetno reagovanje, pravno – nesvojinski karakter društvene svojine“.( 4,48) Rečenice su pune „nasilničkih obrta“, koji sprečavaju svaku diskusiju: „To je za nas neprihvatljivo, jer je nespojivo sa našim principima“.(4,48)
Sve se, u javnom jezičkom prostoru, svodi na tautološke igrarije, po kojima je naš put dobar je ispravan, a ispravan je jer je progresivan, a progresivan je jer je progres jedina mogućnost društva, a jedino moguć je zato što je naš, a ne tuđi, put. Posle govora nema pogovora – „ko se prvi javi, dobiće po glavi“, pa ima i onih, koji, pobeđeni, ludilo ideološke logokratije prihvataju, kako Danojlić kaže, sa „samoubilačkom nasladom“. Samo u takvom „samoupravljanju“ moguće je da „radnik odlučuje neposredno preko svojih delegata“.(4,49)
Danojlić ukazuje na činjenicu da se dželatske rečenice, ubice svakog mogućeg dijaloga, predstavljaju kao izraz „najnaučnije nauke“:“Tome služe okamenjeni teroristički izrazi, kao nepotrebno je dokazivati, poznato je, idejno je neprihvatljivo, jasno je, nedopustivo je tvrditi, zna se, neshvatljivo je, nema druge alternative…(Kad bi bar jedna postojala!)“(4,49)
Tako je bilo za vreme Tita. A onda smo, posle 5. oktobra 2000. godine, dobili rečenicu da „Evropa nema alternativu“. Ona je u Srbiji i danas neupitna.
ULOGA TUĐICA
Tuđice su vrhunsko sredstvo u prikrivanju stvarnosti. Danojlić ističe:“Loše stanje u privredi nije isto što i negativne tendencije u ekonomskom poslovanju: prvo je neuka istina, životna i beznadežna, a drugo viša spoznaja dostupna jedino izabranima“.(4,50) Pošto logika vlastodržačke sile ne poštuje silu logike, tuđicama se može frazirati do mile volje:“Tuđice daju utisak teoretske potkovanosti, i pouzdan su znak upućenosti u pravila igre“.(4,50)
Nerazumljivost onoga što se šalje u masu, međun „radne ljude i građane“, ima svoju ulogu. Ko govori nerazumljivim jezikom, taj ima pravu, neporecivu i neoduzimljivu, vlast – ovako razmišlja običan, uplašen čovek. A onda, po Danojliću, uznastoji da u svom govoru oponaša poželjnu nerazumljivost vlastodržačkih varvarizama, koji kao da u sebi nose naročito ubedljivu energiju – ne samo verbalnu, nego i delatnu. Uostalom, tuđica se može upotrebiti čak i ako ne znaš šta znači. Počinju da ih koriste i obični, moći lišeni, podanici, i tako rastu neznalaštvo i neobrazovanost onih kojima se vlada:“Neškolovani su zaključili da se svakoj stranoj reči može dati bilo koji smisao, pa su počeli da ih upotebljavaju vođeni mutnim slutnjama.(…) Neznalicama je lakše slutiti, nego naučiti i držati se naučenog“.(4,51) Tako nastaju reči poput „buldožder“ – neman koja ždere beton i zemlju, „moralno“ – u značenju onoga što se mora, i „harmoničan“ ( zakon koji se, u sveti prostog čoveka, može rastegnuti kao harmonika, kako kome godi ). Tako „dubiozan“, čak i kod jednog akademskog slikara, znači „dubok“, a za izvesne je „sporadičan“ isto što i „sporedan“, to jest nebitan. Jedan je, usred svađe na sastanku, pozvao drugove da ne idu „u ekstremitete“.
Reči uopšte ne moraju da se drže izvornog značenja, naročito ne u političkom životu – može se, u svetu u kome živimo, naći čak i skupština koja bi robovlasništvo proglasila za demokratiju, kaže Danojlić. Nastaju i pleonazmi klovnovskog tipa – „narodna demokratija“, „uslužni servis“
Posle neobrazovanih i njihovih tumečenja tuđica, nastupaju poluobrazovani, koji već drže određena mesta u društvu, pa i u obrazovnim ustanovama i kulturi. Kod takvih, poluobrazovanih, proleter je čista ideja, a radnik bleda senka, esej nije isto što i ogled, nacija nije narod, a da bi se pridao značaj nečem krajnje običnom, tuđice se uzimaju kao čarobni štapić – seoski turizam je „koncepcija letovanja u domaćoj radinosti“. Umesto da se kaže da se nemilice trošilo, dobijamo izraz:“Dinamika utrošenih sredstava veća je od ukupnih prihoda“.(4,52)
DANOJLIĆEVA BORBA ZA REČI
Milovan Danojlić je živeo u titoizmu, preživeo ga. Između ostalog, boreći se za reči. To je bilo doba zabrane, cenzure, crnih lista i ljudi koji su robijali zbog reči. Sećajući se, u zapisu „Bio sam saputnik“, svog rada u partijskim novinama „Borba“, Danojlić je zapisao:“Na crnim listama su uglavom bili novolevičari i nacionalisti, ali je bilo i staljinista, prema kojima su antistaljinisti znali da budu staljinistički surovi.“(6,143)
On je borbu za reči i njihovu ispravnu upotrebu smatrao borbom za smisao i slobodu. Ko kvari reči, taje će progoniti i ljude. Ko brani jezik kojim ljudi govore, brani i njih same.
To i jeste bio otpor – tih i, na prvi pogled, nemoćan, ali ključni. Jer, kako je goorio Konfučije, sve mora početi od prave upotrebe reči.(6, 126)
UMESTO ZAKLJUČKA
Kako je nastao titoizam? Govoreći o dnevnicima uglednog srpskog psihologa, dr Dragana Krstića, koji ih je, tajno, vodio od početka šezdesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka, istoričar filma i tumač naše posleratne kulture, Bogdan Zlatić, nas podseća:“Grupa psihopata organizovana oko „Bi-Bi-Si maršala“ izvršila je serije masovnih ubistava i pljački u Jugoslaviji, pre svega nad srpskim narodom a naročito nad njegovom građanskom, kulturnom i moralnom elitom. Izigravajući revolucionare njima je bilo potrebno da maskiraju svoj kriminogeni psihološki inventar, pa su radi toga brutalnim terorom stvorili strašan represivni sistem kojim je njihovo kriminalno delovanje, poznato pod šifrom „revolucionarna praksa“, formatizovano u šizofreno-paranoidni institucionalni sistem. Najbitnija osobina ovog sistema je potpuno odsustvo svakog suočavanja sa stvarnošću i stvaranje fiktivnih predstava o realnosti, odnosno artificijelne realnosti kao svojevrsne društvene šizofrenije, pa je, u organizacionom smislu, kaže Krstić, da bi (savez komunista) mogao da funkcioniše – sistem morao da bude lišen bilo kakve sadržine [zapis od 17. XII 1981]“.(7)
Stalni teror nad stanovništvom titotopijskog Brozlaga ( izraz Bogdana Zlatića ) bio je podmukao, jer je glavni cilj režima u ime „socijalizma sa ljudskim likom“ bio da taj teror sakrije,ne samo od sveta, nego i od svojih podanika. Prikrivanje ne bi bilo moguće bez novčane, političke i logističke podrške NATO Zapada, kome je, zbog pariranja sovjetskom bloku, bio potreban titoizam kao „koka – kola socijalizam“ ( izraz Radine Vučetić ). Zlatić nas opominje:“Ako je paradigma lenjinističko-staljinističkog modela revolucije bio Gulag (Glavna uprava logora i zatvora), paradigmu titoističkog modela činio je sistem dirigovane korupcije i institucionalizovanih laži koji je stvorio simulakrum pravnog poretka kao servis za održavanje stanovništva u stanju stalne egzistencijalne neizvesnosti i društvo kao politički logor sa perfidnim psihoideološkim nadzorom.(…) Kako je suštinu ovog sistema predstavljala proizvodnja ludila, njen stručan hroničar mogao je da bude samo neko poput Dragana Krstića – psiholog sa iskustvom kliničke psihijatrije. Mnoge stvari koje je Krstić evidentirao nikada više ne bi mogle da budu rekonstruisane jer su ostavljale nevidljive tragove u psihi ljudi koji su živeli u atmosferi specifične mentalne torture. Zbog toga Krstićeva knjiga postaje ne samo prvorazredni istoriografski izvor svog vremena nego i građa za studiju o „istoriji ludila u doba titoizma“.“(7)
Kao izvrstan književnik, čovek koji je živeo od jezičkog blaga svog naroda, Milovan Danojlić je, u knjizi „Muka s rečima“, ponudio analizu diskursa titoističke stvarnosti, i pokazao dubinske posledice vlastodržačkog sistema koji je, pre svega duhovno i moralno, sakatio podređene na sve moguće načine, čak i u oblasti elementarne slovesnosti. Zato Danojlićevo delo, u doba novih laži skrivenih iza jezika globalističke javke i odziva, treba ponovo čitati: u njemu su odgovori na mnogobrojna pitanja koja nas i dalje prate i čekaju da, konačno, kao uspravni i ispravni, na njih odgovorimo.
UPUTNICE:
1.Boris Nad: Kina, savremenost i tradicija, standard.rs/2022/07/28/kina-savremenost-i-tradicija/, pristupljeno 16.2.2025.
2.Doc. dr Milan Živković: Orvelov novogovor: između literarne distopije i stvarnosti, www.civitas.rs/03/article/pdf/Civitas03_article05.pdf, pristupljeno 16.2.2025
3.Vladimir Umeljić: Teorija definicionizma: jezičko – filozofski doprinos razumevanju fenomena genocida, sloven.org.rs/srb/, pristupljeno 16.2.2025.
4.Milovan Danojlić, Muka s rečima, Milovan Danojlić, Slobodan Mašić, Beograd 1978.
Tako je bilo, ali više nije. Danas je sport jedno od najvažnijih sredstava za manipulaciju masama. Više o tome u tekstu Marka Škorića „Manipulisanje navijačima u sportu od strane klubova i političkih struktura“,savremenisport.com/teorija-sporta/sportska-publika/14/359/manipulisanje-navijacima-u-sportu-od-strane-klubova-i-politickih-struktura, pristupljeno 16.2.2025.
6.Milovan Danojlić:Neka vrsta cirkusa, Plato, Beograd, 2000,143
6.Evo zapisa„Strukturalna veza ( Sa jednog sastanka )“:
On je taj protest potpisao iz tobože „humanitarnih“ razloga…
…Tvrdi da u životu postoje neke veze koje su izvan svere politike!
Ne kaže se svera, nego sfera…
Nije to sad važno!
Još kako je važno: postoji strukturalna veza između nebrige za jezik i govor, i nepoštovanja osnovnih ljudskih prava.
Bogdan Zlatić: Na ruševinama Brozlaga: dnevnici Dragana Krstića,www.pecat.co.rs/2023/04/bogdan-zlatic-na-rusevinama-brozlaga-dnevnici-dragana-krstica-1-deo/, pristupljeno 16.2.2025.
Objavljeno u zborniku:SRBIJA U DOBA SFRJ:
DRUŠTVO I KNJIŽEVNOST (Radovi s istoimenog naučnog skupa održanog u Andrićgradu, 28. septembra 2024, Andrićev institut, Andrićgrad, 2025
